0
Književni portret Radoslava Petkovića biće predstavljen večeras u 18 sati u okviru 15. Veljkovih dana u Somboru.
U zgradi Dečje biblioteke, za okruglim stolom biće predstavlјen lirerarni portret književnika koji je nedavno preminuo. Radoslav Petković, koji je umro 28. oktobra u 71. godini, a pre nekoliko dana sahranjen u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, bio je laureat Veljkove golubice, nagrade koja se dodeljuuje u okviru Veljkovih dana 2022.
O Petkovićevom delu u Somboru će večeras govoriti Nataša Gojković, Predrag Petrović, Vladan Bajčeta i Marko Avramović. Upravo je Gojković napisala esej o romanu „Sudbina i komentari“ Radoslava Petkovića pod naslovom „Sve njegove Katarine“ koji prenosimo u celosti:
Kako Gojko Božović zapaža, „Petkovićeva proza otkriva čitav niz paralelnih, senovitih, apokrifnih istorija u kojima prepoznajemo neka značenja važnija od onih koja nam daje velika priča Istorije.“ Pisac koji je napisao takav roman, sasvim sigurno i sam postaje velika priča Istorije.
Roman Sudbina i komentari (1993) ima četiri dela, s tim da je u prva dva radnja smeštena na kraj XVIII i početak XIX veka, u kojima neminovno odjekuju i događaji iz ranijih epoha. U trećem delu svedoci smo mađarske pobune u drugoj polovini XX veka, uz paralele sa prethodnim delovima, nekad suptilnim, a nekad više nego jasnim. Četvrta „knjiga“ je svojevrsni džojsovski dijalog despota Đorđa Brankovića sa samim sobom.
Hajdemo redom: izvesni Jovan Vuković, austrijski frajkor, u XVIII veku je spasao život nekom austrijskom generalu, pa s obzirom na to da nije bilo prigodno da običan redov spasi generala, „Jovan Vuković se na drugoj strani obreo kao oficir i nosilac jedne, istina sitne, plemićke titule.“. Njegov sin Stojan, u plemstvu se već rodio, a to će biti polazna tačka za njegova potonja preuveličavanja, dodavanja i ispravljanja rodoslova. Petković ga izuzetno uverljivo slika kao nasrtljivog logorejičnog pijanca kojeg sluša samo onaj koji mora (njegovi kmetovi i, povremeno, deca), uprkos nezavidnom neznanju ispredao je zavidnu količinu priča o sopstvenom poreklu – „rečju, lagao je mnogo i besomučno.“ On će ipak uraditi i nešto korisno, postaće otac Petkovićevog junaka Pavela Volkova, rođenog kao Pavle Stojanović.
Impresionirani magijom Petkovićevih dijaloga sa rodoslovima, ispreplitanim sudbinama, nagoveštajima pronalaska lične svrhe i smisla, ali i dijaloga sa epohama, moramo zapaziti da je zajednička identitetska crta svim važnim akterima oko Pavela Volkova (i s njim na čelu) uloga posmatrača, nadzirača, a na kraju i špijuna.
S obzirom na to da je Pavelov otac u svojim sumanutim lagarijama izveo svoje poreklo od despota/grofa Đorđa Brankovića, uplašivši se naknadno da bi ih neko mogao povezati sa Vukom Brankovićem, u narodu nepravedno proglašenim za arhetip izdajnika, srećno se dosetio Zmaj-Ognjenog Vuka, te uz razne vratolomne preokrete sudbine, poreklo vezao uz to ime. Dakle, Petkovićev junak Pavel, zahvaljujući ocu lažni potomak lažnog grofa, poslat je u Trst da inkognito posmatra i izveštava o procesu kolonizacije i odnosima tri moćne carevine – Austrije, Rusije i Napoleonove Francuske. Trst, grad koji je i sam identitetski raspolućen, utočište je raznim pustolovima prerušenim u ugledne građane. Gotovo svi kriju svoje pravo poreklo. Samo je Pavelu pisac dozvolio laganu šetnju epohama, jer poput pisca, zaista ima da ispriča priču, ali da je pre toga proživi, propati, da ga ona baca o hridi samozavaravanja i epifanija, te ga nanovo sveže rođenog, kao iz vode, blagoslovi spoznanjem.
Čitalac postaje svedok vrsnosti Petkovićevog pripovedanja i građenja likova: Spiridon, kao svojevrsni ključ Pavelovih spoznaja, a i vlasnik fizičkog ključa, u Volkovljev život ulazi na Krfu, ostrvu čiji je svetac zaštitnik Sveti Spiridon; Pavel ga prima na brik Sveti Nikola, koji se ranije zvao Sveta Katarina, a dotičnoj svetici posvećen je manastir na Sinaju, čije zidine obnavlja u XIX veku car Napoleon, sa čijim baronom (nekada pekarskim pomoćnikom!) će Katarina Riznić biti u špijunsko-emotivnoj vezi; crkva u Trstu u koju Volkov dolazi, manje iz duhovnih potreba, a više zbog emotivne opsesije tom istom Katarinom Riznić, posvećena je Svetom Spiridonu; u manastiru Krušedol, gde su počivali Brankovići i gde počiva Arsenije III Čarnojević, zamonašiće se istoričar Pavle Vuković, junak trećeg dela knjige, autor teze Srpska naseobina u Trstu do polovine XIX veka, koji će u jeku mađarske pobune pedesetih godina XX veka naći utočište u stanu (zapravo onom što je ostalo od njega – jednoj sobi) grofa Charnoevicza, a u Mađarsku će biti poslat uz blagoslov Udbe da se vrati s jednim izveštajem, korisnim za našu zemlju; i Pavle Vuković će, kao i Pavel Volkov, zakoračiti u jedan neobični vrt, kakvog nigde na (ovom) svetu nije bilo, njegov ulazak u vrt je možda uzrok ranjavanja u glavu, a možda i posledica.
6
0
2
Katarina Riznić, Sveta Katarina – svetica, brod, manastir…razne „Katarine“ po svetskoj književnosti, magnetski privlačne, besramne lažljivice ili žrtve društvenih okolnosti? Već i površnim pregledom književne pučine, pronalazimo heroine poput Defoove Mol Flanders, Tekerijeve Beki Šarp, pa zašto ne i Lakloove markize De Mertej i Krležine barunice Kasteli? Petkovićeva Katarina nosi identitetske crtice svake od njih, ali njemu polazi za rukom da čak i u momentima njenog potpunog razotkrivanja, ona ostane blago zastrta krajičkom vela čitaočeve, ali i Pavelove zapitanosti nad suštinom ove žene.To su žene koje ostavljaju utisak samopouzdanja, lakoće upravljanja događajima i ljudima, a zapravo u sebi nose niz slabosti, nekad i duboki prezir prema sebi. Tu krhkost krinke koju Petkovićeva heroina nosi, on prikazuje posredno: Volkov će u sebi komentarisati kako je njen francuski loš, a ona se izdaje za poliglotkinju; čak i ljubavno osvojenje Katarine za Volkova će biti iznenađujuće jednostavno, gotovo uvredljivo prema ljubavničkom bontonu. Radoslav Petković će 2022, u ukupno desetom a prvom dopunjenom izdanju Sudbine i komentara dopisati još jednu vrtoglavu sudbinu, još jednog upitnog plemića, sklonog Bonaparti, koji je i sam ispisao svoj identitet, i taj dodatakromanu, neodoljivo će podsećati na Puškinovu Pikovu damu, u čije će obličje uskočiti Katarina Riznić, pre nego što napusti Trst i pridruži se svom odbeglom mužu u Rusiji. I Volkov i dopisani plemić, Vilovski, krenuće za Rusiju u okviru Napoleonove Grand Armée. Ova ciklična vraćanja kroz Vrata naroda ka Rusiji, odakle Petkovićevi junaci neretko dolaze i svlačenja svlaka prema okolnostima, ne čine ih manje autentičnim. Naprotiv, to potvrđuje životnost, veličanstvenost ljudskih i slabosti i vrlinai Radoslav Petković svojim junacima ne uskraćuje ništa, i ne zaustavlja ih u momentima kada bi možda trebalo da budu mudriji, pušta ih da ižive svoje sudbine do kraja, iako čitalac možda neće saznati šta se sa svakim pojedinim likom dogodilo. Naročito nisu važna imena, važna je priča, ma koliko nepouzdana bila, važna je sudbina, jer predstavlja različita tumačenja priče i važne su beskrajne niti kojima pisac spaja te dve, stvarajući junake koji plove, hodaju ili beže ka drugim pričama.
Dokle god postoji priča koju valja ispričati, postoji i sudbina koja se može proživeti, ispuniti. Ta neuništivost priče je jedina lepota kojoj bi trebalo stremiti, koju bi trebalo otkrivati i nesebično je deliti na sve strane. Radoslav Petković,bez ikakve sumnje, u tome uspeva.
Bonus video: Sajam knjiga
