"Zašto to iskopavaš, neka istrune“: Džonatan Glejzer o svom filmu o holokaustu "Zona interesa" i očevoj poruci

Džonatan Glejzer je odrastao u Hedli Vudu, blizu Barneta na severnoj periferiji Londona, gde je njegova porodica bila deo uspešne jevrejske zajednice. „To su sve bile fantastične ličnosti koje su ulazile i izlazile iz moje kuće kada sam bio mali“, kaže on. „Mnogi od njih su bili Jevreji sa East Enda koji su se preselili u predgrađe radi boljeg kvaliteta života, ne veliki intelektualci, već neverovatni zabavljači – vodviljski muzičari, pisci i slično. Kao dete, voleo sam i upijao bogatstvo te kulture”, priča Glejzer za “Gardijan”.O Holokaustu se, kaže, u njegovom domu nikada nije otvoreno pričalo, ali je „uvek bio prisutan“. Kada je njegov pokojni otac pre mnogo godina saznao da Džonatan snima film o Rudolfu Hosu, nacističkom upravniku Aušvica, njegova reakcija je bila bes pomešan sa užasnutošću. „Rekao je: 'Ne znam zbog čega ovo radiš'“, priseća se Glejzer, „Zašto to iskopavaš? Neka istrune.“ To su bile tri rečenice koje je upotrebio. Njemu se činilo da je nestalo, da je sve to prošlost. Sećam se da sam mu rekao: 'Stvarno bih voleo da mogu da ga pustim da istrune, ali, ne, tata, to nije prošlost'.https://www.youtube.com/watch?v=GFNtVaAuVYY&t=17sGlejzeru je bilo potrebno skoro 10 godina da napravi “Zonu interesa” (karakteristično neutralan termin koji su nacisti koristili za opisivanje neposrednog područja oko koncentracionog logora), koji će biti pušten u bioskope u Velikoj Britaniji početkom februara i koji je osvojio Grand Pri na ovogodišnjem Kanskom filmskom festivalu. Za to vreme mora da je bilo trenutaka kada su mu očeve reči odzvanjale u glavi, kada je tema delovala toliko zastrašujuće da je odustajanje i puštanje da istruli možda izgledalo kao najbolja opcija.„Imao sam veoma čudan odnos sa projektom od samog početka“, kaže on. „Ovo je bio put kojim sam išao i nisam mogao da se zaustavim , ali sam u isto vreme bio spreman da se povučem svakog trenutka. Skoro da sam hteo da udarim o zid od cigle da bih mogao da se okrenem i kažem: 'Znaš šta? Pokušao sam i ne mogu to da uradim.' Skoro da sam želeo da se to dogodi."

Krajnji rezultat je hrabar film, formalno eksperimentalan i sa skoro klinički odvojenom tačkom gledišta. Uglavnom snimljen skrivenim kamerama, koncentriše se na domaći život porodice Hos (Rudolf, njegova žena Hedvig i njihovo petoro dece), čija je kuća stajala odmah iza granice koncentracionog logora, a užas iznutra je sugerisan u naznakama kroz vidljivo pušenje dimnjaka, ali, ono što još više uznemirava je gotovo konstantna ambijentalna zvučna scena industrijske buke i ljudske vike i plača. To je uznemirujući film: studija u ekstremnoj kognitivnoj disonanci.Snimljen je na lokaciji u Aušvicu, gde je, nakon što je dobio dozvolu od poverenika muzeja na lokalitetu, Glejzerov tim preuzeo praznu kuću odmah izvan granica logora i, koristeći arhivske fotografije i svedočenja preživelih, pedantno rekonstruisao vilu u kojoj je porodica Hos je živela skoro četiri godine. Za razliku od drugih filmova o Holokaustu, on se fokusira na počinioce, a ne na žrtve, kamera nikada ne izlazi iza zida koji odvaja komandantov vrt od samog logora.Umesto toga, pod Glejzerovim nepristrasnim rediteljskim pogledom, svedoci smo bezbroj načina na koje se porodični život ovog para pridržavao neke vrste uređene normalnosti bukvalno u senci dimnjaka Aušvica. Dok on nadgleda masovno istrebljenje, ona zabavlja prijatelje, čuva svoju baštu i čekaju je lokalne žene koje obavljaju kućne poslove po njenom nalogu. Uveče čita svojoj deci priče za laku noć i, pre nego što se sama povuče u krevet, uverava se da su sva svetla u kući ugašena i vrata zaključana. Zajedno slave rođendane, održavaju piknike pored baštenskog bazena i, preko odvojenih kreveta, prisećaju se svoje prošlosti i planiraju svoju budućnost. „Priznati za ovaj par da su ljudska bića“, kaže Glejzer, odmahujući glavom, „bio je veliki deo užasa celog ovog filmskog puta, ali sam stalno mislio da bismo, ako bismo to mogli da uradimo, možda videli sebe u njima Za mene ovo nije film o prošlosti. Pokušava da bude o onome što je sada, i o nama i našoj sličnosti sa počiniocima, a ne o našoj sličnosti sa žrtvama."On kaže da se ne radi toliko o ispitivanju nacističke ideologije koliko o nečemu dubljem unutar čovečanstva. „Morate da dođete do tačke u kojoj razumete ideologiju u izvesnoj meri da biste mogli da je napišete, ali mene je zaista zanimalo da napravim film koji je išao ispod toga do iskonskog dna svega, onoga za šta sam osećao da je ono u nama što pokreće sve, sposobnost za nasilje koje svi imamo."

Od objavljivanja svog debitantskog igranog filma, modernog britanskog krimi trilera “Sexy Beast” 2000. godine, Glejzer je stekao reputaciju formalno najambicioznijeg britanskog reditelja svoje generacije. On je naveo Stenlija Kjubrika kao uticajnu figuru i rekao da mu je bliža ruska i italijanska filmska tradicija nego britanska. Nakon što je studirao pozorišni dizajn na koledžu, njegov put ka stvaranju filmova išao je krioz režiranje niza priznatih reklamnih kampanja tokom 90-ih, uključujući čuvenu Ginisovu reklamu za surfere u kojoj beli konji izlaze iz talasa i ambiciozne pop promo video snimke za Radiohead i Massive Attack.Za 23 godine od filma„Sexy Beast“, ​​snimio je samo tri ostvarenja (uključujući i ovaj novi), svaki ambiciozniji u pogledu tematike, formalno složeniji i bolnije razvučen na svom putu od ideje do ostvarenja. Za njegov drugi igrani film, “Rođenje” (2004), u kojem je Nikol Kidman glumila ožalošćenu ženu u ropstvu mladog dečaka koji je ubeđuje da je on reinkarnacija njenog mrtvog muža, trebalo mu je četiri godine da ga napravi. Prošlo je još devet pre objavljivanja filma “Under the Skin” (2013), naučno-fantastične noar priče zasnovane na romanu Mišela Fabera sa Skarlet Johanson u ulozi prelepe vanzemaljke.

Prvi put je počeo da razmišlja o stvaranju filma “Zona interesa” kada je pročitao istoimeni roman Martina Amisa, nedugo nakon njegovog objavljivanja 2014. Pošto je otkupio prava sa svojim producentom, Džimom Vilsonom započeo je ono što će se pretvoriti u nekoliko godina intenzivnog i pedantnog rada na pripremi filma. „Naše čitanje nas je zapravo odvelo duboko u Amisove primarne izvore“, kaže on, „Što smo više fragmenata informacija otkrili o Rudolfu i Hedvigi Hos u arhivama Aušvica, to sam više shvatao da su oni ljudi iz radničke klase, koji su krenuli nagore na lestvici. Oni su težili da postanu buržoaska porodica na način na koji mnogi od nas danas to čine. To je bilo ono što je na njima bilo tako groteskno i upečatljivo – koliko su nam bili poznati.”Bonus video: Generacija Z pozitivno iznenadila stručnjake - Žele da gledaju manje seksa i nasilja u filmovima i serijama