Alis Vinokur: Anđelina Džoli je moćna ali i krhka zvezda. Volim je što se buni u srcu Holivuda

Na Dan žena, 8. marta, u domaćim bioskopima će ekskluzivno biti prikazan film "Couture", rediteljke i scenaristkinje Alis Vinokur. Priča filma, s Anđelinom Džoli u glavnoj ulozi, simbolično se odnosi na žensku snagu i te se poklapa sa proslavom dana koji teži da naglasi jednakost prava polova.

Rediteljka poznata po filmovima "Proksima", i "Lost Country", snimljenog u srpskoj koprodukciji, Alis Vinokur donosi naslov koji u centar zapleta stavlja tri žene čiji se životi ukrštaju pod svetlima čuvene francuske metropole i njene renomirane Nedelje mode.

U ulozi poznate rediteljke Maksin, angažovane na stvaranju jednog filma i uvučene u neočekivanu vezu sa svojim saradnikom, junakinja koju tumači Anđelina Džoli saznaje zastrašujuću istinu - da ima rak dojke. Borba joj tek predstoji...

Novo lice u svetu manekenstva je Ada, druga junakinja čija je borba jednako važna. Ona beži od kuće i unapred zacrtane budućnosti u Južnom Sudanu, a tu je i Anžel, šminkerka koja radi u senci, iza kulisa modnih pista.

Iako smešten pod svetlima javnog nastupa i performansa, sama priča filma krije nevidljivu borbu i tihu otpornost triju žena.

Pored Anđeline Džoli u filmu koji je snimljen u francusko-američkoj koprodukciji igraju i Luis Garel i Vensan Lindon.

Od 12. marta film će se naći na redovnom bioskopskom repertoaru, zahvaljujući distributerskoj kući “MCF Megakom film”. A zahvaljujući “Megakomu” donosimo i intervju sa francuskom scenaristkinjom i rediteljkom Alis Vinokur.

Svaki vaš film je istraživanje različitog žanra, mesta ili okruženja. Nismo nužno očekivali da ćete se okrenuti modnoj industriji. Otkud interesovanje za ovaj svet?

- Svi moji filmovi ulaze u definisane prostore u kojima je telo stavljeno u neku vrstu igre, probe: bolnica Salpetrijer, luksuzna vila u Merilendu sa posttraumatizovanim vojnikom, različiti svemirski centri u Proksimi, ili čak grad, što je bio slučaj u filmu „Revoir Paris“ koji rekonstruiše situaciju kad su se desili teroristički napadi... Sviđa mi se ideja prisvajanja mesta, sveta, koji je često daleko od mene, a na koji projektujem intimne priče ili emocije. Ovde me je manje zanimala moda, a više ono što je iza kulisa. Želela sam da pažljivo posmatram stvaranje slika, rad, da ispričam šta se krije iza uobičajene reprezentacije žene. Tako sam, dok sam pisala scenario, tokom godinu dana uronila iza kulisa modnih revija. Upoznala sam šminkere, krojače, nevidljive ruke Nedelje mode, ali i manekenke, daleko od modnih pista, između dve revije, u njihovoj privatnosti. I prvi deo filma je izgrađen na tim susretima.

I kakvo je vaše mišljenje o modi nakon tog istraživanja?

- Dotakla me je ta frenetična trka sa vremenom, poput želje da se zgrabi ono što više ne postoji, idu jedna kolekcija za drugom, jedna sezona za drugom. Pesma “Mon amie la rose“ Fransoaz Ardi, koju pevaju modeli na kraju večeri, simbolična je za sve to... Tek što je napupela, smrt je već tu, a da mi ni ne obraćamo pažnju. Ova efemerna dimenzija odjekuje sudbinom junakinje Maksin koju igra Anđelina Džoli, američka rediteljka koja saznaje da ima rak samo što je stigla u Pariz, dok je uzbuđena zbog pripreme modne revije.

Čitava priča filma je “presečena” idejom sudbine, čak one u drevnom smislu tog pojma...

- Želela sam da suočim lepotu sa smrću, kao sa taštinom - „memento mori“. Razmišljala sam o određenim slikama koje predstavljaju mlade žene, pored lica ili peščanog sata, a evociraju krhkost života, vreme koje neumoljivo prolazi. Takođe sam razmišljala o boginjama sudbine u rimskoj mitologiji, koje su uglavnom predstavljene kao prelje. Jedna od njih seče konac i najavljuje smrt.

Francuski naslov filma “Coutures” deluje višeznačno. A koje je, po vama, značenje?

- “Coutures” je ansambl-film koji je “izgrađen” oko tri junakinje - Maksin, Ade i Anžel. Postojala je želja da se sudbina ove tri žene, koje dolaze iz različitih svetova, spoji, da se sklope delovi života. “Coutures” na francuskom znači šavovi. Želela sam da šavovi filma stvore odjeke, rime i kontrapunktove, s kadrovima koji reaguju jedni na druge kao u krugu. Naslov takođe daje pravac formi i estetskim namerama filma, koji je kao kolaž gde su šavovi vidljivi, uz igru sa iznenadnim promenama, “pucnjima” u univerzumu.

Kako se ove junakinje naslanjaju jedna na drugu?

- Svaka od njih nešto treba da popravi ili reši kako bi krenula napred. Postoji gotovo nevidljiva solidarnost između njih. Između Maksin, američke rediteljke, Anžel, šminkerke koja želi da piše, i Ade, južnosudanske manekenke, javlja se neka vrsta sestrinstva izniklog iz slučajnosti i teškoća. Želela sam da predstavim likove različitih godina: Adu u dvadesetim, Anžel u tridesetim i Maksin u četrdesetim. Želela sam da se poistovetimo sa sudbinom svake od njih: sve su one pred nekim izborom i susreću se jednim vidom preživljavanja. Kao što jedna protagonistkinja u filmu, u sceni u hodniku bolnice kaže: „Nećemo dozvoliti da nas pregaze“. Ali film takođe pronalazi vezu između sveta medicine i mode. Hirurg, kog sam upoznala, rekao mi je da je, kada operiše, ima osećaj kao da šije. Ovde govorimo o drugoj vrsti šava. Maksinina dojka, koja ne funkcioniše ispravno, i na kojoj hirurg iscrtava tragove buduće operacije, ogledalo je onog kad krojačice uzimaju mere manekenki.

Kad smo već kod iskušenja i intimnih rana, kako objašnjavate da se motiv traume toliko ponavlja u vašoj filmografiji?

- Traumatizovana tela me privlače kao projekciona površina, priča upisana u nabore tela ili duše. Teškoće nam omogućavaju da prevaziđemo društvene uloge i izgled kako bismo istakli stvarnost likova.

Glumice mnogo doprinose filmu, počev od Anđeline Džoli, koju potpuno ponovo otkrivamo kao glumicu u ulozi Maksin...

- Anđelina je ogromna zvezda, koja radi u srcu holivudskog sistema, ali se istovremeno buni protiv svih autoriteta tamo. Strašno je volim zbog toga, zbog te samoće i toga što je drugačija. Ona je glumica s kojom sam dugo želela da radim. Oduvek sam volela njenu posvećenost, iskrenost i, iza te medijske buke koja je okružuje, uvidela sam njenu čistotu. Kada sam joj ponudila ulogu Maksin, želela sam da pokažem krhkost koja se krije iza njene moći. Odmah je pronašla ličnu vezu s filmom iz dobro poznatih razloga. I majka i baka su joj umrle od raka dojke. Takođe je to, donekle, osetila na sopstvenom telu, jer se podvrgla dvostrukoj mastektomiji kako bi izbegla porodičnu sudbinu. Zaronila je potpuno u lik i čak je naučila francuski za ovu ulogu. Kao što je Maksinina, tako je i Anđelinina majka bila Francuskinja.

Anijer Anei, koja igra lik Ade, mlade južnosudanske manekenke, pravo je otkriće. Kako ste je pronašli?

- Želela sam da zavirim iza slike, da pronađem specifičan pogled, dubinu. Univerzalnu mladu devojku koja još ne zna ko je, koje su joj prave želje i mora da se uklopi u modne kodekse koji podrazumevaju visoke potpetice, haljine, šminku... Ono što mi je bilo važno jeste da s njenim izgledom, kao nekoga ko otkriva ovaj svet i njegove neobičnosti - može da se poistoveti svako. Da kamera bude na njenoj strani. Upoznala sam je iza scene na modnoj reviji godinu dana pre nego što je film snimljen. A kada je stigla na sam kraj kastinga, bilo je očigledno da je idealna za ulogu. Osećala sam se kao da upoznajem lik. Štaviše, mnoge stvari koje vidimo u filmu su pozajmljene iz njenog života: bekstvo iz zemlje zbog rata, srećna marama koju nosi a sašila ju je njena majka, prekid studija farmacije, laganje oca da bi mogla da ode u Francusku...

Vašu treću protagonistkinju Anđelu, šminkerku igra Ela Rumpf…

- Volim njenu sirovu energiju. Nosi u sebi neku pobunu, usijanje koji nas nagoni da saosećamo s njom. Zbog njenog lika, upoznali smo mnogo šminkera iz glavnih timova Nedelje mode. Anđela je, po meni, anđeo čitave priče, ona koja leči, popravlja, skriva nesavršenosti... Ali ona je takođe ta koja prevodi misli likova dok postepeno ne postane naratorka filma.

U žensku priču se mešaju dve muške figure. Maksininog hirurga igra Vensen Lindon, s kojim ponovo sarađujete posle 13 godina i filma “Augustine”, a Luj Garel upliće se u ljubavnu priču s glavnom junakinjom…

- Ostala sam bliska sa Lindonom još od mog prvog filma. Njegovo snažan fizikus i prirodni autoritet sasvim su odgovarali karakteru hirurga i nisam mogla da zamislim nikoga drugog do njega za ovu ulogu. Mnogo je vremena provodio na onkologiji da bi se spremio za ulogu, a posebno da bi naučio kako se se “crta” put operacija na ženskim grudima. Želeli smo da njegovi postupci budu verodostojni, a takođe smo radili na dočaravanju izvesne brutalnosti, koja je neminovna kad hirurzi preuzmu vlast nad telima bolesnih. Isto tako i manekenke tokom revija bukvalno „daju“ svoja tela modi.

A Garel je važan jer donosi nadu Maksin. Luj Garel zrači nečim magnetskim. Volim takve junake ali i glumce s kojima sam radila poput Meta Dilona, Lindona, Benoe Mažimela. Svi oni imaju zajedničku krhkost koja se krije iza stamene pojave. A želela sam da pokažem jedinstvenost ljubavne priče usred previranja i surovosti bolesti; i kako lepota i smrt koegzistiraju.

Sa kojom kućom visoke mode ste vi i kostimografkinja Paskalin Šavan radili za potrebe filma, naročito za prikaz modne revije na kraju?

- Želeli smo da spojimo fikciju sa onim kako u stvarnosti izgledaju modne kuće. Snimali smo u Šanelu, ali nisam htela da se u filmu pojavljuju imena brendova. Po meni je za koherentnost filma bilo važno da nema logotipa i da ta modna kuća ostane fiktivna. Neki će, možda, prepoznati veliko stepenište u ulici Kambon, gde je sedište Šanela u Parizu i radionice visoke mode gde krojačice igraju svoju ulogu. A što se tiče modne revije na kraju, to je vizija Paskalin Šavan, s tim što smo inspiraciju crpeli od prerafaelitskih slikara kako bismo pojačali aspekt filma koji podseća na snove.

Govorite o nadi, a ipak se vaša priča završava olujom, gotovo malom apokalipsom. Da li je to kraj ili početak neke nove priče?

- Taj trenutak je prelomna tačka u priči junakinja. Ta oluja protrese ustaljeni poredak, vid je katarze, otkrića. I to konačno uništenje izaziva transformaciju i put ka novom životu.