"Ustanete nenaspavani, auto ne pali, gradom se od gužve ne može proći - sve su to razlozi za zaključak - svet mora propasti"

Nakon odlaska velikog književnika i prevodioca ostao je muk… Radoslava Petkovića nazvao je Gojko Božović za naš sajt najvećim romansijerom svoje generacije, Branko Kukić je istakao kako je upravo ta Vavina generacija podigla našu književnost na evropski nivo, dok je Marjan Čakarević ocenio da je bio i ostaće uzor onima koji žele da budu umetnici, a da ne beže od publike.

U razgovorima za Nova.rs Radoslav Petković je često isticao kako je "svaki pisac zainteresovan za čitaoce":

- To i dokazuje ne toliko svojim pisanjem; pisati se može iz raznih razloga, sa raznim motivima, to može biti, često jeste, čista psihoterapija, ali kada svoj tekst pošaljete izdavaču, vi pokazujete i dokazujete svoju zainteresovanost za što veći broj čitalaca.

Radoslav Petković, rođen 1953. u Beogradu, bio je autor pet romana, dve knjige priča i šest knjiga eseja. Već za prvi roman osvojio je nagradu "Miloš Crnjanski", a delo "Sudbina i komentari", čije je dopunjeno izdanje objavljeno pre dve godine, ovenčano je velikim brojem najuglednijih književnih priznanja: NIN-ovom nagradom za roman godine, "Mešom Selimovićem", Borbinom za knjigu godin… Laureat je bio za života i priznanja "Bora Stanković", "Ramonda serbica", Andrićevog, Vitalove nagrade, pa "Dušan Vasiljev"…

Iako je bio laureat tolikih priznanja pričao je Petković za Nova.rs da su "nagrade potrebne da bi pisce situirale pre svega u svetu medijske pažnje".

- Ne treba verovati da ta pažnja traje zauvek, a mnogi pisci ostanu zaglavljeni u toj iluziji. Ali je nevolja što je ova inflacija uzrokovana političkim razlozima te dovodi do suštinskog obezvređivanja svake nagrade.

Umesto novca umalo čekovi

Prisećao se i trenutka kad je ovenčan NIN-ovom nagradom, "te 1993. godine kad je sve bilo manje važno od jedne književne nagrade".

- Inflacija je divljala, a ja sam prvi put odneo izdavaču rukopis na disketi, razočaravši grdno moju majku. Nije verovala da su se književna dela sa papira preselila na parče plastike. Preminula je početkom januara 1994. a da nije saznala da je moj roman "Sudbina i komentari" dobio NIN-ovu nagradu jednoglasno. Nagrada je značila veliki publicitet, i finansijski dobitak koji se topio kao sladoled već i zato što sam zapravo dobio samo polovinu iznosa: tadašnji pokrovitelj je čak pokušao da mi celu sumu isplati u dinarskim čekovima. "Sudbina i komentari" dobila je te godine sve važne nagrade (Meša Selimović, Borbinu, Radija B92 i kluba Jazzbina), što je još više pojačalo haotičnost doživljaja. Neke od tih nagrada više ne postoje. I u stabilnijim vremenima, nagrade su relativne, ali pre nego što ih počnemo prezirati, nije loše osvedočiti se da ih nije lako steći…

Kad se u jednom od razgovora za naš sajt osvrnuo na status pisaca u srpskom društvu, primetio je:

- Znam više savremenih pisaca koji su od svoga pisanja kupili stanove - manje, veće, ali stanove. Ja poslednjih godima malo pišem i objavljujem te sam uglavnom u statusu penzionera koji bi bio socijalni slučaj da se nije dobro oženio, a supruga mu je univerzitetska profesorka.

Savremenu Srbiju je nazvao solidnom groteskom, "na čije smo se zakone navikli i pomirljivo plutamo":

- Ali, danas me nervira još samo moje zdravlje i tuđa nepismenost. Ali treba biti svestan; srpski politički problemi nisu personalne već strukturalne prirode; prvi su posledica drugih a ne obratno.

Dunavski kej me podseća na Zemunski

Iako Beograđanin, poslednjih decenija živeo je u Novom Sadu, što je ovako obrazložio:

- Volim Dunavski kej, možda i zato što me podseća na Zemunski kej na kojem sam proveo mnogo vremena. Dakle ono što spaja Dunav i Srednju Evropu - Zemun je poslednja ispostava te Evrope, njena granica, a Novi Sad, koliko god danas bio ugrožen, još uvek u mnogo čemu na nju podseća.

Smetalo mu je poistovećivanje junaka i pisca, što je uporedio s prebijanjem glumca zbog lika koji je odigrao.

- Ali i na nekom višem nivou iskaz nekog junaka poistovećivaće se sa autorovim stavom. No, sve izrečeno u okviru jednog literarnog dela ima svoj smisao i opravdanje samo u odnosu na literarnu funkciju, inače je potpuno besmisleno. Tu je, između ostalog, promašaj skupljanja tzv. "mudrih misli" koje su, i kod velikih pisaca, najčešće prilično banalne. Ali to nije važno: ako je život kratak, onda pečenje guske mora da ima svoj literarni razlog kao i šta će se desiti sa onim koji dobije batak, a da bi se ona misao o kratkoći života opravdala: ako je sve ovo dobro uklopljeno u literarno tkanje, tada na značaju i dubini dobijaju vreme i život, i sirota guska i slasni batak.

Ako smo ozlojeđeni, frustrirani, predviđamo svetu propast; zadovoljstvo nas vodi drukčijoj slici budućnosti. Sva ta predviđanja su uvek oblik onoga što nazivamo wishful thinking. Ustanete nenaspavani, auto ne pali, gradom se od gužve ne može proći; sve su to sasvim dovoljni razlozi za zaključak: svet mora propasti - govorio je Radoslav Petković.

Na duge staze svi smo mrtvi

Nije voleo da razmišlja o tome kako će mlade generacije razumeti njegov prozni opus. Nazvao je to "njihovim problemom".

- Kako je jednom rekao Džon Majnard Kejns: na duge staze svi smo mrtvi. Mladim generacijama pripada neko drugo vreme u kojem mene neće biti. Jednom sam, prilično skoro, za malo izmakao Velikom skupljaču i znam da će me, pre ili kasnije, a ne mnogo kasnije, kako bi rekao jedan francuski pesnik, pokupiti vrhom svoje čačkalice. Tako da je sasvim besmisleno opterećivati se mestom svojih knjiga u tom, nekom, možebitnom vremenu...

Bonus video: Sajam knjiga