Miodrag Ilić: Srbin ne trpi promene i ne razume vođe koji se bore za napredak

Piše: Jelena Petrović

Drama ”Knjaz“, posvećena jednom od najznačajnijih srpskih vladara - knezu Mihailu Obrenoviću dobija je punu teatarsku postavku na sceni Madlenianuma. Komad, koji je premijerno izveden prošlog leta na Maloj sceni Opere i teatra Madlenianum, napisao je i režirao Miodrag Mija Ilić. Ova predstava osvetljava dramatične trenutke iz života kneza Mihaila - vizionara i reformatora koji je Srbiju vodio putem modernizacije, ali i čoveka rastrzanog između državničkih obaveza i ličnih strasti. A prerani i tragični kraj kneza, nakon atentata u Košutnjaku 1868. godine, jedna je od najmisterioznijih epizoda srpske istorije.

Miodrag Ilić, književnik, publicista, novinar, prevodilac i pedagog, tokom bogate karijere, osim obimnog dramskog opusa, potpisao je prozna dela, filmske i televizijske scenarije, publicistička i teorijska dela u oblasti medija, žurnalizma, politike i međunarodnih odnosa. Prevodio s engleskog i italijanskog jezika, radio kao predavač novinarstva, estetike i dramaturgije elektronskih medija.

Nedavno je objavio i predstavio knjigu „Hodočašće Ilije Ilića - Čudesan podvig jednog od div-junaka Velikog rata“, a u razgovoru za Nova.rs Ilić otkriva šta ga je podstaklo da napiše dramu o knezu Mihailu Obrenoviću koja će moći da se pogleda 5. maja u Madlenianumu:

- Značajan deo mog dramaturškog opusa zapremaju istorijske drame, tačnije drame o velikim i značajnim ljudima u prošlosti. Podsećam vas da su objavljene ili izvedene u pozorištima, na TV i radiju drame „Dušan Silni“ (pod naslovom „Puč“, jer sam tih sedamdesetih godina bio prinuđen da promenim originalni naslov), „Kopernik“, „Legenda o žrtvi Lazarevoj“, „Apis“, „Jeretik“ (o Baruhu de Spinozi), „Krik iz crne šume“ (o Martinu Hajdegeru), „Kazanova protiv Don Žuana“, „Poslednja Arlekinova avantura“ (o Nušiću na nebu), „Nušić lično“, „Žanka“, „Vuk i Miloš“ i konačno „Knjaz“ o Mihailu Obrenoviću. U svim ovim slučajevima bio sam provociran primerima visoke etike, samožrtvovanjem, vanvremenskim delima hrabrih vizionara, potrebom da misao i delo istorijskog subjekta stavim u kontekst savremenosti, da podstaknem ljude da uče, razmišljaju, traže odgovore u skladu sa krupnim postignućima i često stradanjima velikana koji su bili vođeni idejama o pobedi istine, pravde i napretka. Osim toga, takvi dramski likovi su veoma zanimljivi, intrigantni, sadrže magnetizam za pozorišnog gledaoca koji se „vraća“ u neka prošla vremena, upoznaje ličnosti i zbivanja o kojima je znao vrlo malo ili ništa. Ima nečeg očaravajućeg u svakoj istorijskoj drami. Tako treba shvatiti i moju autorsku potrebu da izvedem na scenu srpskog knjaza Mihaila, tog romantičnog zanesenjaka patriotskih pobuda, koji je - uprkos nasleđenoj učmalosti porobljene Srbije, konzervativnim shvatanjima i velikom broju protivnika u zemlji i van nje - težio oslobođenju Srbije od Turaka i, kao prosvećeni vladar, uložio ogromnu energiju u evropeizaciju svoje zemlje, u zamenu autokratije uređenim društvom u skladu sa Ustavom i zakonima po ugledu na uređene evropske države posle Francuske revolucije. Njegova bezrezervna posvećenost uzvišenim ciljevima, konflikti sa ocem, brutalnim knezom Mlošem, koji je verovao isključivo u čvrstu ruku i diktat vlasti, borba za napredak, za kulturni preporod, doslednost u poštovanju zakonitosti, koštali su ga lične sreće, pa konačno i života. Zar to nije dramski heroj par excellence?

U predstavi „Knjaz“ knez Mihailo se često opisuje kao „balkanski Hamlet“. Da li ste pristupili njegovom karakteru kao čoveku rastrzanom između vlasti, emocija i istorijske odgovornosti?

- Nadimak „Balkanski Hamlet“ dali su mu savremenici i to oni koji su vladali Evropom, smatrajući da je njegov zanos poetski, da se uzalud ne miri sa stanjem u duštvu kakvo jeste, da je premale snage da se izbori s aktuelnim neprilikama i nešto zaista postigne. Hamletova, zapravo Šekspirova dilema glasi „biti ili ne biti“, to jest da li živeti po svaku cenu ili se odupreti zlu, boriti se, pa možda i život položiti u ime ljudskog dostojanstva. Iako u tom nadimku ima ironije, mislim da ima i velike istine: knjaz je jurišao na vetrenjače svog doba, u groznici vizije bolje i modernije Srbije. Osnivao je mnoge institucije koje i danas postoje (narodna vojska, Društvo srpske slovesnosti, odnosno Akademija nauka, Javna biblioteka u Kragujevcu, Narodno pozorište u Beoogradu), verujući da će njegove ideje pobediti. Radio je na ujedinjenju balkanskih naroda kao zreo državnik, uspeo da oslobodi nekoliko gradova i svede tursku upravu na simboličan status. Ima zaista nečeg hamletovskog u njegovim dilemama, nečeg što izaziva poštovanje s jedne strane, ali i budi sažaljenje s druge. Moja koncepcija lika Mihaila Obrenovića je zasnovana na istorijskim činjenicama i upravo je takva - rastrgnut je između surove realnosti i plemenitih pobuda. Osećajan je, nežan, kadar da se preda ljubavi piše pesme, sav je od mašte i emocija satkan, ali sudari sa svetom i surovom sudbinom ga menjaju i lome - u finalu postaje maltene kopija svog samovoljnog oca, jer uvodi strogi apsolutizam.

Vaš tekst spaja istorijske činjenice i snažnu ličnu dramu. Kako ste pronašli ravnotežu između istorije i pozorišne poetike?

- To pitanje je staro koliko i žanr istorijske drame. Moj profesor dramaturgije, čuveni reditelj, pisac i pedagog Josip Kulundžić rekao je u jednom predavanju: „Kada se upustite u istorijsku temu preuzimate veliku odgovornost. Ne smete izneveriti istorijske činjenice. Ono što se stvarno dogodilo mora biti uvaženo, kostur vaše priče mora biti istinit. I to ne samo zato što su sva fakta proverljiva i podložna poricanju, već što kao umetnik, poštena ličnost, morate postupati savesno. Međutim, vi, kao pisac, imate pravo na svoju viziju, na lični doživljaj, na sopstveni ugao posmatranja. To se odnosi na sve one prostore između stvarnih događaja koje možete popuniti imaginacijom. Na vama je da napišete dijalog, kao vašu improvizaciju, ali vodeći računa o karakteru i moralnom profilu istorijskih likova“. Ove reči za mene su bile i ostale osnovni princip. Polazeći od faktografije, od svega onoga što mi je došlo do ruku, a tiče se ličnosti kneza Mihaila, njegove istorijske misije, a naročito odnosa sa njegovom surugom, kneginjom Julijom (njeno neverstvo i dvoličnost), sa ocem Milošem i dvoroupraviteljem Anastasom Jovanovićem, dobio sam izuzetnu priliku da - pričajući istorijsku priču - paralelno izmaštam ono čega nema u zapisima i dokumentima, da pozorišni komad učinim zanimljivim, tragikomičnim, potresnim. Da glumcima i publici dam mogućnost da uživaju u scenskom zbivanju, u sukobima, u dijalogu. Uzimajući u obzir reakcije publike, mislim da sam uspeo.

Predstava je prvo postojala u koncertnoj formi, a zatim dobila punu scensku postavku. Šta se najviše promenilo u tom procesu?

- Drame iz naše prošlosti, dela koja svedoče o našem naconalnom identitetu, godinama su retkost u repertoarima srpskih pozorišta. Uzrok je u vladajućoj ideologiji, u nadnacionalnom pristupu kulturnim sadržajima, u pomodnom podražavanju estetskih trendova na Zapadu. Opera i teatar Madlenianum, gospođa Madlena Cepter i njen tim kao da su izuzetak. Gospođa Cepter je odmah pokazala interesovanje za dramu o knezu Mihailu, ali to je bilo u drugoj polovini sezone 2003/2004, kada se bližio kraj obeležavanja 200-godišnjice rođenja ovog vladara. Projekat je upao u produkciju mimo plana, te je jedino rešenje bilo da se tekst „Knjaza“ izvede sa dve-tri probe tako što će se kostimirani glmci kretati takoreći lineararno, s tekstom u rukama. Koncertno izvođenje je bilo neka vrsta provere efektnosti dramskog predloška. Ovaj eksperiment je uspeo, uz opšte pozitivno reagovanje medija i kritike. Doneta je odluka da se naredne sezone delo postavi na tradicionalan, profesionalan način. Osmoro glumaca, od kojih četiri nova, ušlo je u ozbiljan i zahtevan posao, sa većim brojem proba i punom saradnjom tehnike.„Knjaz“ je sada celovita predstava sa razuđenim mizanscenom, svetlosnim efektima, muzikom, video-projekcijama... Kao reditelj obe verzije imao sam sreću da radim sa vrhunskom ekipom glumaca, koju svaki put pozdravljaju dugim i gromkim aplauzom. Siguran sam da naši ljudi uživaju u istorijskim temama, da žele i traže ono uzbuđenje koje im donose konflikti i događaji među vladarima i velikim ljudima, koji im pomažu da osete da pripadaju narodu visokih stremljenja i slavne istorije.

Koliko je danas izazovno postaviti istorijsku dramu koja govori o politici, ljubavi i ličnoj tragediji jednog vladara?

- Koliko god da su činjenice, istorijska fakta, interesantni po sebi, koliko god istorijske teme bile važne za naše ukupno osećanje zadovoljstva što pripadamo narodu bogate prošlosti, toliko je intrigantno „zaviriti iza zidova“ dvorskih palata, nekada i danas. Politička komponenta istorijske drame pomaže nam da upoznamo probleme bivših vremena i da se, nažalost, često suočimo sa zaključkom da se „ništa nije promenilo“, da je tragika naroda na vetrometini između Istoka i Zapada uvek bila teška i bolna. Danas, kad se Srbija bori za svoju samostalnost i veći ugled u međunarodnim relacijama, kad se brani od raznih falsifikatora, i te kako je važno potcrtavanje nacionalnog identiteta, razvijanje svesti o časnoj i visokomoralnoj ulozi srpskog naroda u prošlosti. O visokim dometima i usponima, uprkos padovima i porazima. Istorijska drama, začinjena ljubavnom linijom radnje, poezijom, umnim opservacijama o životu i prolaznosti, dakle melodramom i filozofijom, privlačiće radoznalog gledaoca. A njemu su ovakvi sadržaji danas više nego potrebni, jer okrepljuju dušu, izdižu nas iznad pokušaja degradacije, lek su protiv stresne svakodnevice.

Kako ste gradili odnos između velikih istorijskih događaja i intimnih trenutaka kneza Mihaila na sceni?

- Potrudio sam se da kneza Mihaila prikažem pre svega kao čoveka, pa tek onda kao vladara. Da istaknem njegove ljudske osobine, da ga učinim prisnim i poznatim svakom gledaocu. Snašla ga je nevolja da vlada zaostalim narodom, koji pati pod viševekovnom okupacijom. On sneva bolju budućnost i bori se za civilizacijski progres. Istovremeno, zaljubljen je u mađarsku groficu Juliju Hunjadi, svoju venčanu ženu s kojom ga povezuju ista interesovanja, svim srcem jednog osećajnog i dobrog čoveka. Prikazujući ga kao ambicioznog vladara, posvećenog svojoj istorijskoj ulozi, ukazao sam na kobnu posledicu takvog odnosa prema ličnom, privatnom životu - na zanemarenost ljubljene žene koja, naviknuta na kulturnu sredinu Beča - pada u depresiju, usamljena, prepuštena svom klaviru i ponekoj knjizi. Ona je u Beogradu „strano telo“, tuđinka, dok Beograd u njoj izaziva užasavanje. Nerotkinja usto, tražeći leka po evropskim banjama, sreće svog starog ljubavnika i s njim održava tajnu paralelnu vezu osam godina! Beži od svoje balkanske mučne sudbine i od same sebe, obuzeta erotskom zavisnošću od zagrljaja ljubavnika. Kad njena preljuba bude otkrivena, ranjeni knez doživljava nervni slom, menja se kao čovek, traži utehu u vezi sa mnogo mlađom sestričinom Katarinom, srlja u sramotu i smrt... Ta dva toka, politički i lični (emotivni), prepliću se i sažimaju, čineći dijalektičnu celinu, odnosno dramatičan scenski poduhvat.

Koliko su glumci svojim interpretacijama uticali na konačan oblik predstave?

- Svako pozorište čine dobro izabran tekst i još bolje izabrani glumci. U koncertnom izvođenju snažno dejstvo komada na publiku plod je truda odličnih glumaca. A to se i te kako može reći i za kompletnu, razigranu, drugu postavku. U prvoj, koncertnoj verziji, rolu knjaza poneo je ubedljivo i srčano Nebojša Milovanović, a u drugoj - Lazar Dubovac, koji je suptilno, otmeno, poetično, do tančina izvajao isti lik. Sa gotovo jednakim žarom i strasnim angažovanjem dali su svoj kreativni doprinos Milica Janketić (knjeginja Julija), Branko Jerinić i Branislav Platiša (knez Miloš u prvoj, odnosno drugoj verziji), Bojan Žirović i Petar Mihailović (Anastas Jovanović), Katarina Žutić i Vjera Mujović (Anka), Jelica Sretenović i Zlata Numanagić (Tomanija) i mlada Ksenija Repić (Katarina). U svima njima dobio sam dragocene saradnike, koji su idejama i predlozima znatno unapredili rediteljsku viziju. Ističem posebno scenogrѕafiju i pitoreskne kostime u građanskom duhu 19. veka Milice Bajić Đurov, njenu produhovljenost i veštinu u vizuelnom oblikovanju predstave. Bio je to složan timski rad, u koji su se stvaralački uključili i vrsni tehnički saradnici - Vladimir Krunić (scenska rasveta), Zvonimir Jelušić (video realizacija), Dušan Arskin (realizacija zvuka), Mirjana Rakić (šminkѕa i frizure)...

Šta biste voleli da publika ponese sa sobom nakon predstave „Knjaz“?

- Slojevitost ove drame i predstave izaziva u gledaocu, u to čvrsto verujem, svojevrsnu katarzu, identifikovanje sa karakternim osobinama, zabludama, snovima, razočaranjima i patnjom svih junaka. Voleo bih da gledaoci ponesu sa sobom svest o ponosu, hrabrosti i požrtvovanosti onih koji su oslobađali ovu zemlju i gradili novu srpsku državu. Da svakog gledaoca ozari osećanje da smo oduvek pripadali evropskoj civilizaciji, ali i da ga obuzme gorčina zbog te iste Evrope, koja je oduvek bila nepravedna prema nama. I još nešto: potvrdu činjenice da u svom mentalitetu nosimo iracionalno nerazumevanje hamletovskog poriva, da prometejske ličnosti, vođe, koje se bore za napredak, rizikuju život u našem podneblju. Da Srbin ne trpi promene i da bi da suzbije one koji prednjače, koji se nameću jakim vizijama i pokreću društvo. Da se u gledaocima probudi divljenje i empatija prema blistavom umu, snoviđenjima i tragičnoj ljubavi knjaza Mihaila Obrenovića.