"Ko zna gdje si, na kojem od mora; ko zna gdje si, na kojem od kopna; da li sam ili negdje ko i mi imaš dom; uvijek voljan da daš sve ni za šta", pevao je pre više od pet decenija Arsen Dedić u pesmi "Moj brat", svojevrsnoj odi posvećenoj tri godine starijem Milutinu Dediću, slikaru koji je preminuo pre nekoliko dana u 86. godini.
– Radim više nego bi trebalo. Rad, rad, rad… Volim ja i relaksaciju i sve ono što život pruža, ali ne mogu zamisliti dan bez rada. Ali govorim o smislenom radu iza kojeg nešto ostaje – pričao je slikar, istoričar umetnosti, erudita i boem Milutin Dedić koji je preminuo u Beogradu od posledica koronavirusa.
Rad ga je, iako je bio duboko zagazio u devetu deceniju, održavao u životu, govorio je. A radne navike stekao je, kao i njegov tri godine mlađi brat Arsen Dedić, još u mladosti od oca koji je bio radoholičar.
Milutin Dedić rođen je u Šibeniku 1935. godine. Imao je sreću, kako je govorio, da je rođen u porodici Dedića. Otac mu je bio Srbin, a majka Hrvatica, pričao je i podsećao:
– Njeni su isto nekad bili Srbi pa su došli na ove prostore poslije Kandijskog rata i preuzeli katoličanstvo. Onda se udala za mog ćaću i prešla na pravoslavlje. Slavili smo dva Božića i dva Uskrsa. Slavili smo i svetog Arhangela Mihaila, što je bila obiteljska slava. Slavili smo to u vrijeme kad to nije bilo ni popularno ni dozvoljeno. Te slave bi kod nas trajale tri dana – govorio je, ocenjujući da je dobro kad se meša krv, zato što se onda mešaju i kulture i pogledi:
– U tom duhu multikulturalnosti sam živio od djetinjstva, a kasnije sam tako i odgajao svoju djecu. Porodica i ambijent, odnosno zavičaj, najvažnije su ishodište, tu čovjek ‘peška’ prve impresije koje ga trajno formiraju – kazivao je Dedić pre nekoliko godina za „Jutarnji list“.
Detinjstvo mu je obeležila i glad, tačnije bila je stalni pratilac njegovog odrastanja, pripovedao je jednom:
– Snalazili smo se na svakakve načine. Arsen je bio malen, zaštićen i sve to nije toliko osjetio. Ja sam imao osam ili devet godina i išao bih pješke iza grada. Tamo su bile škrape u kojima bi kod oseke ostalo nešto mora, pa bi pod jakim suncem isparila voda i ostali bi komadi soli. Ta sol nije bila rafinirana i bila je gorka kao otrov. Skupljao bi je i nosio kući, a mater bi onda s njom išla pješke sve do Drniša i tamo je mijenjala za puru. I tako smo preživljavali. Imali smo, hvala bogu, puno suhih smokava. Našla bi se i neka slana srdela…
Nakon rata Milutinov ujak se kao partizanski prvoborac zaputio u Beograd jer je dobio dobru funkciju, od čega je Dedić imao i koristi, koju je ovako opisivao:
– Ujac Joso bio je pasionirani ljubitelj knjiga, da ne kažem manijak od knjiga i on nam je u Šibenik stalno slao knjige. Tako je knjiga dospjela do mene i zauzela jako važno mjesto u mom životu. Prvi sam u Šibeniku pročitao pjesme Oskara Daviča, zatim roman „Prolom“ Branka Ćopića i „Daleko je sunce“ Dobrice Ćosića.
Ne samo da mu je ujak slao knjige, već ga je ugurao u učiteljsku školu, pa je tako mladi Milutin s nepunih 18 godina postao učitelj koji je u selima Zagore izvodio nastavu.
– Već tad sam pokazivao ogromno interesovanje za kulturno-istorijske spomenike Šibenika, što je zabeleženo na crtežima, a docnije sam diplomirao na Juraju Dalmatincu, autoru šibenske katedrale sa 74 glave na apsidama – pričao je Dedić, koji je te 1953. sa bratom Arsenom i ocem Jovanom svirao klarinet i tamošnji narodni melos. Ali, muzika nije bila Milutinov put.
I kada je bio u vojsci u Zadru, upoznaje Gojka Subotića, istoričara umetnosti i kasnije akademika SANU, koji ga ohrabruje da se posveti slikarstvu. I Milutin Dedić 1957. godine dolazi u Beograd, gde upisuje Istoriju umetnosti i to, što je kuriozitet, bez završene osnovne škole.
– U Beogradu sam prvo imao jedan težak period. Ujak mi nije dao onakvu podršku kakvu smo od njega očekivali. I tad sam zapravo shvatio da je najbolje u životu ići po onoj: „U se i svoje kljuse“.
Za prve dve-tri beogradske godine promenio je petnaestak stanova, beležio svoj podstanarski život, a „obitavao“ i u kafani „Majevica“, bifeu „Split“… A jedino od koga je imao pomoć bili su njegovi kafanski prijatelji, govorio je okarakterisavši sebe „čovekom kafane“:
– Sve najbolje u životu dogodilo mi se od tih ljudi koje nisam poznavao, kafanskih ljudi starog Beograda. U Beogradu su ’57. i ’58. bile strašne zime. Dotad nisam doživio pravi snijeg, pravu zimu. Smrzavao sam se. Bio je bife „Split“ na Skadarliji i jedan kelner je mi je bio jako naklonjen pa mi je dopuštao da tu malo kunjam, odmaram i ugrijem se. Jednu večer mi tu prilazi neki bradonja s ogromnim očima. Mislio sam u sebi – gotov sam, ovo je kraj. Ali taj čovjek mi je došao pomoći, dao mi je debeli džemper i debelu jaketu. Taj koji me spasio bio je Zuko Džumhur, jedan od naših najveći karikaturista, putopisaca, intelektualaca.
Živeo je u svojim prvim danima u Beogradu i u barakama sa Albancima koji su bili radnici građevinari. „U najgorim rupama“, svedočio je, uz opasku kako se njegov i Arsenov životni put prilično razlikuju:
– Kod njega je sve išlo regularno i planski, a kod mene boemski – priznao je, ne krijući da je voleo da pije. I samo je jedno piće smatrao pravim – šljivovicu!
A tri godine mlađi brat Arsen, koji je preminuo 2015, još kao mladić napisao mu je odu „Moj brat“. Novinar, kritičar i publicista Petar Peca Popović upoznao se sa Milutinom Dedićem, kako se priseća za naš sajt, devedesetih godina prošlog veka. Opisuje ga kao renesansnu ličnost, koji se po dolasku u Beograd mučio, živeći po barakama, i kao kreativnog vagabunda. I podseća na Arsenovu pesmu iz 1966. godine, koju je posvetio starijem Milutinu „Moj brat“, uz reči da nije uopšte potrebno čitati biografiju slikara, već je dovoljno čuti ovu kompoziciju:
– Ko god bar malo poznaje Arsenovu poetiku, zna kako je sve tačno. Arsen je imao snage i hrabrosti da, kao što je bio prvi u domaćoj muzici koji je u naslov albuma ubacio „ja“ – na ploči „Čovjek kao ja“, tako je bio i prvi koji je slobodno pevao o svom bratu. I jedino je pravi pesnik, kakav je bio Arsen, mogao tako divno da opiše Milutina, vagabunda koji ima taj kreativni naboj u sebi – smatra Popović.
A govoreći o braći Dedić, toj dvojici potpuno različitih kreativnih umova, ističe da ih je Bog dobrano „obdario talentom“:
– Što se nekom oduzme, drugom se da. Pa, tako ono što Bog nije dao Arsenu, dao je Milutinu… I sve ono što Arsen nije stigao da otpeva, Milutin je napisao i naslikao. Uspostavljena je kosmička ravnoteža – reči su Pece Popovića.
A u stihovima koje je posvetio svome bratu, Arsen peva kako kad se „u ljetno veče sastane klapa pred gostionom uz balote i vino i karte toliko stvari iz dosade se priča, al’ sve se svrši na razgovor o njemu, njegovom bratu“. Podseća Arsen slušaoce kako se „nagađalo svašta kada je bez riječi ostavio kuću i luku“, kako „sumnjaju neki i danas da je pjesnik al’ svi se slažu da je bio na svoju ruku“ i još peva:
„Ko zna gdje si, na kojem od mora; ko zna gdje si, na kojem od kopna; da li sam ili negdje ko i mi imaš dom; uvijek voljan da daš sve ni za šta…“
Tokom bogate karijere Milutin Dedić izlagao je u zemlji i inostranstvu i učestvovao na više od 30 slikarskih kolonija. Sastavio je 40 ukoričenih knjiga sa dnevničkim i drugim zapisima, crtežima i portretima. Autor je i brojnih putopisa, knjiga, kolumni, 160 emisija „Enciklopedije za radoznale“ na RTS-u.
Iako je bio radoholik, Milutin Dedić je voleo kafanu, a rado je propovedao i o svojoj ljubavi prema ženama, nazivajući ih čudom:
– Bio sam im posvećen cijelog života. Želio sam ih osvajati. Taj prilaz mi je bio izazov. Kad bih vidio neku ženu koja bi mi se svidjela, učinio bih sve da je osvojim. Poslije bih činio sve i da je sačuvam. Privilegij je sa ženom uživati u dubokoj i duljoj vezi. Da bi veza opstala, potrebno je stalno i obostrano emocionalno ulaganje. Žene su željne pažnje i ljubavi. Čini mi se da nove generacije muškaraca nisu usvojili ta shvaćanja. U takvim odnosima sam imao i jako teških situacija, totalnih brodoloma. Vezan si emotivno, doživio si totalni krah i ne znaš što da radiš, kud da kreneš. Neki se odaju piću, a neki se čak i ubiju. Da, ubiju zbog ljubavi! Zamisli koja je to snaga!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare