Sećanje - Jirži Mencl u Beogradu

Po njegovom svedočenju, poznanstvo sa Menclom datira još iz njegoviih studentskih dana u prestonici tadašnje Čehoslovačke.- Imao sam privilegiju i radost da me pozove da prisustvujem njegovim probama u svojstvu asistenta u dramskom klubu u Pragu. To je tada za mene bilo neobično bitno, jer sam bio u prilici da pasivno učestvujem u stvaranju jedne pozorišne predstave, i gledam celokupni proces rada, naročito sa glumcima, jednog od najznačajnijih evropskih reditelja a bogami i glumaca. Jer je Jirži odigrao oko 70, 80 uloga. Smatrali su ga sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka za jednog od desetak najboljih svetskih glumaca – sa setom priča Đurović.

To druženje, kako kaže, vremenom je izraslo u jedno predivno prijateljstvo. Jedini period kada nisu mogli da se viđaju bio je onaj kada je ovde bilo neko poluratno stanje, ozbiljna kriza, raspad države.- Tada sam ređe putovao u Prag i nije bilo vremena i prostora da se družimo. Ali naše prijteljstvo smo učvrstili kada sam ga pozvao da dođe u Beograd da režira u Narodnom pozorištu. To je bilo vreme nakon završetka njegovog filma “Služio sam engleskog kralja” 2006. godine, kada je bio u punoj stvaralačkoj snazi. A bio je izuzetno vitalan, pun snage, stalno je vežbao, pripremao je novi film i imao je mnogo posla u evropskim teatrimahttps://www.youtube.com/watch?v=mgvlt_FFxJwNaredne godine su jedva nekako pronašli termin kada bi mogao da dođe da radi predstavu.- A meni je to bilo veoma bitno iz više razloga. Prvo, želeo sam da divan ansambl drame Narodnog pozorišta doživi jedno drugo neobično iskustvo. Njegova umetnička biografija stvara jednu posebnu priču i želju glumaca da sarađuju sa njim, ali ono što je najdragocenije je taj proces rada i način kako on radi sa njima.Takođe, smatrao sam da naš nacionalni teatar zaslužuje da se njegov kvalitet meri u odnosu na druge evropske teatre tog ranga. Bio sam uveren da je referenca našoj kući bila bitna da ovde rade ljudi od velikog umetničkog integriteta koji imaju zaista zasluženu evropsku i svetsku slavu – naglašava Božidar Đurović i dodaje da je sa Menclom iskoristio, ali nije zloupotrebio nego upotrebio njihovo prijateljstvo da on dođe u Beograd.Jirži Mencl (1938 – 2020) dva puta je režirao u Narodnom pozorištu u Beogradu.Prvi put je to bilo 2007. godine kada je na scenu postavio Šekspirovvu komediju “Vesele žene vindzorske” a u glumačkoj podeli su bili Milan Lane Gutović, Aleksandar Srećković, Nebojša Kundačina, Igor Đorđević, Aleksandar Đurica, Boris Pingović, Boris Komnenić, Milenko Pavlov, Nataša Ninković, Dušanka Stojanović-Glid, Jelena Helc, Nada Blam …

- A kada je stigao, i video ansambl, dugo smo razgovarali o izboru komada. Odlučili smo da to bude klasika, Šekspir i naravno komedija, “Vesele žene vindzorske”. Jer, on je gotovo samo da režirao komedije. Svega je dve, tri predstave radio koje su bile drame, kao što je “Hamlet” za Dubrovačke letnje igre. Nije voleo da radi te preozbiljne i ambiciozne pozorišne forme, za njega je svetinja bila rad sa glumcima i publika. I smatrao je s pravom da se kroz humor govore najveće životne istine, da je ljudima jednostavno veoma bitno, osobito u ovakvim vremenima, da se nekako pobegne od te preozbiljnosti – objašnjava naš sagovornik kako je razmišljao čuveni Oskarovac.On dodaje da ih je humor i zbližio, iako nije ni izdaleka ni duhovit ni samoironičan kao on.- Neretko smo citirali Kunderu koji je zapisao da “tamo gde ima humora, nema koncentracionih logora”. I da je humor, smeh, posebno u neregularnim društvima kakva su naša, skoro beznadežnim, preko potrebni da bi čovek mogao da opstane i da preživi.

Božidar Đurović kaže da je rad sa Menclom bio veoma zanimljiv u Narodnom pozorištu.- Iako je od mene uvek, što je prirodno, tražio neku vrstu saveta, bilo je fascinantno kako je uspeo da gledajući predstave, za pet minuta proceni ko je kakav glumac. Bio je neverovatan.On dodaje da je bio srećan što je mogao takvom reditelju da omogući što bolje uslove za rad, gde će doneti ključne odluke.- Imali smo zdrav kompromis u našoj saradnji. Njegov dolazak bio je veoma važan za naš ansambl, jer je Mencl bio izuzetno organizovan, disciplinovan, kod njega je sve bilo pod konac u svakom trenutku. On ne filozofira, praktičan je - naučite tekst i radite. Mi se time ne možemo pohvaliti, discipilinom i samodisciplinom, ali smo i tu premostili neke probleme i uradili predstavu koja se dugo gledala.Zato je, nakon nekoliko godina, došao na ideju da Jiržija Mencla pozove da režira još jednu predstavu u Narodnom pozorištu, ali ovog puta operu.

- Ideja mi je bila da još jedan deo ansambla Narodnog pozorišta prođe kroz taj proces rada zbog toga što se kod nas operska režija ne predaje, trenutno nemam katedru za to, a i operska gluma je specifična. A to je bila tek Menclova četvrta operska režija. Tadašnja direktorka opere Katarina Jovanović predložila je Prokofjeva i operu “Zaljubljen u tri narandže”. Zahvalan sam mu što mi je ponudio da zajedno režiramo. To je bila moja prva korežija na tom terenu. Bilo je to posebno iskustvo za mene iako sam učestvovao samo u prvoj, pripremnoj fazi, pošto sam imao upravničkih obaveza, i menjao sam ga kada otputuje u Prag.Božidar Đurović na kraju dodaje da su se on i Jirži Mencl uvek smejali.- Nismo imali tajni, o svemu smo govorili. On, čiji su filmovi bili zabranjivani i kojem nije bilo dozvoljeno da radi, razumeo je i ono što je mene snašlo. I tome smo se smejali, ali to nije tema vredna ovog trenutka – zaključio je Božidar Bobo Đurović.https://www.youtube.com/watch?v=byC3o0pNXpc