Kako se postaje influenser a kako gubi posao nakon učešća u protestima: Srpska korporativna proza u knjizi "Od 9 do 5"

Milja Šijakinjić, "Od 9 do 5", Enklava, 2026.

Devet je ukupan zbir priča sabranih u knjizi, ali to nije dovoljan razlog da cifra bude velika kao bilbord na palati Albanija.

Uz svu pagansku i postpagansku simboliku (od altruizma do večnosti, ili pak celovitosti), 9 je moćan i zloslutan korporacijski broj: to je broj početka radnog vremena svakog radnog dana. Devetka je zaslužila loš glas i svu moguću lošu simboliku, a teška simbolika je ulaznica u dobru literaturu.

Posle knjige stripova "Sadmics", Milji Šijakinjić - inače radnici u kreativnoj industriji u sve svoje neslobodno vreme - naredno iskušenje predstavljao je pokušaj da i u pripovednu formu pejstuje dijagram srpske korporativne svakodnevice. Na tragu minimalizma Rejmonda Karvera i njegove od karijernih nedaća sagorele sabraće, Milja detaljno dokumentuje svakodnevne tektonske pokrete radnog okruženja. Mlada žena koja ima "34 godine i resurse da se zaštiti" (ako je verovati njenom psihoterapeutu) mora da se dokaže na timbildingu, u igri "između dve vatre". Krađa hrane iz zajedničkog frižidera postaje tajni viteški turnir u kompaniji gde je jedina asocijacija na iskustvo rada žiganje između plećki (od dugog sedenja za računarom). Od Miljinih junakinja do u detalj saznajemo kako se postaje influenser a kako gubi posao nakon učešća u protestima. Dve priče o opsesiji radnom produktivnošću uključuju i bioničke elemente naučne fantastike, koji efektno demonstriraju ćorsokake apsurda u koje nas je digitalna tehnologija gurnula.

Pred nama je možda prva prava - i prva tematski dosledna - knjiga srpske korporativne proze: već sam pisala o tome kako ovaj samo uslovno koncipiran žanr dočarava život i rad u posebnoj vrsti pandemonijuma: u maloj kompaniji ili poslovnoj imperiji poznog kapitalizma, u mikrosvetu trke za zaradom i unapređenjem, gde se socijalna interakcija sabotira i obesmišljava. Alen de Boton tvrdi kako u savremenom romanu gotovo da nema opisa života u poslovnom prostoru, dućanu ili fabrici, i dodaje: "vreme je za novu ambicioznu književnost kancelarije".

Književnost kanca ipak postoji: ona slika junakinje i junake koji su bića rada i radnog mesta, pa tako i žrtve stresa i sagorevanja, mete diskriminacije i eksploatacije. O borbi za uspeh u poslu pisali su srpski autori mlađe i srednje generacije (Mihajlo Spasojević, Aleksandar Ilić, Dunja Radosavljević, Tamara Jecić i Vukašin Štreker), isključivo u formi romana. Dok oni mahom imaginiraju Ameriku kao raj i pakao poslovnog uspeha, Saša Savanović je u romanu "Novo Sada" (2022) predstavila funkcionisanje novosadske kompanije u kojoj "otpremnina postoji jedino kao mit". Roman "PR" Aleksandra Ilića (2014) opisuje kako izgleda biti na platnom spisku beogradske korporacije koja zaposlenima otima i cerebralni i emotivni kapital. Kao legitiman mizanscen svog romana koristi pejzaže sa Instagrama i "digitoralnu" komunikaciju sa klijentima. Misli njegovih i Miljinih protagonista sažete su i šture ne samo zato što su patološki diskretni ili introvertni, već zato što usvajaju dinamičnu interaktivnost sveta advertajzinga.

Međutim, "Od 9 do 5" ide i korak dalje: nudi egzaktan, ekspertski prikaz osakaćenog života kom se herojski robuje u iščekivanju sloma i ohrabrenja. A oni se najlakše piju "smiješani".