Na jednom mestu moć moćnija od rata, divizija, generala u kojoj je dužnost prekomandovana na alternativno, antiratno polje svakovrsnih užitaka. U finišu vijetnamskog rata, film i plakat posebno, delovali su razoružavajuće.
Sigurno da imate vašu pekaru, vaš restoran… Precizno znate ime te pekare ili restorana, kao i prodavca ili konobara, koji vas već sa vrata prepoznaju. Ali, ko je napravio kifle, burek, pogačice to je već teže pitanje. Kako se zove kuvar? Teško da bi se iko (do)setio. Ako dopadnete bolnice pamtite ime lekara, medicinskih sestara…
U “Politici” je deo oglasnog prostora bio nekada otvoren za: “Zahvaljujemo se na izuzetnoj pažnji, požrtvovanosti i uspeloj hirurškoj intervenciji medicinskoj ekipi bolnice “Dragiša Mišović” a posebno Dr…. – slede imena lekara i medicinskih sestara.
Nisam još čuo da se neko zahvalio ili pitao ko je anesteziolog? Iako ih katkad “nema ni za lek” u široj javnosti osuđeni su na trajnu anonimnost. Da li su popularniji oni koji rade za industriju vrednu stotine milijardi dolara. Da li vam je poznato ijedno ime autora filmskih plakata?
Njihova imena nećete naći ni na špici, iako to što su (u)radili vidite pre prvog kadra filma. Autori filmskih plakata, te prve, pretpremijerne informacije o filmu, nevidljivi su kao i anesteziolozi. U Americi ih rade anonimno za studio koji ih angažuje. U Srbiji oblepljenih bioskopa filmskim plakatima sve je manje kao i njih samih – bioskopa. Nema ni Pikasa. Uradio je samo dva filmska plakata za “Andaluzijskog psa” i englesku verziju “Bitke na Neretvi”. Pikasov plakat plaćen je s 12 boca najkvalitetnijih jugoslovenskih vina. Trag na, danas nestalim, filmskim plakatima, najavama, pozivima na filmske projekcije u Valjevu ostavio je i Ljuba Popović.
U 21. veku filmski plakat potisnut je trejlerima i internet sajtovima zatrpanim informacijama o filmovima. Ipak, još uvek daje znake života. U Evropi pre svih. Od Poljske do, po mom ukusu, Rumunije. Altmanov “Meš” najčešće je spominjan film sa prvog FEST-a. Gotovo da se pamte i replike. Film prati jedan od nezaboravnih filmskih plakata druge polovine 20. veka.
Splitska izložba iz 2019. nije mi ponudila nepoznato prezime: Roje. Ana Roje bila je nekada poznata hrvatska balerina. Zorana, vaterpolistu „Primorja” iz Rijeke, lično sam poznavao. Bio je državni reprezentativac, pouzdan, efikasan, korpulentan, neproporcionalno tih snazi koju je nosio. Po mestu u bazenu i konstituciji bio je Šapić svoje generacije. Ali Zoran Roje nije slikao, baš kao što Arsen Roje nije igrao vaterpolo.
Valovitog života i karijere, Arsen Roje klizao se od krme do pramca. Napušta srednju školu, primaju ga kao izuzetno darovitog na vajarstvo (Akademija likovnih umetnosti u Zagrebu). S iste adrese izbačen je posle profesorske vizite, s Antunom Augustinčićem na čelu, kada je u usta sveže gline svog rada stavio upaljenu cigaretu. Darovitost mu, opet, otvara vrata studija Dušana Vukotića, koji tada radi na ”Surogatu”, potonjem dobitniku Oskara.
Sudeći po Arsenovim ranim crtežima, verujem da bi dao čitavo bogatstvo za časopis koji se tih šezdesetih delio besplatno. Bio je to “Pregled”, američki časopis kvalitetne štampe, fotografija i tekstova. Nekada se mogao naći u Američkom informativnom centru u Knez Mihailovoj ulici, gde je danas Institut “Servantes”.
U vremenskoj i finansijskoj iznudici, Roje radi biste narodnih heroja Ante Jonića, Brune Ivanovića i Vlade Bagata. Prva dvojica su deložirani 90-ih i ne zna im se zadnja pošta, dok se Vlado Bagat nalazi u splitskom Gradskom muzeju. Urbana legenda kaže da je novac za put u inostranstvo zaradio ekspresno uradivši malu Titovu bistu koja je posle „ištancovana” u „iks” primeraka za poklone i prodaju.
Roje nije živeo za film ali jeste od njega – kada je zatrebalo. U Parizu upoznaje direktora pariskog ogranka “Paramaunt pikčersa” za koje je uradio nekoliko plakata. Jedan od njih i za film “Bosonoga u parku” sa Džejn Fondom i Robertom Redfordom.
U Njujork stiže 1968. godine s mnogo želja i malo novca. Nepune dve godine kasnije, Arsen Roje dobija prestižnu nagradu Motion Picture Advertising Award za plakat Altmanovog filma “Meš”.
Arsen je mogao da nakrivi kapu. Baš kao i onaj vojni šlem, s američkom zastavom, koji je nemarno okačio na kažiprst, pod uglom koji sugeriše dokolicu i zadovoljstvo. Dlan Arsenov, kao i dva prsta, u čerčilovskoj pobedničkoj poziciji kažiprsta i srednjeg prsta– „V”. Dlan se utopio u vojnički san izazovnih ženskih nogu u visokim potpeticama. Na jednom mestu moć moćnija od rata, divizija, generala u kojoj je dužnost prekomandovana na alternativno, antiratno polje svakovrsnih užitaka. U finišu vijetnamskog rata, film i plakat posebno, delovali su razoružavajuće.
Prepričati, dati kratak sadržaj filma, opisati ga u jednoj rečenici, suviše je duga forma za filmski plakat. On se mora videti, naći u jednostavnom razlomku, što ga čini posebno zahtevnim. Jedan film kroz jednu sliku. Nema nastavka i docrtavanja. Iz njegovog ateljea tada je izašao blok crteža filmskih prizora od “Neki to vole vruće”, “Mačke na usijanom limenom krovu” do “Apartmana”, “Kazablanke”. Neki od njih i danas se povremeno pojave na licitacijama poznatih aukcijskih kuća.
Njujork napušta iste 1970, kao većina Mediteranaca – zbog klime. U El- Eju širom su mu otvorena vrata Juniverzal studija (Universal studio) sa ponudom da vodi oglašavanje celokupne godišnje produkcije. Prednost daje slikarstvu, izlaže u O.K. Haris, prestižnoj njujorškoj galeriji i drugim galerijama u San Francisku, Los Anđelesu… Sedam godina kasnije, Roje dobija istu nagradu za plakat filma koji je takođe prikazan na FEST-u. Bio je to Felinijev „Kazanova“.
O Arsenu mi je potanko pričao naš poznati istoričar umetnosti, profesor Ješa Denegri koji je pre skoro četiri decenije u Americi, kao kustos Muzeja savremene umetnosti, bio po kazni. Tada su, tih sedamdesetih donekle i osamdesetih – u bezdušnom režimu koji nije davao “ni pet para” na kulturu – muzealci bili „kažnjavani” studijskim putovanjima u inostranstvo kako bi videli, saznali, prepoznali više od onog što je nudila vlastita avlija.
Tada su se, gotovo slučajno, našli Arsen, Jasenka, Rojeva supruga i Ješa. Bio je to njIhov prvi susret posle poslednjeg, davne ‘56. ili ‘57. godine u Splitu. Pohađali su istu srednju školu.
Autor jednog od najpoznatijih filmskih plakata u svetu i poznati hrvatski slikar Arsen Roje preminuo je svom ateljeu, u 70. godini života (2007) u Los Anđelesu.
Povratka Arsena Rojea u rodni grad (2019.) do tada Splićanima nepoznatog slikara ne bi bilo da nije bilo upornosti supruge Jasenke Roje i Denegrija, kao i kustosa izložbe Branka Frančeskija. Pre dve godine i u Zagrebu je postavljena izložba Arsena Roje – “Zatvaranje kruga”.
Bonus video: Sva lica Klinta Istvuda
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare