Harvud između Miloševićevog Beograda i Tuđmanovog Zagreba

Priredio: Matija JovandićRonald Harvud preminuo je prekjuče u svojoj 86. godini u svom domu u Saseksu u Velikoj Britaniji. Poznati pisac posetio je Beograd 1994. godine na poziv Jovana Ćirilova, tada umetničkog direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta, da prisustvuje premijeri predstave "Garderober" po njegovom tekstu. Slavni pisac prihvatio je poziv da dođe u Srbiju pod sankcijama, između ostalog i zato što je to bila prilika da poseti svoje kolege sa svih strana rata na području bivše Jugoslavije. Na tom putu pisao je i dnevnik, objavljen kasnije u zborniku "Indeksa cenzure", odakle prenosimo Harvudove zapise.Decembar 1993.Pozvao me je Jovan Ćirilov, umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta da prisustvujem premijeri "Garderobera" u Beogradu u januaru. Britanski savet, koji još energično radi u gradu, trebalo bi da mi plati put u zamenu za održano predavanje. Smesta sam to prihvatio, jer to znači da ću moći da ispunim obećanje i posetim PEN centre u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji.Petak, 14. januar 1994.Zbog sankcija se ne može stići u Beograd direktno iz Londona, tako da putujem do Budimpešte, gde je Britanski savet organizovao minibus da me sačeka. Upozorili su me na nestašice, pa putujem naoružan sapunom, toalet papirom i dva čepa za kadu. Polazimo iz Budimpešte oko jedan po podne na put dug tek nešto više od 300 kilometara. Dan je tmuran i prohladno je, sa povremenom kišicom. Vreme i pejzaži postali su bez značaja. Pada noć. Stižemo do pograničnog grada Roske, u ogroman red motornih vozila. Rečeno mi je da prelazak može da potraje tri sata, pa i duže, ali imam iskusnog vozača. On se uglavljuje u red i van njega i uprkos tri provere pasoša, pušteni smo posle ne više od 20 minuta. U 8.20 smešten sam u veličansteni hotel "Hajat ridžensi" u Beogradu, gde se srećem sa dr Predragom Palavestrom, predsednikog Srpskog PEN centra, Jovanom Ćirilovim i fotoreporterom. Kasnije su nam se priključili dr Robert Snel, direktor Britanskog saveta.

Glasno sam uzdahnuo kada sam ušao u svoju hotelsku sobu: prostranu, luksuznu, udobnu sa raskošnim kupatilom, u kom su istaknuti stalak za peškire, francuski sapun, toalet papir i, da, čepovi za kadu. Uključujem televizor i iznenađuje me što vidim CNN, Skaj, Svetski servis BBC-a i uobičajeno smeće sa kablovske. Večera u hotelskoj trpezariji takođe je raskošna. Razgovor me odmah uvlači u Srbiju (i dalje zvanično i smešno nazvanu Jugoslavija) i u rat. Dolar trenutno vredi više od milijardu dinara; Milošević je samoubica iz familije samoubica - četvoro, očigledno, uključujući i njegovog oca - i on sad želi da se cela njegova nacija ubije sa njim; gorivo je roba do koje se najteže dolazi; muslimani dobijaju oružje od Saudijaca; sankcije samo učvršćuju režim; siromašni najviše ispaštaju. U gradovima nema dovoljno hrane i moraš da poneseš svoj anestetik kad ideš u bolnicu. Mnogo je bola i očaja, izraženog kroz brigu i dostojanstvo. Odlazim u jedan posle ponoći i spavam kao mrtav do osam sledećeg jutra.Subota, 15. januarUputio sam se na sastanak u Srpski PEN. Oko 30 članova. Neki se porede sa piscima u zatvoru i traže da se Međunarodni PEN bori protiv sankcija u kulturi. Kažem im da sam se uvek protivio sankcijama u kulturi i da ih kršim time što dolazim na premijeru svog komada. Ako vlasti hoće da cenzurišu komade i knjige, to je njihova stvar, ali ja nemam nameru da to radim umesto njih. Međunarodni PEN, podsećam ih, zalaže se za slobodu izražavanja. Ovo je dobro prihvaćeno, ali nije baš ono što bi hteli da čuju.Posle toga u poverenju razgovaram sa Palavestrom o ulozi Međunarodnog PEN-a u regionu koji mora i da ostane poverljiv. Šetam gradom. Vidim duge redove uglavnom starijih ljudi dok čekaju hleb koji im, kako mi je rečeno, nude političke partije koje traže glasove. Drugi red je za novine za koje se plaća čekom.Uveče večera kod Slobodana Selenića i njegove supruge. On je vodeći srpski romanopisac, ona nekadašnja balerina. Zgodan par i divni domaćini. Svet spolja se povlači. Okružen sam srednjoevropskim intelektualcima, dobro obaveštenim, kultivisanim, ali ipak imam utisak zatomljene nesreće, neizrečene, ali opipljive strepnje.Nedelja, 16. januarRučak sa kritičarem Jovanom Hristićem i njegovom suprugom u njihovoj kolibi koja se graniči sa jednom od Titovih vila. Možete da vidite bašte iz gornjeg toaleta, što podstiče predvidljive šale.Uveče u pozorište na premijeru. Samo parter. Dvojica veličanstvenih glumaca: kao Sir, Ljuba Tadić, koji se vraća na scenu posle dužeg odsustvovanja, i Petar Kralj kao Norman. Produkcija je poštena i profesionalna.

"Garderober" sad ovde ima i poseban odjek: da citiram najavu za medije, komad će "ponuditi, možda, odgovor na pitanje - kako izgleda umetnost pod izuzetnim okolnostima i kome je ona potrebna?" Publika aplaudira često i neočekivano - replike o racionisanju, varvarima što bombarduju grad, kulturi kao štitu itd. Reakcija na kraju je zaglušujuća. Poklanjam se pod snopom svetla na stepenicama, ali dok to radim znam da ću zažaliti zbog toga.Posle, u restoranu, dvojica glavnih glumaca su dočekani aplauzom. Nas dvanaestoro sedamo za veliku trpezu. Četvoro za susednim stolom, koji su gledali izvođenje, nude se da plate naš račun. Ponuda je prihvaćena. "Novi bogataši", kaže neko. "Ratni profiteri", odvrati neko drugi.Ponedeljak, 17. januarKonferencija za štampu. Oko 30 novinara i TV kamera. Predvidljiva pitanja: Šta mislim o izvođenju? Verujem li da pisci mogu da pomognu u sadašnjoj situaciji? Na ovo drugo odgovaram time da, pošto su određeni srpski pisci optuženi da su prvi ispustili duh nacionalizma iz boce, pretpostavljam da bi drugi mogli da nađu protivotrov. Ali iznenađen sam time što znaju za moj sastanak sa Butrosom Butros-Galijem pre četiri dana u Ženevi. Jesmo li razgovarali o Balkanu? Bio je to zatvoren sastanak, odgovaram bangavo.Ručak sa Palavestrom i Ćirilovim. Dobro društvo. Palavestra, istaknuti akademik, nedavno je izgubio brata, koji je u Sarajevu umro od gladi. Ćirilov je vitak, vrcav, ironičan. Garderoberka, mlada žena izrazite lepote, zahvaljuje mi se što sam došao u Beograd. Moji dobri drugari zapanjeni su koliko i ja.Držim predavanje - kratka istorija engleskog pozorišta - u Britanskom savetu uveče. Još jednom je sve puno.Utorak, 18. januarUstao u 5.45 ujutru. U normalna vremena, možete avionom odleteti iz Beograda u Zagreb za pola sata. Ovo nisu normalna vremena. Putovanje autobusom traje 14 sati: na sever u Mađarsku, onda zapadno preko južne granice, s promenom autobusa da bi se ušlo u Hrvatsku u Barama. Nema hrane i, još gore, nema pušenja. Stižemo u Zagreb oko osam uveče, mozak i telo su mi tupi.Tabla u foajeu sa porukom za dobrodošlicu u hotelu "Esplanada", koji je veliki i posve evropski. Dodelili su mi ogromnu svitu. Večera sa članovima Hrvatskog PEN-a, uključujući tu i predsednika Slobodana Prosperov Novaka, koji je nekad bio blizak sa Tuđmanom, ali se nedavno ogradio od njega, i sekretarka Vera Čičin - Šein. Prospero (insistiram da ga zovem tako) krupan je, crnomanjast i prijatan. Sada uređuje opozicione novine.Sreda, 19. januarViktor Ivančić, mladi urednik drugih opozicionih novina, "Feral tribjuna", pozvan je u vojsku i kolaju glasine da će biti poslat na front. Faksom šaljem dopis predsedniku Tuđmanu - dali su mi broj njegovog ličnog faksa - protestujući. Sumnjam da će to išta biti od koristi. (Nedelju dana kasnije čujem da je gospodin Ivančić otpušten sa vojne obuke.)

Prinudno sam postao svestan bola, besa i muka koje su Hrvati pretrpeli i trpe. Izgubili su trećinu svoje zemlje pod Srbima. Besni su i progoni ih krivica zbog Tuđmanove avanture u Bosni. Imaju jaku potrebu da izveste: o juče, o prošloj nedelji, prošloj godini, 12. veku, hiljadu godina pre toga, imena, mesta, događaji, ko je šta rekao, kad, gde. Viču na mene. Kažem: "Molim vas, ne pucajte u glasnika!" Smejemo se, ali samo na trenutak. Iscrpljen, pokušavam da apsorbujem, čujem, razumem. Duboko su ranjeni i, da, boli ih.U 5.50 po podne krećem za Sloveniju, sva energija potrošena. Prazan voz nosi me u Ljubljanu. Primetna je promena atmosfere. Slovenija, osetim, nije u problemima. Moj prijatelj, Boris Novak, predsednik Slovenačkog PEN centra, i Miloš Mikeln, predsedavajući našeg Komiteta za mir, sačekuju me sa vestima da su, nema ni sat, Milošević i Tuđman potpisali u Ženevi sporazum, ali niko još ne zna šta to znači. Večeramo u Kući pisaca gde su kancelarije Slovenačkog PEN centra. Priča je živahna i veoma prijatna. Uzimam pilulu za spavanje i nema me devet sati.Četvtak, 20. januarSat dug intervju za TV, onda konferencija za štampu koja traje još sat. Ručak u restoranu gde se srećem sa bosanskim piscima koji mi se zahvaljuju na pomoći koju Međunarodni PEN pruža njihovim kolegama zaglavljenim u Sarajevu. Breme ovog poduhvata palo je na Borisa Novaka koji je uspeo da organizuje prebacivanje ogromne količine nemačkih maraka u grad pod opsadom. Neočekivano nam se pridružuje pozorišni reditelj, pre dva dana izašao iz Sarajeva, uz obavezu da se ubrzo vrati. Prerano osedeo, mršav, bled. Napet je jako i odmah me napada što sam išao u Beograd - kao da sam znao da neko hoće. Žestok je i nemiran. Zašto, pita me, nisam išao u Sarajevo? Da li bih išao u nacističku Nemačku? (Nisam dovoljno brzo stigao da mu odgovorim da, ako bih mislio da mogu da razlučim nemačke pisce od nacističke vlasti.) "Ovo je genocid, mi smo u Aušvicu", plače on. Miloš kaže: "Postoji jedna ogromna razlika između Aušvica i Sarajeva. U Aušvicu nisu ostajali bez gasa".Pokušavam da objasnim svoju poziciju: moju posetu mogu da zloupotrebe sve strane, ne verujem u politiku poteza, ne želim lični publicitet, u šta će sve to neminovno proizaći. Ali njegove me oči optužuju za kukavičluk i sve što kažem samo ga još više ljuti. Atmosfera se konačno smiruje i rastajemo se uz zagrljaj, ali sam nemiran i osećam duboku nelagodu.Slučajno, postoji još jedna produkcija "Garderobera" da se vidi. Oveća slovenačka nacionalna zajednica u Trstu ima svoje pozorište i ispostavilo se da izvode komad. Tako, autobusom sam odvezen u Trst sa članovima Slovenačkog PEN-a. Očajno hladan vetar muti pogled, ali je to u svakom slučaju srećno veče. Produkcija je izvrsna i, iako nema tu finoću glume Srba, precizno hvata duh komada. Vraćamo se u Ljubljanu u 1.30 posle ponoći pregladneli. Srećom, restoran u Kući pisaca još radi i prihvataju da nahrane Borisa Novaka, Alenku Puhar, novinarku i prevoditeljku, i mene. Nije prošlo ni 10 minuta, a već opet raspravljamo o bivšoj Jugoslaviji. Ta opsednutost. Ali mi Alenka kaže nešto zanimljivo. Piše seriju od tri teksta i prvi, upravo objavljen, govori o mitu stvorenom o Bosni pre rata. Tvorci mita voleli bi da nas uvere, kaže, da je Bosna bila raj u kom su svi živeli u savršenoj harmoniji. Potpuna budalaština, kaže ona. Bosna, insistira, bila je najstaljinističkija, najrepresivnija od svih bivših jugoslovenskih republika, a razlog je očigledan: staljinizam je bio jedini način da se potisnu nacionalistički i etnički sukobi koji su sada tako divljački izbili.Petak, 21. januarRazgovori sa Borisom i Milošem koji me, posle ručka, voze na aerodrom. Razmišljam o svojoj poseti. Nisam verovatno postigao ništa, ali sam bar iskazao zabrinutost PEN-a i iz prve ruke saznao mučnu prirodu problema. Ne vidim ni odsev nade, ali znam da moramo da nastavimo da pokušavamo. Poslednja ironija za koju se, kao pisac fikcije, ne bih usudio da je izmislim. Ostavljam Ljubljanu na putu za Beč gde me čekaju razgovori o scenariju koji pišem. Tema? Atentet Gavrila Principa na nadvojvodu Franca Ferdinanda 28. juna 1914. godine u Sarajevu. Nema izlaza.