Tajna dugog života iz antičke Grčke i Rima: Lekari otkrili šta su jeli ljudi koji su živeli skoro 100 godina

Grčki pisac i esejista Lukijan, koji je živeo između 120. i 180. godine nove ere, beleži zanimljive priče o takvim narodima.

„Postoje čitavi narodi koji žive izuzetno dugo, poput Sera, odnosno Kineza, za koje se govori da doživljavaju i do trista godina. Neki njihovu dugovečnost pripisuju klimi, drugi zemljištu, a treći načinu ishrane, jer kažu da ovaj narod pije isključivo vodu.“

On dalje navodi i druge primere.

„Za ljude sa Atosa kaže se da žive i do 130 godina, dok se za Haldejce tvrdi da često dožive više od sto godina, a da pritom jedu ječmeni hleb kako bi sačuvali oštar vid.“

Bez obzira na to koliko su ove priče bile tačne, jasno je da su i stari Grci i Rimljani razmišljali o tome kako da produže život i očuvaju zdravlje.

Jedan od najpoznatijih antičkih lekara, Galen, koji je živeo između 129. i 216. godine nove ere, pokušavao je da pronađe odgovor upravo posmatrajući ljude koji su doživeli duboku starost. U svojim zapisima opisuje dve osobe koje je lično poznavao u Rimu i koje su živele veoma dugo.

Prvi je bio gramatik po imenu Telef, učenjak koji je predavao gramatiku i jezik. Telef je, prema Galenovim zapisima, doživeo skoro sto godina.

Njegova ishrana bila je veoma jednostavna. Jeo je tri puta dnevno, a prvi obrok sastojao se od kaše kuvane u vodi, u koju je dodavao sirovi med najboljeg kvaliteta. To mu je, kako je Galen zapisao, bilo sasvim dovoljno za početak dana.

Glavni obrok uzimao je u popodnevnim satima. Najpre bi jeo povrće, a zatim bi probao ribu ili živinsko meso. Uveče je večerao vrlo skromno, uglavnom hleb koji bi potopio u razblaženo vino.

Telef je imao i neke navike koje bi danas mnogima delovale neobično. Svakodnevno je voleo masažu maslinovim uljem, ali se nije često kupao. Zimi bi se kupao samo dva puta mesečno, leti četiri puta, dok bi u prelaznim godišnjim dobima kupanje praktikovao tri puta mesečno. Danima kada se nije kupao, telo bi mu se ujutru masiralo uljem.

Druga osoba koju Galen pominje bio je lekar po imenu Antioh, koji je doživeo više od osamdeset godina, što je u to vreme bila duboka starost.

I njegova ishrana bila je jednostavna. Ujutru je obično jeo prepečeni hleb sa medom. Za ručak bi najčešće jeo ribu, naročito onu ulovljenu oko stena ili u dubokom moru. Večera je bila skromna i sastojala se od kaše sa oksimelom, mešavinom sirćeta i meda, ili od živinskog mesa uz jednostavan sos.

Pored ovakve ishrane, Antioh je svakog jutra šetao. Ponekad bi se vozio kočijom, a ponekad bi ga sluge nosile u nosiljci kroz grad, što je takođe smatrano oblikom kretanja i aktivnosti.

Galen naglašava da je Antioh redovno radio vežbe koje su bile primerene starijim ljudima.

Ujutru bi, nakon masaže uljem, lagano hodao i radio blage vežbe koje nisu previše opterećivale telo. Sve je bilo prilagođeno njegovim godinama i fizičkoj snazi.

Galen zaključuje da je upravo ovakav način života omogućio Antiohu da do kraja života ostane zdrav, priseban i pokretan.

Ističe i da su Telef i Antioh imali nekoliko važnih zajedničkih navika. Obojica su jeli samo nekoliko puta dnevno, njihova ishrana bila je jednostavna i sastojala se od žitarica, hleba, meda i mesa, a svakodnevno su se kretali i održavali telo aktivnim.

Naravno, ni u antičko doba nisu verovali da svako može doživeti stotu godinu. Ipak, Lukijan u jednom od svojih tekstova daje utešnu poruku.

On piše da su u svim krajevima sveta, bez obzira na klimu i zemlju, ljudi koji su održavali pravilnu ishranu i redovno vežbali često živeli dugo.

Zbog toga je savetovao da se ugledamo na one koji su uspeli da dožive duboku starost u dobrom zdravlju.

Da ste, recimo, živeli u Rimu u drugom veku naše ere, ljudi poput Telefa i Antioha bili bi savršen primer kako izgleda život umerenosti. Jednostavna hrana, svakodnevno kretanje i briga o telu smatrani su najboljim receptom za dug i zdrav život.