0
"Ogled o mački" je knjiga koja elegantno i obazrivo, ali forenzički precizno, govori o nemoćnoj mržnji ljudi prema životinjama koje su im nejasne i zastrašujuće, jer sami ne znaju svoje mesto u svetu.
Radoslav Petković, „Ogled o mački“, Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki“, 2024.
Neka teška životna razdoblja naoko se lakše prebrode kad se pretvoriš u mašinu (koliko god to bilo strašno, а i nelogično) – kad svoje misli automatizuješ, reakcije programiraš, a emocije ubaciš u algoritam.
Tako sam svoju nemoguću zamisao da – noć pred sahranu autora – napišem tekst o njegovoj knjizi rešila da prepustim veštačkoj inteligenciji.
Taj vid anestezije bola i dužnosti slavno je propao, a kako bi i moglo drugačije? Ona me je razočarala haluciniranjem, koje je, opet, na čudan način i logično:
„Ova zbirka predstavlja jedno od ranijih dela Petkovića, u kojem se vidi njegov specifičan stil i interesovanje za metafiziku, mistiku, i ljudske projekte u svetu književnosti“, rekla je Čet Džipiti.
Na stranu njena nepodnošljiva konvencionalnost i opštemestaštvo sravnjivo jedino sa zaverom deprofesionalizacije, mašina je izrekla šašav paradoks vredan pažnje: knjigu koja se bavi mačkama proglasila je za delo na temu ljudskih projekata.
I doista, „Ogled o mački“ jeste knjiga o ljudskim projektima koji su surovi i nepredvidljivi, baš onako kako je surova i nepredvidljiva priča „Golubica sa crnim srcem“, po kojoj je nagrada data u Somboru Radoslavu Petkoviću, „Veljkova golubica“, i dobila ime. Priča surova zato što u njoj ženski bunt i želja za razlikom može da se ispolji i ospolji samo kao mučenje prelepe i moćne golubice. A „Ogled o mački“ jeste knjiga koja elegantno i obazrivo, ali forenzički precizno, govori o nemoćnoj mržnji ljudi prema životinjama koje su im nejasne i zastrašujuće, jer sami ne znaju svoje mesto u svetu. Mačke su bića nedokučivih moći, a to saznanje kod ljudi rađa agresivnu nemoć.
Dvadeset i devet godina nakon prvog izdanja, „Ogled o mački“ pojavljuje se u izdanju somborske biblioteke „Karlo Bijelicki“. Da li u drugačijem svetu?
„Ne samo da se sve na svetu može promeniti, već se sve i menja, stara je, banalna i u suštini odvratna mudrost, kojom se, katkad, neoprezno koristimo kao utehom. To je ono famozno „proći će“ kojim vas teše kada ste nesrećni, kao da to čovek i inače ne zna i kao da u tome, zapravo, i nije čvor: patnji zbog gubitka prolaznost daje punu meru, jer tek suočeni s njom postajemo svesni da svoje gubitke nikada i ničim nećemo nadoknaditi. Možda ćemo dobiti nešto drugo; ali drugo nije naknada, to je prosto druga ulica, možda lepša i svetlija, ali nipošto ista kao ona koju smo izgubili. I nikada nećemo povratiti izgubljeno vreme, a to malo, beznačajno malo vremena, uistinu je sve što imamo“. Ovakvim se rečenicama hipnotički i ritmički jednom izgubljen svet zauvek vraća da podseti na sebe i na našu nesavršenost.
„Često sanjam i Rovinj i Istru sa gradovima na brežuljcima i grobljima sa čempresima, tu zemlju sa srednjevekovne gravire i možda se zato sve više radujem času svojih snova“, stoji u „Ogledu o mački“. U danima kad bi sve njegove bolesti preplavile telo do granica izdržljivosti, Petković se tim slikama umirivao i uspavljivao – usred grada koji će postati poprište strašnog stradanja malo pošto ga je njegovo telo napustilo zarad svog poslednjeg puta u Beograd. Kad se sagledaju razmere i posledice strahotne tragedije u Novom Sadu, bol zbog gubitka jednog voljenog bića gotovo da se čini kao privilegija, a i dalje je neizbrisiv i neizdrživ.
Bonus video: Sajam knjiga
