"Obišao sam Hrvatsku i hteo sam da vidim još nešto. Izabrao sam Beograd i ljudi su me oduševili": Književna senzacija Oliver Lovrenski o Oslu, Beogradu i bestseler romanu

- Već sam drugi put u Beogradu. Bio sam ovde pre nekoliko meseci, na mini-odmoru, poverava se mladi norveški književnik Oliver Lovrenski.

A uspeo je ovaj mladić sa samo 19 godina da postane književna senzacija kada je objavio debi roman "Kad smo bili mlađi", koji je kod nas objavila "Geopoetika".

I s književnim debijem Oliver Lovrenski je izazvao veliku pažnju norveških ali i čitalaca širom Evrope. Roman je ovenčan Nagradom knjižara Norveške 2023, Umetničkom nagradom grada Osla naredne godine, kao i Askehoug debitantskom nagradom.

A i kod nas, za prevod s norveškog knjige "Kad smo bili mlađi" Jelena Vojinović dobila je 2024. Nagradu "Miloš Đurić", koju dodeljuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije.

Mladi Norvežanin Oliver Lovrenski je prošlog meseca predstavljao tu knjigu kod nas, na promociji u beogradskom Spratu, ali i u razgovoru sa studentima Filološkog fakulteta. Mlad, srdačan i nasmejan Oliver Lovrenski, koji ima i hrvatske korene, u razgovoru za Nova.rs nastavlja da deli impresije iz Beograda:

- Bio sam u mnogo mesta u Hrvatskoj, obišao je i želeo sam da vidim nešto drugačije. Otuda Beograd. Ko zna, možda sledeći put odem u Bosnu ili Crnu Goru. Beograd je ostavio divan utisak na mene, naročito ljudi koji su me oduševili. A ljudi tvore grad. I Beograd je lep grad jer ima lepe ljude. A sviđa mi se i što nije prevelik grad. Možeš da hodaš gradom...

A kada ga uporedite sa Oslom, ima li velikog kontrasta ako govorimo o ljudima, energiji, atmosferi?

- Ljudi su otvoreniji prema strancima. Mi, u Norveškoj nismo takvi. Imam utisak da su ljudi ovde smireniji, dok je u Oslu sve mnogo užurbanije, haotičnije. Ljudi imaju manje vremena da se opuste, otuđeni su, a ovde prijemčiviji, nemaju zadrške. Zagreb je, po mom utisku, još topliji od Beograda kad su ljudi u pitanju. Možda zato što je mnogo manji… Iz Beograda zaista nosim samo pozitivne utiske, i verovatno ću ponovo doći.

Otkud pisanje u tako mladim danima? Jeste li kao klinac vodili dnevnik, pa je to bio nukleus vašeg prvog romana?

- Nisam. Pisao sam neku muziku sa svojim drugarima, ali ovaj projekat je nastao tako što sam sa 17 godina počeo da pišem priče. Želeo sam da od tih kratkih priča jednoga dana načinim knjigu. Bilo je to za moje dobro. Pisanje je dobar način da procesuirate misli, osećanja, događaje. Prvo sam počeo da pišem za sebe, kako bih shvatio neke stvari, a onda se to pretvorilo u knjigu. Spontano je sve bilo. Želeo sam sebi da omogućim život u kom ću raditi ono što želim.

Dakle, nije to bilo ni na čiju sugestiju. No, ovo je poluautobiografska priča, zar ne?

- Pa, ne uklapa se u kategoriju autobiografije. Zato kažem da je fikcija, iako ima elemenata iz mog života. Definitivno ne bih mogao da napišem knjigu da nisam iz Osla, da ne poznajem dovoljno tu sredinu, jezik. Nije zato knjiga došla niotkuda.

Koliko je vaše odrastanje, tinejdžerski period sličan onom kakav se opisuje u romanu? Glavni junak Ivor liči na vas, ima slično ime, bekgraund, s norveškim i hrvatskim korenima...

- U neku ruku jeste, ali opet je, s druge strane, bilo različito. To je neki miks. Ali, taj deo s poreklom i ostalo što pominjete je vrlo slično. Takođe, sve one epizode sa babom. Čudna je to mešavina fikcije i realnosti. Teško je odrediti gde je granica.

Baba je, rekla bih, bila veoma uticajna figura u vašem, kao i životu glavnog junaka. Posvetili ste joj knjigu. Koliko je, bez obzira na odlazak, još uvek važna u vašem životu?

- Veoma. Bila mi je poput drugog roditelja. Često sam odlazio s njom u Hrvatsku, na Krk, koji je predivan, i obožavao sam to. Bilo mi je teško kada je umrla jer smo bili veoma bliski. Mnogo sam naučio od nje. Bila je osoba koja je živela za to da pomaže drugim ljudima. Imala je toliko ljubavi za ljude. Ako bi nekog videla na ulici da plače prišla bi mu, upitala - kako ste, i ponudila pomoć. A to nije "norveška stvar" - da se mešate u tuđe živote, posla. Naučio sam od nje da brinem za druge, da ne budem okrenut samo sebi, da gledam dalje…

A šta bi vam danas baba rekla?

- Bila bi veoma ponosna, uzbuđena. I srećna. Uvek je verovala u mene. Ne mislim tu na pisanje, jer tada još nisam pisao. Ali stalno mi je govorila kako ću jednoga dana uspeti da postanem nešto. Zato bi sada bila ispunjena zadovoljstvom.

Neobično je da ste uspeli da dođete do ugovora za knjigu s nepunih 19 godina?

- Da, istina je da nije uobičajeno da neko potpiše ugovor s klincem. Međutim, to je za mene bio najlakši deo. Na sreću, knjiga je, objektivno, bila dobra. I kada sam je poslao izdavačima, svi, sem jednog, su želeli da je objave. No, teške su bile druge stvari. Jer, počeo sam da pišem kad mi je bilo 17 godina i najteži deo bio mi je da održim strpljenje i disciplinu da nastavim da pišem. Bilo je frustrirajuće kada mi nije išlo, kada to što sam napisao nije bilo dovoljno dobro. Bio sam pun sumnji, straha da samo gubim vreme. Izdržati sve to - bilo je stvarno teško, u nekim trenucima i nemoguće. Ali kada je sve to prošlo, kad sam završio knjigu, na sastanku mi je izdavač, koji ju je na kraju i objavio, rekao da će je objaviti ako ne promenim ništa, niti jedan zarez. A to je bio prvi nacrt rukopisa. Na kraju smo neke stvari promenili ali bio je to neobičan proces. Razlog što se više književnih dela mladih ne objavljuje u Norveškoj nije to što izdavači neće. Naprotiv. Problem je što ne piše mnogo mladih. Ili ako pišu, ne mogu da završe.

Adolescentski period junaka vaše knjige veoma je turbulentan. Upadaju u sve moguće probleme, od koketiranja s pićem, gotovo svim vrstama narkotika, do napuštanja škole i sukoba s roditeljima. Koliko ste takvih klinaca poznavali u životu? Ima li ih u Norveškoj, s obzirom da takve poroke ne vezujemo, obično, za vašu mirnu zemlju?

- Da, Norveška je prilično tiha, mirna zemlja, malo je problema. Ali, ima ih, naročito s narkoticima. U Oslu ima zaista mnogo zavisnika od droge. Ali moji junaci nisu precizno bazirani na određenim osobama iz mog života, no takve sam ličnosti upoznao, pre a i nakon objavljivanja knjige. Važno mi je bilo da volim moje likove. Kao što lepo primećujete, oni su veoma komplikovani. Kao, uostalom, i svi ljudi. Ali ako ih ne volite, ako ne poštujete tu kompleksnost ne možete ih dobro dočarati. Ova knjiga je i delo o ljubavi između četvorice dečaka, drugara. Da je to bio samo mračni, krimi roman o njima, ne bi imao isti domet.

Da iako svi oni dolaze iz različitih bekgraunda, religija, spaja ih ta ljubav…

- Da, s tim što među starijim Norvežanima tako nešto nije uobičajeno - da se mešaju. Mladi drugačije rezonuju - s onim si sa kim ideš u školu. Da li je iz Albanije, Somalije ili Norveške - svejedno je. Oni su tvoji prijatelji. Pa, sećam se da su mi u trećem razredu osnovne škole najbolji prijatelji bili iz Iraka, Gambije, sa Filipina. Nismo razmišljali o poreklu, bilo nam je to sasvim normalno da se družimo. I danas imam prijatelje koji su hrišćani, muslimani, ateisti, neki koji su verski neopredeljeni. I lepo je to.

Na početku romana dočaravate jednu pamtljivu scenu. Naime, drugari su bili gladni, i zbog premišljanja koju hranu da naruče glavni junak shvata zašto je svet otišao dođavola. Pa, koliko je tačna njegova rečenica da ratovi izbijaju zbog hrane?

- Interesantna je ta vaša perspektiva. Baš sam nedavno razgovarao s nekim o tome kako se u Oslu stanovnici različitih krajeva međusobno svađaju, pa čak i pucaju jedni na druge. Pomislio sam kako je to isto kao kada države ratuju. Ovo u Oslu je manjih razmera. Ali, eto iz istog su grada, no svađaju se zbog toga što je jedan iz jednog, a drugi iz drugog kraja. I tako shvatite zašto nacije ratuju.

Jedan alhoholičar u romanu savetuje klince i poručuje im da je teže postati čovek nego li kralj. Ima li istine u tome?

- Kako da ne. Sve više shvatam koliko je to tačno. Jer postati najbolji u nečemu ili dostići neki status u društvu za nekog je lakše nego postati čovek, muškarac. Teže je postati dobra, odgovorna, pravedna osoba, zasnovati porodicu, čovek koja će tretirati druge na dobar način. Vidim to u sebi, ali i u drugim ljudima. I dok je nekom lako da ostvari uspeh na poslovnom planu, zbog čega mu mnogi zavide, to nije garant dobrog života.

Neki od vaših junaka izvuku su, a drugi završe tragično. Neki od njih spas, bar na tren, pronađu u religiji, ili instituciji za odvikavanje. Glavni junak Ivor poručuje da će biti izuzetak od pravila koje kazuje da svi džankiji i dileri droge završe ili u zatvoru ili mrtvi…

- Moram da priznam da tek kada je knjiga objavljena, shvatio sam da će neko to možda pogrešno protumačiti. Dakle, glavni junak je taj koji uspeva da ode iz svega. On je jedini koji se, možda, menja. A takve likove, kakvi su u knjizi, viđao sam u životu. Znam dosta njih koji su završili u institucijama za mentalno zdravlje ili lečenje od problema zavisnosti. Viđao sam i neke koji su završili u zatvoru. Srećan sam što niko od mojih bliskih prijatelja nije umro. A znali smo za neke… Uglavnom mnogi uspeju da se izvuku, ali manji je procenat onih koji uspeju da izgrade dobar život. Mnogo je tu tužnih priča. Strašno je, zaista, kad vidiš nekog kako iznova posrće.

Jeste li vi imali neke poroke kao klinac?

- Jesam. Bilo je perioda kada bih pio ili koketirao sa drogama. Bilo je to od 14. do 17. godine. I bilo je jako teških trenutaka. Morao sam da se oslobodim svega toga. Sada čak ni ne pijem. Samo mineralna voda.

A šta vas je ponukalo da poželite drugačiji život za sebe?

- To je dobro pitanje. Mislim da sam u jednom trenutku, nakon što sam video šta se događa drugima - kako završavaju u zatvoru ili ustanovama, bolnicama, upadaju u konflikte - postao svestan toga da je to destruktivno. Ne samo po druge, već i po moj život, mentalno zdravlje, veze. Shvatio sam da ako se ne promenim, sve će postati jako tužno. Rekao sam sebi: Hoćeš li život? Ako da, promeni se. I promenio sam se. U to vreme imao sam, možda, 16 godina, bez razvijenih životnih ambicija, ali znao sam kuda ne smem da idem. Mnogo je teže u tom prvom navratu promeniti se u odnosu na probleme s porocima. Suočio sam se sa sobom. I posle šest godina još uvek radim na onoj rečenici koju ste pomenuli - da je teško postati čovek. Ali je i lepo, jer život postaje bolji.

Sećate li se trenutka kada ste prvi put držali debi roman u ruci?

- Da, bilo je pomalo razočaravajuće. Jer najuzbudljiviji deo procesa jeste pisanje, naravno ako ide dobro, a potom upoznavanje čitalaca. Ali držati knjigu u ruci - mislio sam da će biti spektakularno, no nije bilo. A impresivno je družiti se sa čitaocima, evo doći, na primer, u Srbiju i upoznati ih, razgovarati s njima. To je za mene ludilo.

A nagrade?

- Čak su i nagrade bile pomalo razočaravajuće. Naravno da cenim i dobre kritike i nagrade, no imam distancu. Nema ničeg iskrenijeg od pravog čitaoca. Kad upoznam strance i oni imaju emotivnu vezu sa knjigom - to je najlepši osećaj. Možda je knjiga dobila nagrade i dobre kritike jer je bila književna senzacija. Ali pravi čitaoci su razmišljali o njoj i još uvek imaju vezu s knjigom. A to je najsnažnije.

Imate 22 godine i studirate, a pišete li i dalje?

- Da, pišem. Ali, mislim da će biti dug proces. Studiram filozofiju i teologiju, i upotrebiću to za drugu knjigu, koja je različita od debija. Uspeh prve knjige mi je i teret. Od tada sam napisao nekoliko draftova za nove romane, ali svaki put sam odustao. Knjiga je postavila visoke standarde tako da ništa neću objavljivati dok ne budem osećao da je zaista dobro. Pritisak je mala cena koja se može platiti.