"Nisam spavao 8 dana, a onda sam zaista prošao kroz pakao. Kad ispričam ljudima šta sam video i šta mi se desilo..."

Ono što je počelo kao dobra namera ubrzo se pretvorilo u ličnu krizu koja ga je koštala četiri nedelje života. Zbog potpunog izostanka sna postao je paranoičan, počeo da halucinira i da veruje kako živi u sopstvenoj verziji „Trumanovog šoua“. U filmu iz 1998. godine, Džim Keri igra čoveka koji ne zna da mu je čitav život zapravo televizijski program.

Grejvs, koji je tada imao 27 godina, danas otvoreno govori o tome kako je u psihijatrijskoj bolnici, gde su ga odveli zabrinuti članovi porodice, bio uveren da ga kamere snimaju.

„Mislio sam da treba da zabavim publiku“, ispričao je. „Pevanje, ples, kolutovi, trčanje po zidovima… čak sam preskočio jednu medicinsku sestru.“

Trebale su mu nedelje da se ponovo „prizemlji“ i vrati osećaj stvarnosti. Upravo to iskustvo podstaklo ga je da se dodatno obrazuje i postane savetnik za spavanje, sa ciljem da, kako kaže, „odlazak u krevet na vreme učini modernim“.

„Mozak nije hteo da se isključi“

I pre tog događaja, priznaje, živeo je u začaranom krugu iscrpljenosti, vikendom bi izlazio i spavao malo, a tokom radne nedelje pokušavao da nadoknadi propušteno. Međutim, pre pet godina doživeo je prelomni trenutak. Više od nedelju dana gotovo da nije spavao dok je razrađivao ideje za humanitarnu kampanju.

„Previše sam se uneo. Radio sam bez prestanka“, kaže. „Što sam više radio, bio sam napetiji, ideje su samo navirale i bilo mi je sve teže da zaspim.“

Opisuje da mu se mozak jednostavno nije gasio. Kako su dani prolazili, ideje su postajale sve ambicioznije, grandioznije, a potom i potpuno nerealne.

Gubitak dodira sa stvarnošću

Do šestog dana bez sna, plan da prikupi 100 funti prerastao je, u njegovoj glavi, u ideju o prikupljanju 66 miliona. Imao je, kako kaže, razrađen plan da okonča rasizam, seksizam, ratove, pa čak i da pronađe lek za rak.

Ubrzo je hospitalizovan. Iako je govorio tečno i delovao pribrano, ono što je iznosio nije imalo realno uporište. Porodica je reagovala na vreme. Lekari su kasnije zaključili da je kombinacija stresa i teškog nedostatka sna dovela do manične epizode praćene psihozom.

„Potpuno sam izgubio kontakt sa realnošću. Verovao sam da imam zakazan sastanak sa kraljicom. Mislio sam da ću, ako zabavljam ljude u bolnici, dobiti Oskara“, kaže. „Video sam i čuo stvari koje nisu postojale.“

Tek nakon terapije i lekova uspeo je da zaspi. Naredne četiri nedelje proveo je na bolničkom lečenju, uz najviši nivo medicinske nege.

„Nikada nisam mislio da tako nešto može da mi se desi. To me je dovoljno uplašilo da počnem ozbiljno da učim o snu. Imao sam osećaj da mi se život raspao.“

Nova misija: normalizovati dobar san

Po izlasku iz bolnice osećao se postiđeno i potreseno, ali i odlučno da nikada više ne dovede sebe u stanje u kom gubi dodir sa stvarnošću. Lekar mu je savetovao da nauči kako da pravilno spava – savet koji mu je, kako tvrdi, promenio život.

U aprilu prošle godine stekao je sertifikat savetnika za spavanje.

„Kada sam konačno počeo da spavam kako treba, mozak mi je proradio. Postao sam produktivniji i prvi put sam osetio kako izgleda biti zaista odmoran“, kaže.

Ističe da je najvažnije uspostaviti dosledno vreme odlaska na spavanje i buđenja. „To je osnov svega“, naglašava. Njegova ideja nije da ljudi prestanu da izlaze ili da se zabavljaju, već da pronađu ritam koji ih ne iscrpljuje.

„San je povezan sa gotovo svim ozbiljnijim psihičkim problemima bilo kao faktor koji pogoršava stanje, bilo kao jedan od glavnih uzroka“, zaključuje.

Njegova lična priča danas služi kao upozorenje koliko dugotrajno nespavanje može da poremeti psihu, ali i kao podsetnik da je kvalitetan san temelj mentalnog zdravlja.