4
Poslednjih godina u pričama Pece Popovića o Topčideru, Senjaku, Beogradu, njegovim junacima sa asfalta ili akademicima, ulicama, kafeima, parkovima, fudbalskim utakmicama, mirisu drveća ili kolača, nebu satkanom od zvezda, klinačkom susretu sa Titom kraj Hajd parka, susretima sa svim Zvezdinim zvezdama, pijankama do u sitne sate, zavičaju kao da provejava neka seta…
I stiče se utisak kao da se Beograd, bar iz Popovićevih priča, promenio na gore. Parafrazirajući naslov jedne od njegovih zbirki tekstova pitamo ga kakva su danas proleća u Topčideru?
– Evo čujete, bučna. Vidite da nemam više trotoar u ulici. Ogradili su ga da bi predsednik bio zaštićen. Stavili su čak 32 stuba i više ne možemo da parkiramo u našoj ulici. Nekada smo mi igrali fudbal, pa kad naiđe auto jednom u 45 minuta psujemo ga, a sad ne možete pred rođenom kućom da se parkirate. Živimo sad u svetu u kome se komšije više ne poznaju, ja ih više ne poznajem. A nikad u životu nisam zaključao svoju kapiju, jer uvek ko god da dođe, bio je dobrodošao, i u miru i u ratu. Sad kad mi se neko javi ili me zaustavi jer je pročitao nešto što sam napisao, srećan sam – setno priča.
Za bivšim vremenima, kako naglašava, ne žali, ali voleo bi da se ne zaborave. Pominje kako zamišlja da se u parku ispred nekadašnje Desete beogradske gimnazije, u koju je išao, i gde je sada postavljen spomenik Isidori Sekulić, napravi Aleja sa pločama važnih ljudi koji su živeli u njegovom kraju, Topčideru:
– Ovde su, kraj Šehera, živeli Žanka Stokić, pa Slavko Simić, Milo Milunović… Pisaca u ovom kraju imate koliko hoćete, ali i prvog apotekara, veterinara u Srbiji, prvog doktora… Mislim da su zaslužni da imamo sećanje na takve ljude. Kad prolazite Sanset bulevarom i vidite sva ta imena možete samo da stanete i kažete: „Bože, u kakvom sam svetu živeo!“. Ili kad prođete Opatijom i vidite ploče istaknutih Hrvata – sportista, pevača, pisaca… Oni se ne stide svoje prošlosti. Voleo bih da se mi u Beogradu ne stidimo toga, i da ne menjamo na silu imena ulica, pravimo spomenike kakve pravimo što nam određuju ljudi mimo protokola. Imate Komisiju za imenovanje ulica, trgova i spomenika u Beogradu, a oni ne postoje ni u jednoj odluci. Neki pojedinac je odlučio da pravi spomenik Milošu Crnjanskom, ali trebalo bi najpre da vidi u kakvom je žbunju pored aerodroma Ulica Miloša Crnjanskog ili Ulica Mire Alečković. U ozbiljnim zemljama se ozbiljno misli o svojim velikanima. Ne ispravlja se nešto posle 800 godina i pravi spomenik Stefanu Nemanji – poručuje Popović uz konstataciju da sve to „nema smisla“.
Pare ne pomažu u životu
Nekada, u svim generacija, postojali su, kako podseća, ljudi koji su imali obavezu da se sete odakle su. Ukazuje i da svako piše o svom zavičaju, a on drugi, od te kuće na Topčiderskom brdu, nema:
– Rođen sam u ovom dvorištu. Mogao bih da izaberem sve gradove u kojima sam operisan, u kojima sam se budio iz anestezije. Mogao bih da pomenem Milano, Hjuston, gde su mi ugrađivani baj-pasovi, stentovi, ali ne mogu. Ovo je moj zavičaj i prema njemu imam obavezu. Ovde sam prvi put video nebo i travu. I ovo nije kuća, ovo je dom. Kuće se prave, a domovi stvaraju, u njima žive duhovi generacija i dobrih ljudi koji su tu dolazili. To ne može da se kupi. Znate, imam komšnicu čija je kuća puna portreta njenih predaka koje je uradio Uroš Predić. I jedan novobogataš ju je pitao koliko košta da to kupi i da to budu njegovi baba i deda. Živimo, nažalost, u takvom svetu. Ali, ja hoću da živim u mom svetu u kome znam ko su mi baba, deda, čega treba da se stidim i na šta da budem ponosan. Kad dođete u ove zaključne godine života, onda ste srećni što ste toliko divnih ljudi upoznali. To je bogatstvo. Kad odem u banku ja ne mogu da se hvalim da mogu da podignem neke silne pare, jer ih nemam. Ali, imam ono što je mnogo veće od para. Meni pare nikad u životu nisu pomogle, već dobri ljudi. I postoji dobrota koja kruži. Dobro se dobrim vraća, kad-tad – smatra Petar Peca Popović.
Prebirajući po karijeri muzičkog novinara, publiciste i rokenrolera konstatujemo da je Popović odgovoran za mnogo toga prvog što se u ovoj zemlji desilo, što je priličan „teret“ za jedan život. Jer zahvaljujući njemu smo imali prvi muzički radio u SFRJ, dokumentarni rok serijal „Rokumenti“, najveće muzičke karavane u tadašnjoj Jugoslaviji do Skoplja i Zagreba, najtiražnije muzičke časopise „Džuboks“ i „Rok“, srpski „Vudstok“, kako su neki okarakterisali koncert „Bijelog dugmeta“ kod Hajdučke česme. Ili, kako naš sagovornik podseća, najveći koji je organizovao u svom životu – onaj 14. januara 1997. godine na Trgu republike.
Peci Popoviću treba da zahvalimo za to što je upoznao Karla Metikoša sa Josipom Lisac. Treba da mu budemo zahvalni i za „najbolju pesmu jugoslovenskog rokenrola“, proglašenu u jednoj anketi, jer je članove „Ekatarine Velike“, preslušavši album „Ljubav“, poslao u studio da smisle još neku pesmu i tako je nastala „Samo par godina za nas“.
– Izbegavam o tome da pričam, jer ispada da se hvalim. Ali, da se sve ono što sam uradio desilo u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, ja bih bio bogat čovek. Ja sam ovo gde sedimo, kuću i sve drugo imao i pre nego što sam ušao u taj posao. Nisam počeo da se bavim ovim poslom da se obogatim, niti zbog seksa, već zato što sam voleo da budem blizu stvari koje se događaju, a ne koje su se desile i da učestvujem u tim procesima. U Velikoj Britaniji sam se zadesio u dobrom trenutku, gledao sam kako muzičari dolaze od male do velike bine, i želeo sam da to prenesemo i ovde. A bili smo samouki, i mi, i muzičari i publika. Pripadam generaciji entuzijasta, što danas verovatno zvuči smešno. Mi smo samo hteli da naš svet bude milozvučniji. Nismo rekli da ne valjaju Arsen Dedić ili Duško Trifunović, jer smo znali da njihovo stvaranje pomaže Bati Kovaču, „Indeksima“, Dadi Topiću, Bregoviću, Džoniju Štuliću, Bajagi…
Do saznanja dolazio „kožom i krvlju“
Uprkos svim Popovićevim postignućima i tome što smo pre 55 godina imali prvi muzički časopis na svetu „Džuboks“, i danas se oni koji se bave rok novinarstvom gledaju sa nipodaštavanjem. Zašto je to tako?
– Kad danas odem u neku emisiju, mene nazivaju rok kritičarem, a ja to nikad nisam bio. Kad mi to neko kaže, osetim neku vrstu pežorativnosti i potcenjivanja. A ti ljudi ne mogu da shvate čega ste se sve u životu odrekli da biste bili kompetentni da o tome pričate. Kad vidite najveće ime na svetu iz te oblasti ne morate da se osećate neprijatno; kad vidite najveće pesnike u tom žanru na svetu ne morate da objašnjavate ko ste i šta se. Da bismo mogli time da se bavimo, osim formalnog obrazovanja, morali smo da se obrazujemo na mnogo teže načine, da dolazimo do saznanja svojom kožom, krvlju. Nisam dobio sve svoje bolesti zato što sam se sunčao na bazenima ili na Jadranskoj obali, već zato što sam ko zna gde spavao, ko zna kako putovao, šta jeo, platio da bih bio blizu toga – naglašava naš sagovornik.
Svašta je morao da prođe da bi shvatio svet u kojem živi. Danas je internet mnogima prozor u svet, njihovo poimanje sveta, zbog čega poručuje:
– Ali, kad sada gledate snimke na Jutjubu na mnogima ćete videti mene. Bio sam na fudbalskoj utakmici 1973. godine između Liverpula i Zvezde. Na snimku koncerta „Rolingstonsa“ u Hajd parku 1969. vidim se kako ležim na travi… Nisam član niti novinarskih, niti književnih udruženja, ja sam rok kritičar, je l`? Ali meni u penzijskom rešenju piše novinar, ne rok kritičar, bez obzira koliko sam poslova u životu menjao.
Ceo moj život je bežanje od regularne biografije – od toga da budem doktor ili pilot. Uvek sam hteo da budem ono što niko drugi nije. Imao sam zadovoljstvo da radim na radiju sa govornim felerom, da pišem a da nisam pisac, da budem muzički urednik prvog muzičkog radija u Jugoslaviji bez muzičke akademije, urednik prve nezavisne televizije bez obrazovanja, radio sam u agenciji Ujedinjenih nacija, u Evropskoj uniji, Unicefu a da nisam bio državni službenik. Mene nisu primili na Akademiju za pozorište, radio i film kada je osnovan smer organizacija, i za inat sam učestvovao u pravljenju makar 15 najvećih koncerata u istoriji Beograda!
Sutra: Nezaboravni susreti
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
