"U Londonu sam počeo od nule, moji prethodni uspesi ovde nikom nisu značili": Ispovest Vladimira Lalića, prvog srpskog umetnika čija skulptura krasi Englesku

I tačno mesec dana od kako je otkriven umetnički rad u Londonu Vladimir Lalić u razgovoru za Nova.rs priznaje da je ovaj čin shvata ne samo kao karijerni, već i lični podvig:

- Kada sam započinjao projekat, nisam znao kako ću izvesti skulpturu od 10 metara koja mora da stoji u vodi i da pritom bude potpuno bezbedna za prirodu. Morao sam da učim u hodu, da merim, zamišljam, improvizujem i pronalazim rešenja koja ranije nisam poznavao. Provodeći sate u parku, shvatio sam da ne smem da idem protiv prirode, već da moram da je slušam i prilagodim joj se, postanem njen deo - priseća se Lalić za naš sajt, dodajući da je skulptura "To Move, is to Bloom" logičan nastavak njegovog dosadašnjeg rada.

- Povezuje teme koje me već dugo zaokupljaju: transformaciju, identitet, životinjski i ljudski instinkt, i granicu između prirodnog i veštačkog. Kao i u mojim crtežima i instalacijama, i ovde se pojavljuju hibridna bića, polu-insekti, polu-biljke, kao alegorije ljudske prirode. Njihove glave koje se otvaraju u cvetove predstavljaju trenutak promene, ali i ranjivosti, trenutak kada telo doslovno procveta iz vlastite borbe.

Inspiracija za skulpturu potekla je iz mog porekla i sećanja na sever Srbije, na fenomen "cvetanja Tise". U toj slici - milioni insekata koji izrone iz vode samo na jedan dan - prepoznao sam metaforu migracije i ljudskog postajanja. To je ujedno i priča o mom ličnom kretanju, od Beograda do Londona, o pokušaju da se ukorenim u novom prostoru a da pritom ne izgubim sopstveno poreklo.

Sam naziv skulpture višeznačan je. A da li su odlazak iz Srbije i nastanjivanje u Londonu označili neku vrstu cvetanja za vas?

- Mislim da se cvetanje ne dešava kada odeš negde gde je "bolje", već kad se pokreneš. Migracija te razbije, ali te onda ponovo sastavi. Odlaskom sam izgubio nešto, ali sam dobio novi prostor da se menjam, da promenim medij, izađem iz zone komfora i preuzmem rizike. Da iz mene izađe ono što možda nisam ni znao da postoji. Zanimljiva mi je metafora cvetanja u kontekstu skulpture, jer cvet se zapravo ne kreće. Postoji zahvaljujući korenu i stablu, iako su oni nevidljivi ili potcenjeni. Cvet je njihov rezultat, trenutak kada se sav taj proces pojavi na površini. Da bi to bilo pravo cvetanje, svi slojevi moraju biti povezani.

Dokazivanje identiteta u multikulturalnoj metropoli nikada nije lako, naročito u umetničkom svetu gde je identitet osnova percepcije i sistema vrednosti. Ali ne želim da se moj odlazak iz Srbije shvati kao bekstvo. Verujem da umetnik mora biti u konstantnom pokretu - fizičkom, misaonom, duhovnom. Mora postati neka vrsta kreativnog nomada. Ne moraš stalno menjati mesto, ali moraš pogled, kontekst i način razmišljanja. Ja sam stvarao u Beogradu, Parizu, Singapuru, Njujorku i sada u Londonu. Svako mesto te malo razbije i ponovo sastavi, promeni te. Najvažnije je da kroz umetnost iznenađuješ prvo sebe pa onda i druge.

Pokret za mene nije samo fizički. On je i metafizički, mentalni, politički i emotivni. Pokret je i protest spolja i unutrašnja introspekcija. A cvetanje je ono što sledi kad preživiš taj proces. Zato mi je ta metafora važna - jer u mom radu cveće, iako statično, proklija kroz veoma vibrantan pokret izmišljene vrste insekata.

Skulptura govori na tri nivoa: lično, o meni kao umetniku u stalnom kretanju; lokalno, kao protest protiv opresivnih sistema - onih u Srbiji, ali i protiv rigidne migracione politike u Britaniji; i univerzalno, kao refleksija o ljudskoj i animalnoj potrebi, nužnosti da se menjamo kao vrsta.

A šta vas je inspirisalo da je stvorite i kako je na kraju "završila" u londonskom parku?

- Tema projekta bila je migracija i odmah sam znao da želim rad koji izlazi iz vode. Nisam znao ni oblik, ni tehniku, ali sam znao da mora da „izroni“. Da se rodi iz pokreta, iz prelaza između dve stvarnosti. Onda se pojavila uspomena na "cvetanje Tise", taj poetski prizor iz severne Srbije povezan s porodičnim poreklom sa očeve strane. Ta scena, hiljade bića koja žive jedan dan, a ipak menjaju pejzaž, postala je slika migracije, transformacije i prolaznosti. U toj krhkosti života vidim nešto beskrajno snažno. To je trenutak kada se postajanje pretvara u postojanje.

Park Manor House Gardens predložila je opština Lewisham, a ja sam ga odmah prepoznao kao savršeno mesto. Ta opština je deo mog života još od vremena kada sam završavao MFA na Goldsmithsu. Lewisham je jedno od najmultikulturalnijih područja Londona i upravo je to mesto koje me prvo prihvatilo kada sam došao u Britaniju. U toj opštini se nalazi i Muzej migracija, što je projektu dalo dodatni smisao i simboličku težinu - sve se prirodno povezalo.

Već neko vreme istražujem teme rojeva, mnoštva i kolektivnog ponašanja kroz radove o muvama, moljcima i hibridnim vrstama. Kada me je kustoskinja Tima Jam iz Art Voyage Bienniala pozvala da učestvujem u projektu "Echoes of Migration", odmah sam prepoznao priliku da te ideje razvijem u javnom prostoru. Projekat su podržali Arts Council England i National Lottery, uz pomoć Galerije Novembar iz Beograda i porodice Đerković. Violeta Đerković je već poznata po značajnim projektima očuvanja kulturnog nasleđa i savremenim izložbama u Kulturnoj stanici Svilari u Novom Sadu.

Najveći izazov bio je tehnički i konceptualni. Kako napraviti skulpturu velikog formata, koja mora da stoji u vodi, a da ne naruši prirodni balans ekosistema. Morao sam mnogo da zamišljam, merim i posmatram. Proveo sam sate uz jezero, gledajući svetlo, vodu, ptice. Shvatio sam da ne smem da idem protiv prirode, već da joj se prilagodim, da je osetim i postanem njen deo.

U jezeru živi više od devetnaest vrsta ptica, tu su lisice, veverice i biljni svet koji se stalno menja. To nije prazno platno, već živi organizam. Kada je skulptura postavljena, postala je deo tog sistema. Sve sumnje o njenoj uklopljenosti u ambijent nestale su onog trenutka kada je fotograf Kevin Percival zabeležio vodomara kako stoji na njenom vrhu, pticu koja se ranije retko viđala u parku. Dodatna potvrda su komentari lokalnih posetilaca, posebno trenutak kada je jedna devojka zaplakala na otvaranju, dirnuta porukom koju je skulptura prenela. Za mene je to bio trenutak kada je umetnost postala stvarna, opipljiva, ne kao objekat, već proces povezivanja. Skulptura je počela da komunicira, da diše zajedno s okruženjem.

Osim umetničke, skulptura nosi i društveno-političku poruku, zapravo kritika je politike sve strožijih imigracionih mera. Jeste li ih osetili na svojoj koži?

- Na početku dosta snažno. Biti odbijen čak za turističku vizu je iskustvo koje te ogoli. To nije samo birokratsko "ne", već poruka da tvoje postojanje nema težinu u tuđem sistemu. Kasnije, paradoksalno, dobijem vizu Global Talent - isti sistem koji te je ranije odbacio odjednom odluči da si "koristan". Meritokratija postoji, ali je selektivna i neuredna, puna pukotina i apsurda.

Umetnost je moj način da odgovorim na to, kroz skulpturu koja govori o jednakosti i pokretu kao osnovnom pravu svake jedinke. Ona i prikazuje jato izmišljene vrste, u kojem je svaka jedinka različita i jedinstvena, ali ipak deo zajedništva. Ironično je što se o migraciji najčešće govori kroz prizmu kontrole, brojki i granica. Želeo sam to da prikažem kao nešto potpuno prirodno, kao organski tok, deo ciklusa života.

Koliko je nekom ko dolazi iz Srbije teško da se nametne na britanskoj umetničkoj sceni?

- Teško je jer u suštini počinješ od nule. Moji prethodni uspesi u Srbiji, Parizu ili Singapuru ovde nikome ne znače mnogo. Moraš ponovo da izgradiš ime, mrežu i kontekst. Moraš da objasniš svoj vizuelni jezik i budeš izuzetno jasan u svojim željama i namerama, jer postoji ogroman broj glasova i pravaca, pa čovek lako može da se izgubi.
Goldsmiths je jedan od najjačih univerziteta za savremenu umetnost na svetu, i iskustvo studiranja tamo bilo je fantastično, ali i veoma zahtevno. Ponekad je teško objasniti tutorima odakle dolaziš, koji kulturni i istorijski kontekst nosiš i zašto praviš određene umetničke odluke. Ali baš u tom sudaru različitih pogleda shvatiš da identitet nije nešto fiksno, već fluidni proces, nešto što se stalno gradi, preispituje i menja.

Taj proces me je naterao da redefinišem pojam pripadanja. Danas verujem da umetnik ne pripada mestu, već sopstvenom razvoju. Britanska umetnička scena je velika, ima svoje trendove, ukuse i "potrebne" forme izraza, ali nije poenta da se uklopiš, već da u nju doneseš celog sebe - iskrenog, iz stomaka i bez kompromisa. Za mene je to jedini način da umetnost ostane autentična i živa, kao što sam nastojao do sada u radu.

Ušli ste nedavno i u finale za nagradu London Sculpture Prize. Nadate li se nagradi?

- To mi je potvrda da idem u dobrom smeru. Nagrade znače, ali mi je mnogo važnije što moj rad ulazi u ozbiljan dijalog sa savremenom skulpturom u Britaniji. Skulptura koju izlažem deo je većeg opusa, pa mi je zanimljivo da vidim kako će funkcionisati u tako prestižnom prostoru kao što je Gunnersbury Park Museum. Bilo bi lepo osvojiti nagradu, naravno, ali sama nominacija mi mnogo znači. Jedva čekam da vidim kako će rad izgledati u tom kontekstu, okružen umetnicima iz Londona i sveta, u prostoru koji ima istorijsku i simboličku težinu.

Često ste isticali u razgovorima za Nova.rs da umetnost mora da uznemirava, da svojim delima želite da prodrmate čoveka, ne dozvolite mu da se opusti, uljuljka. Koliko je u tom smislu umetnost, naročito danas, kad je čitav svet u haosu, važna?

- Zato što komfor uspavljuje. Ljermontov je rekao da nam trebaju "gorki lekovi da bi nam bilo bolje", i mislim da je to suština. Komfor nas čini lenjim, tromim i lažno ušuškanim. Umetnost mora da probije tu opnu, da otvori pukotinu, unese blagu nelagodu i natera nas da pogledamo ponovo. U društvu koje nas zatrpava sadržajem, umetnost mora da deluje ponekad i kao šok za svest, ne iz želje da provocira, nego iz potrebe da probudi. Da aktivira amigdalu, onaj "gušterov" deo mozga koji reaguje instinktivno, iskonski, i da nas natera da preispitamo stvarnost u kojoj živimo. U tom trenutku se dešava pomeraj, iskra promene. To je za mene suština umetnosti, protest protiv kolotečine, borba protiv samozadovoljstva. Ako ne postoji rizik, nema ni života u delu.

Iako ste već tri godine u Londonu, pratite sve ono što se dešava u Srbiji, naročito poslednjih 12 meseci od kad su počeli studentski protesti. Ne samo da pratite, već ste i u Londonu organizovali, s našom dijasporom, okupljanja. Koliko su vaše akcije naišle na odjek, pogotovo što se čini da britanski mediji više nisu zainteresovani za Srbiju kao nekad?

- Veoma snažan. Ljudi iz dijaspore žele da pomognu, da daju glas i pošalju energiju nazad u zemlju. Britanski mediji retko pišu šta se stvarno dešava u Srbiji, pa smo pokušavali da skrenemo pažnju flajerima, natpisima, transparentima i razgovorima s prolaznicima. Kada su neki od organizatora saznali da sam 15. marta pevao u horu na velikom protestu u Beogradu, predložili su da formiramo amaterski hor, kojim sam dirigovao. To se dogodilo dva puta - na jednom od protesta, i drugi put na komemoraciji - godišnjici od tragedije pada nadstrešnice u Novom Sadu.

Verujem u studente i njihovu istrajnost. Mislim da su pokrenuli nešto što se više ne može zaustaviti. U svemu ovome osećam da postoji smisao i da se nešto zaista pomera. Studenti su uradili fantastičnu stvar. Probudili su energiju koja se godinama taložila i ćutala. Nekima deluje da je sve to sporo, ali tako mora da se desi. Promena nikada ne dolazi naglo, već se gradi u slojevima, kao sediment koji se polako taloži dok ne postane čvrst temelj za nešto novo. Verujem da idemo u pravom smeru, ali definitivno nije lako, protiv čega se i borimo, i izlazimo na proteste.

Boravili ste nedavno u Beogradu, doduše kratko. Kakav je utisak i mislite li da se nešto promenilo posle ovih društveno-političkih previranja?

- Beograd je moj rodni grad i veoma mi je stalo do onoga što se dešava. Iskreno, zgrožen sam mnogim urbanističkim odlukama, evo najskorijom odlukom o rušenju Generalštaba, izgradnjom hotela i sličnim projektima koji brišu identitet grada. "Beograd na vodi" je postao simbol tog pogrešnog pristupa: sve se gradi brzo, bez vizije, poštovanja prema kulturi i vizuelnom identitetu Beograda. Gde su tu kulturne institucije, gde je zgrada Opere o kojoj se godinama govori? Zar ne bi bilo prirodno da se takva građevina nađe baš na promenadi, umesto beskrajnih staklenih zdanja i tržnih centara?

Stari savski most posebno me pogađa. Taj most su tokom okupacije 1942. godine izgradili Nemci, a prilikom povlačenja 1944. planirali su da ga miniraju. Beogradski inženjer i grupa radnika uspeli su da preseku kablove za detonaciju neposredno pre eksplozije, čime su most spasili od rušenja. Zahvaljujući toj akciji, Stari savski most je ostao jedini most u Beogradu koji nije srušen tokom rata. I sada, bez ozbiljnog dijaloga sa građanima, taj simbol otpora i preživljavanja uklanja se kao da nema nikakvo značenje. Umesto rekonstrukcija, očigledno im je uvek lakše da sve sravne sa zemljom i da izraste nešto kratkotrajno.

Ne mislim da grad ne treba da se menja - promene su neophodne i poželjne. Nisam prazno nostalgičan. Ali problem je način na koji se sprovode, bez poštovanja prema prošlosti i identitetu. Sve se svodi na kratkoročan profit i korupciju, ali to je svima jasno. Ipak, Beograd opstaje zahvaljujući ljudima, kreativcima i pojedincima, energija je u ljudima. Nadam se da će u nekom trenutku oni koji donose loše odluke otići a stručni i savesni ljudi će početi da grade novo s poštovanjem prema onome što Beograd već jeste.

Dugo niste izlagali u Beogradu. A mnogima je još uvek u sećanju vaša samostalna postavka u Muzeju grada Beograda "Sedimenti i sentimenti" iz 2020. koju je videlo nekoliko hiljada ljudi uprkos pandemijskim ograničenjima. Kada će Lalićeva dela opet videti Beograđani?

- U planu je. Moja poslednja velika izložba "Sedimenti i sentimenti" bila je važan trenutak za mene, ali sada mi se fokus prirodno pomerio ka projektima u Engleskoj. Imam nekoliko ideja za sledeću godinu, uključujući i novu izložbu u Beogradu, ali još ne mogu da otkrivam detalje. Postoji dosta logističkih izazova, jer su mnogi radovi trenutno u Londonu. Voleo bih da uskoro Beograđanima pokažem ono na čemu sam radio poslednje tri godine, da im donesem deo tog mog stvaralačkog puta u Londonu i ponovo ostvarim dijalog s publikom iz rodnog grada.

Dok ste živeli u Beogradu, bili ste znani i kao muzičar - pevali ste u "Jadnicima" u Madlenianumu, bili član hora Viva Vox, i benda Organized Chaos. Koliko ste, od selidbe u London, muzički aktivni?

- Jesam. Često snimam vokale za druge bendove, imao sam koncert u Mančesteru sa Davidom Maximom Micićem pre nekoliko meseci, radio sam na eksperimentalnim projektima i razvijam sopstvenu muziku. Najviše sam aktivan u stvaranju zvuka za svoje instalacije, što je bio slučaj i sa poslednjom skulpturom. Muzika više nije odvojena od umetnosti, već je njen produžetak. Zvuk mi je važan jer unosi dodatnu dimenziju u rad, produbljuje ga i daje mu osećaj prisustva. Uvek pazim da ne preuzme narativ, već da se organski poveže sa vizuelnim. Sve više mojih radova diše kroz ton, kao da imaju svoj unutrašnji puls.

https://www.youtube.com/watch?v=WrQC-CbPehc

Najčešće prvo nastane vizuelno delo, a tek kasnije, dok ga posmatram s distance, pokušavam da osetim kako bi moglo da zvuči iznutra. Ovaj put, recimo, kada sam završio seriju insekata, počeo sam da ih lagano kuckam i otkrio da vibriraju. Zvučali su kao nekakva zvona. Te tonove sam snimio, obradio i pretvorio u kompoziciju od pet delova, od dubine vode do završnog leta. To su zvukovi bića koja ne postoje, kao da su prezentovani iz nepostojećeg prirodnjačkog muzeja.

Kompozicije koje pravim za bend Organized Chaos funkcionišu drugačije - one su otvorenije, narativnije i vođene energijom. U mom umetničkom radu zvuk dolazi iz materijala samog, iz njegove forme, tišine i pokreta. U bendu izražavam spoljašnje impulse, a u umetnosti one unutrašnje.

Sada, kada ste ostavili trajni trag u britanskoj prestonici, kuda dalje?

- Nastaviću da gradim i da se razvijam. Planiram nove javne skulpture, međunarodne projekte i veće formate. Ne želim da radim na sigurno, već da rizikujem i da se iznenadim sopstvenim radom. U narednom periodu me očekuje nekoliko izložbi u Londonu, među kojima je posebno zanimljiva jedna grupna 5. decembra.
Započeću i nove radove koji će najverovatnije biti nastavak priče započete ovom skulpturom, a paralelno radim i na novoj muzici. Ima dosta projekata, a deo novih radova možete videti na mom sajtu vladimirlalic.com.