Bilo je teških trenutaka 90-ih u Hrvatskoj, bez obzira čime se baviš, bilo je dovoljno da ti čuju prezime. Ja sam sve vreme bio u kvartu gde su me svi znali, i čak su mi govorili neki lokalni ljudi, ako te neko pipne, ubićemo ga. Danas su i Srbi malo u paranoji, ima sranja, sjebu ti auto i slično... Ali nije baš da danas imaš klanja i pokrštavanja, priča za Nova.rs Predrag Ličina, zagrebački reditelj i autor novog hit spota "e - Srbin".
Zagrebački reditelj Predrag Ličina jedan je duhoviti genijalac sa kojim će razgovor o bilo kojoj temi biti povod za salve smeha. Krase ga vrcav duh i inteligencija, i to će vam reći svako ko ga poznaje. Peđa je najpoznatiji po svom filmu “Poslednji Srbin u Hrvatskoj” iz 2019, ali i po spotu “Hejt Sloveni” koji je ovog proleća oduševio ljude u celom regionu. Kad ne režira, piše vrlo čitane knjige, kao što su: “Bljuzga u paskozorje” i “Bljuzga u podne”. Već duže živi na relaciji Zagreb – Beograd, a poslednje što je uradio je promotivni spot povodom popisa u Hrvatskoj, u kojem se pozivaju Srbi da se nacionalno izjasne putem interneta.
U spotu “e – Srbin” koji je aktuelan ovih dana, pored prezimena Srbljanović na vratima stana, imaš referencu i na film “Metastaze”, jer se pojavljuje Rene Bitorajac u ulozi lika Krpe iz tog filma. Deluje da se smirio u tvom spotu?
– Tim zadnjim kadrom sam hteo da prikažem da su i Srbi malo u paranoji. Ima sranja, sjebu ti auto i slično… Ali nije baš da danas imaš klanja i pokrštavanja. Čak i neko kao skinhed Krpa će reći “Srbine, molim te…”
Znamo za priče Srba u Krajini ili Slavoniji tokom i posle rata. Ali kako su prošli Srbi koji su ostali sve ove godine u većim hrvatskim gradovima, u Zagrebu, na primer?
– Bilo je tu teških trenutaka 90-ih. Bez obzira čime se baviš, bilo je dovoljno da ti čuju prezime. Ja sam sve vreme bio u kvartu gde su me svi znali, i čak su mi govorili neki lokalni ljudi, ako te neko pipne, ubićemo ga. A opet imao si i drugih slučajeva. Da pođemo od porodice Zec. Njih su ubili jer je tata Zec bio bogat čovek i njih su zapravo opljačkali. A izgovor im je bio da je Srbin. A oni nisu nikakve veze imali sa politikom, niti su ikada išta srbovali. Ali to su bila ta luda vremena.
Da li si se družio sa patrijarhom Porfirijem dok je bio u Zagrebu?
– Ne, ja sam panker i ateista, tako da me svaka crkva nervira. Ali mislim za njega da je ok tip. Upoznao nas je Bogdan Diklić jednom prilikom na premijeri predstave “Maratonci trče počasni krug” u Gaveli. Mislim da je tip jako pametan i jako ok. I tu se moja priča sa crkvom završava. Osim što sam upoznao episkopa dalmatinskog Nikodima, on ti je isto vrh vrhova.
Dokle će etničko poreklo biti skoro jedini sadržaj u našim životima, ima li nade da se to promeni?
– Subjektivno, ja se nadam da će tako biti zauvek. Meni je to strahoviti izvor inspiracije za moje budalaštine. Sećaš se mojeg spota “Hejt Sloveni”? Sad su Norvežani napravili rimejk. Ne znam norveški, ali sam ukapirao par reči: impotente, white trash, blonde… Vređanje je uglavnom po fizičkom izgledu i po polu. Čak i u takvoj zemlji koja je najnaprednija na svetu postoji “hate speech” na društvenim mrežama. Ali nema vređanja po nacionalnoj osnovi, jer su oni verovatno to rešili pre 500 godina. To će kod nas trajati zauvek. Ja ceo svoj život želim da to svedem na satiru i šalu, i na taj način se borim protiv neverovatne gluposti.
Kako uspevaš da non-stop budeš na relaciji Zagreb – Beograd? Čime putuješ?
– U zadnje vreme idem uvek sa Hristinom Popović, jer ona snima neku seriju u Zagrebu, pa se njoj uvaljujem. Ako ne s njom, onda idem avionom, što bi vi rekli zrakoplovom. Uveli su skoro svaki dan avion, možda nema samo utorkom i sredom. A nekad koristim i BlaBlaCar kad je baš panika. Tu upoznaš neverovatne likove, to su većinom mešani brakovi Zg – Bg, ili su neki poslovni ljudi koji idu na sastanke.
Da li se slažeš da je autoput Beograd – Zagreb užasno dosadan za vožnju, čak su pumpe i stajališta takvi, pogotovo u delu Slavonije?
– Da, zato su Turci najviše tu stradavali. Oni kad putuju na relaciji Hamburg- Istanbul, taj deo Zagreb – Beograd je jedini potpuno ravan. Priča o cigli na gasu nije glupost. Moj otac je radio crnu hroniku za Vijesnik 70-ih, i kaže da su kod tih nesreća stvarno nalazili cigle. U Slavoniji se najviše saobraćajnih nesreća dešava. Pumpe u tom delu izgledaju i danas kao da su u 70-im. i konobari na stajalištima izgledaju kao iz 1978. Zapravo se tu na autoputu Jugoslavija nikad nije raspala.
Hoće li se ikad pojaviti putokaz za Beograd sa hrvatske strane autoputa?
– Dok sam ja živ ne (smeh). Pisac Dejan Tiago Stanković je došao u Zagreb pre šest-sedam godina, i pukao mu je čir, pa je iskrvario. Bio je u bolnici i primio je litar hrvatske krvi, što mu je dovoljno za domovnicu. Pita me Tiago kad je krenuo kući, kako da ide prema Beogradu. I ja mu kažem “samo prati putokaze za Beograd” (smeh). Ali i u Španiji od Barselone do Madrida nigde ne postoji putokaz za Madrid. Piše ti Valensija ili Saragosa na izlazu iz Barse, ali Madrida nema. Pri čemu u Madridu je obrnuto, svuda imaš putokaze za Barselonu.
Ti si čovek koji poznaje jako puno ljudi u Beogradu, pogotovo si popularan u takozvanim gradskim krugovima.
– Ma, u “krugu dvojke“ ljudi vole purgere. Ja sam ti deset godina svakih mesec-dva u Beogradu, jer snimam reklame. Ponekad se zbunim u Zagrebu kad idem po centru. Idem do “Britanca”, gde neke ulice dosta liče na Dorćol, i pogubim se kao da idem u Strahinjića Bana. I onda skužim da nisam tamo, nego sam ovde i obrnuto. Znam baš hrpetinu ljudi u Beogradu. Možete me sresti u “Idiotu”, a onda kasnije u “Monksu”.
Da li da očekujemo uskoro novi igrani film? Spremaš nešto?
– Da, radim nastavak “Poslednjeg Srbina u Hrvatskoj”. Ako prođem na konkursu, film će se pojaviti najranije sledeće godine, jer moram da lovim koprodukciju u Srbiji, Sloveniji, Crnoj Gori… Kod nas se svi filmovi uglavnom tako snimaju. Napravio sam čak i strip po filmu zajedno sa Banetom Cimešom sa Bežanijske kose, koji je radio crteže za moju zadnju knjigu. To će biti za prezentaciju.
Sergej Trifunović te je na Tviteru jednom citirao, pa je napisao da si mu bivši prijatelj, da li ste se pomirili?
-Mi se posvađamo svake godine po tri puta. Pomirimo se, pa se posvađamo, pa opet tako… To je jedini lik sa kojim se svađam.
Preminuo je Minja Subota nedavno, kakva su ti sećanja na njega?
-Obeležio mi je celo detinjstvo. “Pesma leti po svetu, kroz Pariz, London i Beč, imamo gosta poetu i dajemo mu reč.” Ili ono: „Neko imitira nekog, kroz pesmu muziku stih, kao pravi pevači a možda i bolje od njih.” To mi je bio najomiljeniji deo “Muzičkog tobogana”, kad su klinci iz cele zemlje imitirali različite pevače.
Bonus video: Milan Glavaški, frontmen benda Rebel Star, uoči izlaska novog singla „Početak i kraj“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar