Debakl ili tužna realnost - da li je Srbija mogla (ili morala) bolje na Zimskim olimpijskim igrama

Tomović je u veleslalomu zauzeo 47. mesto, dok slalom nije završio zbog pada, i na taj način je bio najbolji - i to ubedljivo - predstavnik Srbije.

Milosavljević je u nordijskom skijanju na 10 kilometara bio 88, dok je u sprintu zauzeo 87. mesto.

Sa druge strane, Anja Ilić je u sprintu bila 86, dok je na 10 kilometara bila 106. Iza nje su bile samo Dženi Eriksen sa Malte i Regina Martinez iz Meksika od takmičarki koje su završile trku, dok su bolje plasirane bile predstavnice Mongolije, Kineskog Tajpeja, Australije, Tajlana, dve devojke iz Argentine, Brazilka...

Na prvi pogled - katastrofalna izdanja srpskih sportista vredna svake kritike. Ipak, da li je situacija baš takva i da li su njih troje glavni krivci? Odgovor je - ne.

Štaviše, uprkos tome što će sa Olimpijskih igara vratiti sa tek zabeleženim nastupom uz geslo "Važno je učestvovati" čuvenog barona Pjera de Kubertena, jasno je da je troje takmičara koji su nastupali pod zastavom Srbije dalo svoj maksimum, i da više od ovoga jednostavno nisu mogli. I to nas dovodi do pitanja - zbog čega?

Krenimo prvo od samog Skijaškog saveza Srbije. Na zvaničnom sajtu, kada je alpsko skijanje u pitanju, stoji 15 trka u kalendaru, ali i jedan krajnje neobičan podatak - u reprezentaciji Srbije, u seniorskoj konkurenciji, navedena su samo dva imena, Aleksa Tomović i Rastko Blagojević, uz sjajnu i supertalentovanu Emiliju Đurović, koja je nažalost zbog povrede propustila nadmetanje u Kortini i Milanu.

U mlađim kategorijama situacija je nešto bolja - šestoro, no utisak je da je i to, ako se uzme u obzir koliko su ski centri popularni zimi, te da je gotovo nemoguće naći mesto za boravak na Zlatiboru, Kopaoniku ili Divčibarama tokom zimske sezone, premalo.

U nordijskom skijanju i snoubordu situacija je još lošija - tek po dvoje takmičara koji svojim rezultatima zaslužuju da budu okarakterisani kao reprezentativci Srbije na zvaničnom sajtu SSS. Ukupno, Srbija ima 81 takmičara koji se nalazi u bazi Međunarodne skijaške federacije (FIS).

Razloga za to je nekoliko. Pre svega, takmičari u Srbiji na raspolaganju imaju samo tri meseca za treninge po snegu - za razliku od njih, stanovnici Švajcarske, Austrije, Slovenije, Italije, Nemačke, Francuske imaju pristup Alpima i mogućnost da maltene tokom čitave godine treniraju.

Sa druge strane, za stanovnike Srbije to je malo nezgodnije, s obzirom na potrebu da se putuje. Slična situacija je i za nordijsko skijanje, gde Srbija, izuzev Kopaonika (staza "Crvene bare") i Zlatibora (Tić polje) nema stazu za ovaj sport, iako je i znatno jeftiniji i znatno jednostavniji za učenje od alpskog skijanja.

Drugi razlog je u velikoj meri povezan sa prvim, i verovatno najveći problem - novac. Naime, prema nekim procenama, za alpsko skijanje je po takmičaru potrebno ulaganje od nekoliko desetina hiljada pa do 200.000 evra, računajući sve troškove neophodne za jednu sezonu, što je za sportske saveze u Srbiji neretko nezamislivo.

Da li će se situacija popraviti u budućnosti? Prema rečima Milana Božića, generalnog sekretara Skijaškog saveza Srbije, postoji plan da broj takmičara u narednim godinama skoči, ali je nerealno očekivati da to bude u Francuskim Alpima 2030. godine, već bi prve rezultate trebalo očekivati kroz osam godina u Sjedinjenim Američkim Državama, gde će domaćin biti Solt Lejk Siti, odnosno država Juta.

Do tada, svaki plasman na ZOI će biti uspeh po sebi...