“Najteže je bilo snimati u Aušvicu kao Nemica”: Najbolja evropska glumica Sandra Huler priča o nagrađivanim filmovima "Anatomija pada" i "Zona interesa"

Na zidu Sandre Hiler nalazi se prvo umetničko delo koje je ikada posedovala: fotografija koju je kupila u prodavnici u Minhenu. "Neću reći njeno ime", kaže ona sarkastično, "jer bi to bilo reklamiranje." To je dinamična, radosna slika koja prikazuje ansambl baleta "Proleće svetog Jovana" Igora Stravinskog, postavljenog od strane Pine Bauš, nemačke koreografkinje poznate po tome što je rekla: "Plešite, plešite, inače smo izgubljeni." "Obožavam tu fotografiju", kaže Hiler za magazin "Deadline" sa divljenjem, okrećući glavu da je ponovo pogleda. "Ovi ljudi svi izvode isti pokret, kao što možete videti. Ali svako to radi potpuno drugačije. Imaju isti zadatak, ali možete videti svaku pojedinačnu ličnost načinom na koji to rade. Toliko je volim. Skoro kao da lete." To objašnjava mnogo toga o Hiler i njenom zanatu.

Glumica rođena u Istočnoj Nemačkoj već je neko vreme velika figura u evropskom filmu, još od svog afirmisanog debija iz 2006. godine, "Rekvijem", koji joj je doneo “Zlatnog medveda” Berlinskog filmskog festivala za izuzetnu ulogu u kojoj tumači mladu ženu koja je navodno opsednuta demonima. Deset godina kasnije, oduševila je Kan svojom glavnom ulogom u neobičnoj komediji "Toni Erdman" Maren Ade, hvaljenom ostvarenju koje nije bilo nagrađeno od strane žirija. Ove godine, ipak, vratila se na Kroazetu sa osvetom, najpre u dramskom filmu "Anatomija pada" Džastin Trit, dobitnici “Zlatne palme”, gde igra nemačku spisateljicu optuženu za smrt svog francuskog supruga. U bilo kojoj drugoj godini, to bi bilo dovoljno za svaku evropsku A-listu, ali na istom festivalu prošetala je crvenim tepihom i za dramu o Holokaustu "Zona interesa" Džonatana Glejzera, dobitnika “Gran prija”, gde igra suprugu komandanta Aušvica Rudolfa Hesa.

Ove godine ste sa dva velika nagrađivana filma napustili Kan. Koji je prvo došao?

- Zapravo, počela sam sa "Zonom interesa" koja je bila odložena zbog Kovida, zatim sam radila nemački film pod nazivom "Sisi & I", i nakon toga došao je "Anatomija pada". Mislim da smo "Zonu interesa" počeli u avgustu '21. godine i završili "Anatomiju pada" u maju '22.

Hajde da počnemo sa "Zonom interesa". Kako ste se uključili u taj projekat?

- Kasting direktor, pokojna Simon Bar, poslala mi je dve stranice scenarija. Bila je to svađa para o tome da li da ostanu ili odu, ali nisam znala ko su oni niti ko će ga režirati. Ponekad je velika tajna kada reditelji iz drugih zemalja dođu u Nemačku. Ne dobijamo nikakve detalje o njima ili projektu, samo stranice scenarija. Većinu vremena moramo da pravimo sopstveni kasting snimak, što mi je veoma bolno. Stvarno ne znam kako to da radim. Nisam odrasla u digitalnom dobu. Zato sam pozvana na kasting. Onda sam saznala o čemu se radi, i bila sam još opreznija. Kada sam saznala da je u pitanju Džonatan, naravno da sam bila veoma zainteresovana jer obožavam njegov rad i veoma poštujem njegov ugao gledanja na skoro sve.

Da li ste nagovarani?

- Trebalo je neko vreme, dok nismo imali prave razgovore jedno s drugim, i dok sam shvatila šta želi da postigne sa ovim projektom, da to nije biografski film. Definitivno ne bih želela da budem deo nečega takvog. Hteo je da eksperimentiše, samo posmatrajući ove ljude i njihov dosadan život, a zatim dodajeći neopisivu muzičku podlogu koja predstavlja zverstva koja su se dešavala iza zida vrta.

Snimali ste na lokaciji pored sadašnjeg muzeja Aušvica. Kakvo je to iskustvo bilo za vas kao glumca?

- Pa, kao glumca, nisam smatrala glumu veoma teškom. Hedvig Hes ne vodi težak život. Za nju je sve zaista lako. Najteži deo bio je više lični aspekt, biti na tom mestu kao Nemica i stalno biti svestan činjenice da si tamo kao Nemica. I činjenica da te ljudi tamo srdačno dočekuju nije nešto što biste očekivali. To je neverovatno velikodušno od njih. Dakle, kao glumci, bili smo svesni cele odgovornosti koja je bila na našim plećima, i takođe na plećima Džonatana, kao reditelja. Ali kako ću se nositi sa ovom temom i održati distancu između lika i svojih ličnih osećanja? To je na neki način bilo iscrpljujuće. Najteži posao bio je u tome da moje lično iskustvo ne utiče na proces igranja Hedvig Hes.

Glejzer je prilično poznat po tome što prilagođava knjige i scenarije, a zatim ih vodi potpuno drugačijim putem. Šta ste mislili kada ste videli film? Je li to bio film koji ste mislili da pravite?

- To je bio film koji smo znali da pravimo, ali, naravno, nismo znali sve detalje, jer nismo bili tamo u montažnoj sobi. Takođe, nikada nismo imali pristup monitorima, nismo videli ništa od materijala. Ali njegov način rada je veoma transparentan. Proveo nas je kroz sve što je želeo s tim da postigne. Postoji uznemirujući osećaj kada ga gledate, što je nešto što smo želeli da postignemo zajedno, i što se dogodilo na ekranu.

Kada se pojavila ponuda za "Anatomiju pada”?

- Mislim da mi je Džastin poslala scenario 2020. ili tako nešto. I bio je završen scenario. Mislim da je na tome radila tri godine zaredom, sa njenim partnerom Arturom Hararijem. Samo me je pitala da li želim da budem deo toga. Bila je vrlo jednostavna odluka. Rekla sam da sledećeg dana.

Šta vas je prvobitno privuklo filmu?

- Čitate toliko scenarija gde ljudi govore kao da su deo romana, ili kao da nisu ni ljudi. I ovaj scenario je bio toliko drugačiji, jer sam svaku reč u njemu verovala, načinu na koji ljudi govore

smeh]. Možda zato što je napisan na drugom jeziku i nisam mogla da zamerim nemačkom izboru reči ili gramatici ili šta god. Ali delovao je tako moderno, suprotno od bilo čega što sam ikada videla i pročitala pre. Možda me podsetio malo na moje iskustvo s “Toni Erdmanom”, iako, moram reći, u početku nisam shvatila taj film. Bio je previše komplikovan za mene, jer nisam imala pojma o korporativnom svetu ili šta god.

Ali sa “Anatomijom pada”, našla sam to vrlo izazovnim i vrlo ličnim istovremeno. Vrlo sam bila svesna činjenice da Artur i Džastin nisu ubacili svoj sopstveni brak u to — to bi bilo smešno — ali je nekako... Smelo, hrabro, šta god. Da, to je hrabar izbor biti ovako precizan i nemilosrdan u opisu veze. To je nešto što sam našla vrlo, vrlo privlačnim.

Da li i dalje imate isti entuzijazam prema glumi koji ste imali nekada?

- Pa, zavisi. Ponekad sam zaista premorena i želim da odustanem, i razmišljam o svakoj vrsti poslova koje bih mogla da radim, i maštam o tome da imam toliko novca da mi nije potrebno da radim da bih plaćala kiriju, tako da bih mogla da nestanem na dve ili tri godine.

Smeh] Verovatno i vi imate istu stvar! Ali ponekad je zaista lepo. Ponekad se čini kao najbolja odluka koju sam ikada donela. Nekad je ovako, nekad onako, gore-dole.

Bonus video: Generacija Z pozitivno iznenadila stručnjake: Žele da gledaju manje seksa i nasilja u filmovima i serijama