Kad su kriminalci otvorili dušu: Kako je nastao kultni film o srpskom podzemlju "Vidimo se u čitulji"

Vojislav Tufegdžić, koji je preminuo juče u 62. godini, posle duge i teške bolesti, s Kneževićem je potpisao scenario za dokumentarni film Janka Baljka "Vidimo se u čitulji". Ovaj dokumentarac, koji je realizovan 1994. u produkciji Radija B92, govori o naglom porastu kriminala u Srbiji devedesetih, tokom građanskog rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. U filmu koji je stekao kultni status i osvojio brojne nagrade na festivalima pred gledaocima su delovi intervjua s tada "najviđenijim" kriminalcima, od Aleksandra Kneževića Kneleta, preko Kristijana Golubovića, do Baneta Grebenarevića, pa policijom, uz fotografije na kojima se vide vođe i članovi kriminalnih bandi. Ti "momci s vrelog asfalta" otvoreno pričaju o svom životu, predstavljajući sebe kao verziju modernog Robina Huda. Film govori o mladim ljudima koji se, u ratom pogođenoj zemlji, povode za lakim sticanjem novca. I doći do raskoša i zadovoljstva, nasuprot opšteprisutnom siromaštvu, pa neizvesnosti i strahu. Naravno, ukoliko su u nekoj bandi.

- Obični smrtnici. To, pa to su normalni ljudi, koji, ovaj, žive jedan, kako da kažem, normalan život, razumeš. A mi ih nazivamo obični smrtnici, zato što, što, kažem da to što mi doživimo u jednom danu, oni ne dožive za ceo svoj život. Znači, nema šanse oni nikad da dožive ni toliko uzbuđenja ni razočarenja, ni lepote, ni ružnih stvari u celom svom životu, koliko mi doživimo u jednom danu - priča u filmu Grebenarević.

Neki od njih dele javno šta su pozitivne i negativne strane kriminala u Srbiji, Beogradu devedesetih, a poslednje scene filma prikazuju sahrane trojice intervjuisanih koji su ubijeni tokom snimanja dokumentarca.

"Vidimo se u čitulji", ta "slika" srpskog podzemlja, ovenčan je pre gotovo tri decenije brojnim nagradama. O tome je u razgovoru za "Ekspres" svojevremeno pričao i Vojislav Tufegdžić:

- Prvu nagradu smo dobili baš ovde u Beogradu, a onda su usledila i priznanja u Košicama, Bijaricu, Đeru... Ipak, najveći domet postignut je prikazivanjem na prestižnoj filmskoj smotri u Oberhauzenu 1996. godine, ali... Prestižna nagrada koju smo tamo osvojili nikada nam nije zvanično i dodeljena. To je danas teško objašnjivo, ali mi smo kao država bili sankcijama izopšteni iz međunarodne zajednice, pa je to koštalo čak i dodele - osvojene nagrade.

Sećao se Tufegdžić, koji je radio na Radio Beogradu, pa u "Studentu", kao i "Politici", "Intervjuu", "Građaninu", "Blicu", "Njuzviku", "Ekspresu" kako su dolazili do informacija od policije:

- Mi smo iz redakcija sa policijom komunicirali faks mašinama, a još ima onih koji pamte šta to znači. I sporo, i malo efikasno. Morali smo drugim putem, jedinim tad mogućim, pa smo ostvarili lične kontakte sa momcima iz tog sveta, neki su nas i odbijali a neki kao da su to jedva čekali. Onda je bilo preporuka, pa se taj krug širio. Ja sam radio u časopisu "Intervju" a Saša Knežević u "Politici", pa smo sve slobodno vreme koristili baš za to. Ali neću da pravim famu od nečega čega nema, niko nama nije nešto pretio, podmetao ili slično. Svako je tu radio svoj posao i verovao da radi pravu stvar. To je svakako strpljiv i mukotrpan dvogodišnji rad. I snimili smo mnogo toga, ali nije sve moglo u onu formu od samo 35 minuta - prisećao se Tufegdžić kako su najpre iznedrili knjigu "Kriminal koji je promenio Srbiju", a potom i film "Vidimo se u čitulji".

Govoreći o kultnom statusu dokumentarca nosi reditelj Janko Baljak istakao je pre nekoliko godina za Nova.rs da je većina filmova, koje je potpisao, doživela sudbinu da završe u bibliotekama i da ih istražuju oni koji proučavaju društvene tokove.

- Recimo, film "Vidimo se u čitulji" se izučava na mnogim univerzitetima društvenih nauka. Jer, iz tog filma, iz tih 35 minuta možete više da naučite o Srbiji devedesetih nego kada pročitate tomove i tomove knjiga. Kao što mene sad prepoznaju kao stručnjaka za kriminal...

https://www.youtube.com/watch?v=FhPcCM4kpA4

Iako je Vojislav Tufegdžić dve decenije posle "Kriminala" sam, s obzirom da se Aleksandar Knežević u međuvremenu zamonašio, potpisao knjigu "Vidimo se u čitulji - 20 godina posle", smatrao je da je nemoguće snimiti drugi deo filma "Vidimo se u čitulji":

- To uopšte nije realno ako mislimo da bar malo podseća na to. Ovaj i onaj kriminal, pa to uopšte nije isto, nema dodirnih tačaka. Pa gledajte, evo, samo tehnološki. Tada nije postojao ni mobilni telefon, ni internet. Pa akteri tog filma su komunicirali fiksnim telefonima ili pejdžerima. Neko ti pošalje poruku a ti onda tražiš fiksni telefon da mu se tamo negde javiš. Nema više trenerke i patika, sad su skupa elegantna odela. Nema više ništa u kafićima, već kabineti i susreti u inostranstvu. Dugo bi trajalo nabrajanje zašto ne bi imalo smisla snimati takav film u ovom vremenu. Neke druge filmove svakako da, ali ovo ne bi imalo nikakvog smisla - govorio je Vojislav Tufegdžić.

Sličnog stava bio je pre nekoliko godina i Janko Baljak, rekavši za Nova.rs:

- Ta lica koja su nas tako ekspresivno, slavodobitno i samozaljubljeno gledala sa naslovnih strana ondašnjih, prvih tabloida devedesetih, ljudi su koji ili više nisu u životu, ili su naučili lekciju. Pravila u njihovom svetu su se promenila i oni su sad nevidljivi. Mi nismo praktično znali kako izgleda Darko Šarić dok nije uhapšen, a ne znamo kako danas izgledaju najveći kriminalci ove zemlje. Shvatili su da sa tom vrstom publiciteta i bahatog stila života, razmetanja završavaju u čitulji. Čim su sklonjeni od javnosti, ne mogu o tome da napravim film. Taj najnoviji sistem organizovanog kriminala, narko karteli funkcionišu na način da se ljudi koji su u istom kartelu ne poznaju. Postoje Slovenac, Kolumbijac, Amerikanac i Srbin koji rade na istom biznisu a nikad se nisu upoznali. Oni su iz pogibije i havarije devedesetih naučili lekciju i ti više ne možeš da praviš film o tome.

https://www.youtube.com/watch?v=lh-odbF63MY&t=38s

Bonus video: Policajac u penziji o kriminalcima