Kad su bogovi bili ljudi: Milan Vlajčić o novoj knjizi Olge Tokarčuk

Ovaj potresni, uznemirujući iskaz pripada samo jednom od unutrašnjih naratora izuzetnog romana poljske spisateljice Olge Tokarčuk „Ana In silazi u Donji svet“ (152 str. prevela sa poljskog Milica Markić, izdavač: Službeni glasnik, Beograd). Ovaj polifoni roman polazi od sumerske boginje Inane, čija je sudbina zapisana na glinenim tablicama pre četiri milenijuma, nađenim u iskopinama prvih gradova, u mesopotamskom slivu reka Tigar i Eufrat. Reč je o prvoj buntovnici u svetskoj istoriji, ženi koja se usudila da dovede u pitanje moć patrijarhalnih bogova. Polazeći od legendi iz davnih vremena, onda kad su bogovi bili ljudi, autorka u mitsku matricu upisuje uznemirujuće slike i prizore iz današnjice u kojoj se gube tragovi nekadašnjih moralnih poredaka i primeri opasnih individualnih podvižništava. Zato nam ova gorka i povremeno ledeno zabavna proza kazuje da je pred nama jedan od najznačajnijih pisaca (namerno ne koristim ženski rod, jer bi se onda značenje suzilo samo na ženski deo čovečanstva).

Kada je Olgi Tokarčuk (1962) uručivana Nobelova nagrada za književnost za 2018. (godinu dana kasnije, zbog sramnog seksualnog skandala Akademije koja dodeljuje nagradu, posle niza ostavki i zbrzanog „krpljenja“ kvoruma), ona je govorila o neophodnosti kritičkog govora „iz tmine“, ali ne retorikom zvaničnog političkog diskursa ove ili one ideološke matrice. Dobila je ona niz zvaničnih vrhunskih priznanja, od (Man) Bukera, do slovenačke nagrade Vilenica. Imali smo sreću da su njene najznačajnije knjige prevedene na naš jezik, a oni koji su čitali njen kapitalni roman „Knjige Jakovljeve“, o verskim ratovima na tlu Poljske, mogli su da se uvere da se veliki romani epohe pišu i danas.Roman o silasku u Donji svet čine 22 poglavlja, sa opsežnim pogovorom koji čitamo kao sastavni deo knjige, metakritički ogled, ili kako bi se modernim jezikom kazalo „Making of“. Tragajući za iščezlom sestrom junakinja kreće u opasan i neizvestan poduhvat – silazak u Donji svet, odakle se niko nije vratio. Sa njom polazi njena prijateljca i nosilac naracije, Nina Šubur, koja će tokom ove odiseje menjati ime, javljaće se glasovi novi i neznani, neki od uzgrednih likova progovoriće svojim viđenjem. Onako kako se mora u posttostojevskom romanu lišenom svevidećeg naratora.Mitska matrica sledi već poznate primere silaska u svet nestalih i mrtvih. Najpoznatiji je Homerov ep „Odiseja“, u kojem povratnik iz Trojanskog rata silazi u Had i vodi dijalog sa svojim mitskim saborcem Ahilom (duša je tu, kao i vapaj zbog izgubljenog života). Veliki rimski pesnik Vergilije u spevu „Enejida“ opisuje sudbinu trojanskog viteza Eneje, koji posle pada rodnog grada putuje po Mediteranu i uspeva da siđe u svet mrtvih. Tu sreće svog oca Anhiza i neuspešno pokušava da ga zagrli (u carstvu senki, tragično, više nema fizičkog dodira). Dante je iskoristio Vergilija koji će ga provesti kroz sve tri faze zagrobnog života (Pakao, Čistilište i Raj), ali ovde je veliki pesnik, koristeći hrišćansku teologiju, dao svoje vizionarsko tumačenje sadašnjeg i bivših svetova, odnosa dobra i zla.Ovo malo podsećanje na paradigmatičnu matricu o silasku/uzlasku u Gornje/Donje svetove, valja imati na umu da bi se shvatio paradoksalan obrt koji Olga Tokarčuk izvodi pošavši od najstarije legende o gradu i ljudima koji su ga nastanjivali. Osnovni nacrt drevne legende ispunjen je slikama i prizorima koji bolno podsećaju na civilizaciju koja je, posle neuspelih utopija kao što su bili nacizam i staljinizam, ogrezla u gubitku civilizacijskih normi, gušeći se u egoizmu, korupciji i cinizmu moćnika. Ana In i njena pratiteljica (ponekad se kaže: mi koji pišemo) kreću električnim liftovima, zakučastim hodnicima, sa preprekama - kontrolnim punktovima koja nadziru čudne birokratske spodobe, ponekad nalik na džinovske bube i insekte čudnih oblika.To je svet ogrezao u samozadovoljnom truljenju, opisan žestokim, grotesknim slikama, od kojih nam se ledi krv u žilama. Ceo ovaj panoptikum podseća nas na fantazijske anarho-pankerske svetove velikih stripovskih maštara kao što su Francuz Mebijus (njegov kultni serijal „Inkal“, u samostalnom izdanju našeg poznatog dizajnera Branka Gavrića, sada je u nas antikvarni raritet) i Čileanac Alehandro Hodorovski. U završnim redovima knjige Olga Tokarčuk žali što nema slikarskog dara da svoje vizije iskaže crtežom. Veliki maštari ponekad i ne znaju za srodnike u drugim disciplinama.Na opasnom putu ka iščezloj sestri, Ana In dopre do sestre u „carstvu senki“, ali kad krene natrag – ostaje zarobljena! Počinju pregovori, preklinjanja, nešto maštovite korupcije (i u svetu senki neke zemaljske „vrline“ traju), Ana In se vraća na svetlo dana, ali kreće višeglasni vapaj prežaljenih i otpisanih – nepravda! Ana je utekla kad joj je ponuđen spas ako na svoje mesto, u Donji svet pošalje nekog koji joj je najdraži. Ona beži, krije se, ali je emocije u jednom trenu odaju – neko trajno umesto nje odlazi nizbrdo. Tragični hibris – ostaje u Aninoj duši opomena da je njena hrabrost imala visoku cenu.Knjiga Olge Tokarčuk pokazuje kako drevni mitovi mogu da dobiju nova tumačenja i značenja, a nejunačkim vremenima uprkos, uvek ima nade dok se pobuna može iskazati makar u metaforičkom obliku. Ako i to nestane, šta će ostati od naše civilizacije, osim šljake o kojoj je pisao vizionar Ezra Paund.