Goran Jevtić: Teško je disati punim plućima

Kultura 06. maj. 202223:05
Podeli:
Goran Jevtić Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

U trenutku kada se rodimo, kada udahnemo prvi vazduh, naše telo doživi šok i život počinje plačem i vriskom. Teško je gde god da se čovek nalazi, ali ako hoće da mu bude bolje, mora da napravi okruženje u kome će se osećati slobodno i gde će moći lakše da diše, kaže Goran Jevtić za Nova.rs, uoči premijere komada "Pluća".

Jevtić sa Suzanom Lukić igra u novoj drami „Pluća“ britanskog autora Dankana Mekmilana, u prevodu i režiji Ivana Vukovića, koja savremenim jezikom govori o dvoje ljudi koji su pred ispitom rešavanja iskonskih ljudskih potreba dok ih pitanja karijere, ekologije, tehnologije i samorealizacije zbunjuju i zaustavljaju da zapravo žive punim plućima i onako kako im srce govori. Uoči premijere koja je zakazana za 11. maj na Maloj sceni Opere i teatra Madlenianum, Jevtić za govori o tome šta je to što je lično ostavio u ovom komadu, kada zaista diše punim plućima i kakva je žrtva potrebna da bi se ostvarila ljubav koja spasava planetu pre nego bilo koji aktivizam.

– Suština komada „Pluća“ je to što će se ticati svakog ko je u životu ikada voleo ili mislio da voli. Kada razmišljate o svom životu, nikada se ne sećate ni nameštaja kakav je bio u kući, niti ko je šta na sebi nosio, sećate se samo suštine, važnih rasprava, svađa, lepih trenutaka, donošenje odluka dobrih ili loših, ali onih koje su vas učinile onakvima kakvi ste danas – kaže glumac.

Goran Jevtić Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Dok je spremao predstavu, ističe da se sve vreme pronalazio u mnogim rečenicama koje izgovara na sceni i da se trudio da zaista ogoli sebe pred publikom.

- Neke replike koje govori Suzana su meni bliže u životu, neke koje govorim ja, ali kad počnete da igrate to što vam je zadato, onda shvatite koliko ste i vi u vašim raspravama, ponekad prema nekome grubi, površni... Onda se postidite jer nekad reagujete kao vaš lik. Tvrdimo da smo strašno tolerantni, a zapravo retko kada hoćemo da popustimo. Načini na koje trpimo, pa prećutkujemo, misleći da će nešto nestati samo od sebe, su stvari koje idu pod tepih, ali jednom moraju da izađu. Dakle, sve ono što nosi bilo koja veza i odnos dvoje ljudi na ovom svetu autor Dankan Mekmilan je uspeo da stavi u ovaj komad.

Jevtić ističe da je suština u tome da na kraju ljubav zaista spasava planetu, ali da ona zahteva žrtvu.

Goran Jevtić Foto: Zoran Škrbić

- I kulturološki ako postavite stvari, zapadna civilizacija, dominantno hrišćanski i filozofski opredeljena, leži na tome da preuzimanje žrtve zarad ljubavi svih drugih, zapravo čini samu ljubav i čini novi večni život. Ono što mi često zaboravljamo je da ti ljubav nije tek tako data, niti ona živi sama od sebe, za nju se vredi boriti i mnogo raditi i menjati se za nju. Zapravo, podeliti sebe. To je strašno teško. Podeliti sebe sa nekim drugim nije lako. Lako je izgovarati floskule, ali treba delati u tom pravcu - kaže glumac.

Osvrćemo se i na sam naziv komada "Pluća" i konstatujemo da je danas teško disati punim plućima.

- Poenta je da možete da dišete punim plućima samo dok su i levo i desno krilo u funkciji. Dakle, dok vi držite balans i imate potporu u nekome ili nečemu što je pored vas. Od trenutka kada se rodimo, kada udahnemo prvi vazduh, naše telo zapravo doživi šok i naš život počinje plačem i vriskom. Ako čovek hoće da mu bude bolje i da diše punim plućima, mora da napravi okruženje u kojem može malo lakše da se diše.

Goran Jevtić Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Govoreći o samoj temi komada, Jevtić je pomenuo i našu predstavnicu na Evrosongu - Konstraktu.

- Konstrakta je genijalna. U ovom trenutku ona je odabrana kao najbolja od nas, a i čini mi se da je to najbolje što i Evropa ima. Ona u celom svom opusu priča o tome kako smo svi zdravi spolja, kako se bavimo zdravim životom, brinemo o ekologiji, a u suštini zaboravljamo ono što je unutra. Ono što je najvažnije. Ovaj komad jeste o ljudima koji se brinu za planetu, za sebe, za potomstvo, ali u isto vreme koristimo kola, palmino ulje… Šta je suština, a šta je forma onoga što danas živimo - to je pitanje.

Ističe da nikada do sada nije igrao nešto "ovako ludo kao na rolerkosteru života".

- U pozorištu se uvek gleda isečak nečijeg života, a ovo dvoje ljudi će u sat i 20 minuta proći ceo svoj život bezmalo od rođenja pa do samog kraja. To je veoma uzbudljivo. Kao na rolekosteru života sve ide iz sekunde u sekund i skače se iz godine u godinu, na događaje, doživljaje, emocije… Svakako ćemo se posle predstave zasmiliti o tome da malo manje treba da govorimo kako smo aktivisti, a da zapravo to mnogo više živimo - zaključuje Jevtić.

Bonus video: Irfan Mensur - Neko ko želi da bude glumac mora da bude van vinkla

Komentari

Vaš komentar