Kristina Pirković: Žalosno je što mnogi umetnici moraju da se prekvalifikuju za drugi posao. Neophodno je da država izdvaja veći budžet za kulturu, jer bez nje dovodimo u pitanje identitet zemlje

Retko ko danas ne poznaje onaj osećaj egzistencijalne nesigurnosti, dezorijentisanosti i nemoći pred događajima koji ga prevazilaze. A kako u tom "haosu" savremenog društva uspostaviti individualnu kontrolu, kako da pojedinac ostvari težnju ka autentičnosti i da očuva lični identitet - sa svim tim pitanjima, dilemama, sumnjama, probemima ukoštac se uhvatila likovna umetnica Kristina Pirković. I rezultate istraživanja dočarala je kroz snažan, sugestivni likovni izraz na aktuelnoj samostalnoj izložbi "Kraj sveta i još jedan dan" u Salonu Muzeja grada Beograda.

Umetnica Kristina Pirković diplomirala je i završila master na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, i članica je ULUS-a. Dobitnica je više priznanja za crtež i slikarstvo, a tokom 2024. boravila je i na umetničkoj rezidenciji u Parizu. Iza likovne umetnice je dvadesetak samostalnih postavki kao i učešće na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. A nova, u Salonu Muzeja grada Beograda moći će da se pogleda do 12. aprila.

I dok je na otvaranju postavke pre desetak dana bila ogromna gužva, Kristina Pirković u razgovoru za Nova.rs sumira dosadašnje utiske i prenosi kakve su reakcije publike s obzirom da je već održano jedno stručno vođenje kroz izložbu:

- Izložba "Kraj sveta i još jedan dan" je do sada najcelovitija postavka mojih radova. Sam prostor Salona Muzeja grada Beograda je veoma izazovan, i ponudio mi je promišljanje kako da pomirim dve serije slika, crteža i objekata koje na izložbi predstavljam. Radovi su velikog formata, što je za ovakav prostor adekvatno, tako da mi se čini da su reakcije prvenstveno vezane za to, odnosno da su formati slika prva stvar koja utiče na utisak kod posmatrača, a potom i sadržaj. Reakcije su raznovrsne, posetioci su vrlo radoznali, pojedini ostaju dugo pred slikama, a naročito mi je drago što niko ne ode sa osećanjem ravnodušnosti. Imali smo jedno vođenje kroz postavku sa likovnom kritičarkom Majom Živanović, a imaćemo još jedno 1. aprila, tako da će publika moći da čuje nešto više o izloženim radovima.

Izložba donosi radove nastale proteklih nekoliko godina, kao i izbor dela iz dva najnovija ciklusa - Veliki Kreator i Šume. Vezuje ih promišljanje o položaju savremenog čoveka i slojevitom nasleđu koje ga oblikuje i određuje. Tragajući za odgovorima na pitanje - da li čovek i dalje upravlja sopstvenim dostignućima ili je njima nadvladan - do kakvih ste zaključaka došli?

- Imam utisak da je savremeni čovek dezorjentisan pred globalnim dešavanjima i promenama. Nosimo u sebi jedan genetski kod koji nas oblikuje i utiče na naš razvoj, naravno, uz evolucije koje se usput neminovno događaju, ali ono što me zbunjuje jeste razmišljanje o jednoj tački do koje smo stigli. Toliko smo razvili nauku i tehnologiju, i još uvek se na tim poljima dešavaju istraživanja, ali je potpuno neverovatno u koje svrhe ta dostignuća koristimo. Kako je moguće da osvešćen čovek 21. veka svoje pronalaske koristi kako bi, recimo, izbrisao jedan narod sa lica zemlje? Mislim da smo zapostavili onaj drugi deo sopstva koji nije materijalan, a čine ga duhovnost, empatija, etika, odgovornost za drugog, odgovornost za lične postupke, preispitivanje i promišljanje o sopstvenim delanjima.

Naslov izložbe je višeznačan. Da li je "kraj sveta" metafora za sve ono što se dešava oko nas/vas, i koliko onaj "i još jedan dan" simboliše nadu?

- Upravo tako. "Kraj sveta" je jedan strašan osećaj koji me prati još od pojave virusa korona pre šest godina. Nakon toga, počeo je jedan rat, pa drugi, pa treći, i čini mi se, kao da ne možemo da nazremo kraj tim stravičnim dešavanjima, odnosno, kao da više ne možemo da kontrolišemo razvoj događaja na globalnom nivou. Pored svega toga, i dalje vodimo naše živote u ličnim, mikro svetovima - idemo na posao, šaljemo decu u škole, družimo se, živimo jednu "normalnost", iako smo sve učinili da napravimo potpuno nezdravu stvarnost.

Ali, "još jedan dan" je, u stvari, ono što nam daje zračak svetlosti i vere da ipak možemo nešto da promenimo. Čovek je neverovatno biće, može da uradi i postigne gotovo sve što zamisli, pa tako gajim veliku nadu da ćemo se jednog jutra probuditi sa preobraženom svešću o svetu i onom drugom čoveku koji je, kako to Sartr navodi - "naš pakao".

Pre dve godine boravili ste u Parizu, na umetničkoj rezidenciji u Cité internationale des arts. Koliko je boravak u francuskoj prestonici uticao na vaše stvaralaštvo?

- Boravak u Cité internationale des arts u Parizu je i za mene, kao i za sve umetnike, koji tamo provedu nekoliko meseci, bio vrlo značajan i inspirativan. To je, pre svega, mesto potpuno adaptirano za umetnike, gde imate sve što vam je potrebno. Moj rad u našem studiju je dobio jedan novi, drugačiji život. Kao i svaki put kada se izmestim iz poznatog okruženja mog ateljea u Beogradu, i rad u Cité-u je uticao na određene promene, ali ne u smislu poetike, već u koloritu i svetlosti, koja je u našem studiju potpuno neverovatna sa svim svojim kretanjima tokom dana. Posebno je lepo što naš studio ima pogled na Senu i Notr Dam, tako da su stvaranje i boravak u kulturnoj metropoli upotpunjeni. Taj boravak je iznedrio i mnoga poznanstva i puno lepih uspomena.

Ono što je, takođe, važno jeste to što sam uvidela šta znači imati kulturnu politiku na visokom nivou i koliko su ljudi u Parizu zainteresovani za umetnost. Za njih je to svakodnevnica, svaka galerija ima svoju publiku, prezentovanje sadržaja je u tančine promišljeno, ali sama svest ljudi da je umetnost neraskidiva od čoveka i života verovatno je jedan od najsnažnijih utisaka koje sam ponela.

Pored drugih, svojevremeno ste bili laureatkinja Nagrade za crtež Fondacije "Vladimir Veličković". Mislite li da vam je to priznanje otvorilo neka vrata?

- Moram da istaknem da sam 2013. godine bila pohvaljena na istom konkursu, i ta pohvala mi je tada dala neophodan vetar u leđa. Naročito u tom trenutku, kada sam osećala strašnu nesigurnost prema svom radu. Ovo priznanje mi je donelo lepu saradnju sa Galerijom Haos, koja je kasnije iznedrila samostalnu izložbu. Nakon osam godina, dobila sam Drugu nagradu za crtež Fondacije "Vladimir Veličković", što mi je, takođe, vrlo značajna tačka na umetničkom putu. Mislim da je podjednako važno napomenuti značaj crteža u vidu samostalne likovne discipline i autonomnog jezika, koji Galerija Haos već trideset godina predano i hrabro neguje na našoj likovnoj sceni.

Iako se, prevashodno, izražavate kroz medij slike i crteža u poslednje vreme istražujete i polje skulpture. Šta vam novo pruža skulptura?

- Skulptura, ili objekat, predstavlja apstrahovane forme sa mojih slika. Skulptura je, u stvari, izlazak u prostor iz dvodimenzionalnog pristupa. Mislim da je došla kao prirodni nastavak mog dosadašnjeg istraživanja forme, ali i onog nedovoljno objašnjivog i nemoguće opisivog što se krije iza sadržaja, a što sam kroz skulpturu uspela sebi da približim.

Pre nekoliko godina u razgovoru za Nova.rs upozoravali ste da nije novost da je umetnost u nezavidnom položaju, i da, nažalost, o tome govorimo kao o nečemu što je postalo sasvim normalno. A kakva je situacija sada?

- Čini mi se da je ta "umetnička" borba neprestana. Pre svega, potreba za kulturnim sadržajima je prisutna uglavnom kod već uspostavljene publike. Rad na širenju interesovanja prema umetnosti i kulturi mora da bude deo kako obrazovnog sistema, tako i lične inicijative, odnosno, deo kućnog vaspitanja. Druga stvar, koja se tiče konkretno finansiranja živih umetnika, upućuje na to da bi situacija trebalo da bude stimulativna i za umetnike, ali i za kupce, kolekcionare.

Na primer, u Francuskoj je dozvoljeno pravnom licu da kupi umetničko delo od živog slikara u određenoj vrednosti ukupnog prometa, a da utrošeni iznos biva neoporeziv. Istovremeno, privatni kolekcionari su stimulisani nižom stopom PDV-a. Zvuči iluzorno, ali možda bi bilo korisno prepisati taj francuski princip.

Naravno, državni otkupi umetničkih dela su višestruko važni kako za umetnike, tako i za institucije.

Pozitivno je što se javlja sve više privatne inicijative i što su se poslednjih godina pojavili novi galerijski prostori koji, između ostalog, podržavaju mlade stvaraoce.

Apelovali ste tad kako je neophodno da država izdvaja veća sredstva za kulturu, kao i da sami umetnici ne smeju da budu pasivni apropo tog problema. No, od tada su sredstva znatno manja, zapravo najmanja u regionu, a desilo se prvi put prošle godine da mnogi konkursi nisu ni realizovani. Kako je onda jednom umetniku u Srbiji danas?

- Položaj umetnika u Srbiji ni danas, kao ni ranije, nije nimalo jednostavan. Jako je malo podsticaja. Da biste prezentovali svoj rad, potrebno je izdvojiti određen budžet, a nema nikakve garancije da će se to na neki način vratiti. Ne postoji garancija ni da mladi umetnik može neometano da razvija svoju umetničku praksu. I zato se mnogi umetnici prekvalifikuju za drugi posao, što je istinski žalosno i nepravedno prema daru koji nose.

Stvar je vrlo jednostavna - neophodno je da država izdvaja veći budžet za kulturu, jer ako nemamo kulturu, ili, ako je ne razvijamo na adekvatan način, dovodimo u pitanje kulturni identitet naše zemlje.

Na sam naslov aktuelne izložbe naslanjaju se delimično reči koje ste izgovorili u davnašnjem razgovoru za Nova.rs da živimo u svetu punom destrukcije, kakvim smo ga sami napravili. Ako se vaši radovi oslanjaju na istoriju događaja koji anticipiraju budućnost, šta nas čeka?

- Situacija na svetskom nivou jeste prilično zabrinjavajuća. Posledice će se verovatno tek osećati. Preporod, kojem se nadamo, trebalo bi da se dogodi tek pošto ostvarimo uslove za to. Distopijski pejzaž uništene prirode je očigledan, ali otupelost sa kojom smo se saživeli je naročito poražavajuća. Bojim se da beg više nije moguć i da ne postoji utočište.

Ali, ipak mislim da je, kako sam već rekla, čovek neverovatno biće, i da ako svako od nas makar pokuša da osvesti ovaj realan problem našeg opstanka i pitanje okruženja koje stvaramo za neke buduće naraštaje, onda postoji i mogućnost da se zrno promene pokrene, a time možda i revitalizacija i ozdravljenje čoveka i prirode.