Razgovarao sam s Radošem Novakovićem u Dekanatu kada je ušao Dejan Kosanović. Novaković mu se obratio s pitanjem da li da podnese ostavku. Kosanović je odlučno odgovorio: “Nećeš dati ostavku. Daćeš ostavku kada ti ja kažem!”, seća se Predrag Delibašić, profesor Akademije za film , radio i televiziju skandala sa diplomskim filmom Lazara Stojanovića.
Lazaru Stojanoviću sam predavao Tehnologiju filma na trećoj godini. Kao student režije uradio je kratki dokumentarni film s elementima igranog koji je pratio pripremu glumice, Branke Petrić za ulogu. Bio je to solidan film – pričao mi je Predrag Delibašić, tada profesor FDU u penziji. Pre Akademije bio je glumac, režiser, scenarist ali i jedan od nehotičnih učesnika u skandalu sa diplomskim filmom Lazara Stojanovića “Plastični Isus”.
O srpskom “crnom filmu” toliko je napisano da biste sigurno “pobeleli” da sve pročitate. Celovitija slika, ne samo sa filmskog platna, nalazi se na stranicama “Zabranjeni bez zabrane” ( Milan Nikodijević – Jugoslovenska kinoteka) dok “Sjaj Crnog”, Veljka Radosavljevića ( Filmski centar Srbije) pruža širi plan za bolje razumevanje ranih radova najpoznatijih srpskih filmskih reditelja.
Stojanović je bio istaknuti aktivista studentskog bunta ‘68. Bio je popularan i u filmskim krugovima. Mića Milošević ga je “draftovao” za jedan njegov film. Delibašić se setio i nekih “preventivnih mera”. Na jednom sastanku Radoš Novaković, tada dekan Akademije, sugerisao je da se obrati pažnja na realizaciju Stojanovićevog diplomskog filma kako se partijskim ideolozima ne bi dao povod da se okome na fakultet.
Da su od “Isusa” profesori bežali kao “Đavo od krsta” bio je rečit potez Dejana Kosanovića, profesora Organizacije filmske proizvodnje. Odbio je da bude direktor filma, iako je to bio predlog dekana. Kosanović je “vruć krompir” spustio u krilo svom asistentu Sretenu Sreti Jovanovića, koji lobira da Stojanović diplomira sa nezavršenim filmom, jer se spremao za odlazak u vojsku. Na sličan način diplomirao je i Nebojša Đukelić ali za “Isusa” je “Centar film” kao koproducent obezbedio novac – tako da je otpala ta mogućnost.
“Isusu” desetka
Dvojica članova komisije Vladan Braca Slijepčević i Dušan Stojanović nisu došli na ispit. Sašin asistent Branislav Obradović video me je na hodniku i samo što nije raširio ruke moleći me da budem član Komisije. Objasnio sam mu da me Katedra nije izabrala da bih to mogao da budem. Uz to, trojica članova Komisije (Saša Petrović, Marko Babac i Bane Obradović ) bili su dovoljni za običan ispit, dok je za diplomski neophodno prisustvo pet članova. Sa mnom ih je bilo četvorica – uz to jedan je bio asistent. Komisija je morala da ima neparan broj članova – a nas četvorica. Saša je ipak prihvatio da nas bude paran broj. Popustio sam i pogrešio – navodi Predrag Delibašić u “Gotovo zaboravljenoj istoriji“ (Filmski centar Srbije).
Da ne bi komplikovao polaganje ispita Saša Petrović dopušta da film ide bez tona, dok je Lazar Stojanović objašnjava šta se govori. Posle projekcije profesor Marko Babac nije krio oduševljenje: Ovo je za čistu desetku. Saša Petrović je bio zabrinut: Ima stvari koje mogu različito da se tumače. Moglo bi da bude nevolje.
Delibašić pokušava da ga umiri, rekavši da je “Borba” baš tih dana objavila esej Latinke Perović oko “crnog talasa” kao i da je napade i sumnjičenja branila tezom da umetnost nije srušila nijedan režim. Saša je brzo odgovorio: Ma pusti Latinku. Potpisali su zapisnik. Prvi Saša. Desetka. Niko nije bio protiv.
Međutim podgrevane su glasine da film obiluje političkim pikanterijama, što je aktiviste na FDU motivisalo da se ispit ponovo zakaže. Među njima, navodi Delibašić, posebno se isticao Alojz Ujes. Projekcija filma – sve sa tonom – najavljena je na sva zvona u dvorani u Košutnjaku. Sala je bila dupke puna. Na ponovni ispit p(r)ozvan je i Delibašić. Pristao je ukoliko prisustvuje i Saša Petrović. Kada je video da Saše nema napušta salu.
Sofija Mišić kuva “Isusa”
Da “Platični Isus” nije samo bura u čaši vode Delibašić i ostali članovi ispitne Komisije shvatili su kada je pred kraj semestra Dejan Kosanović, koji je bio član političkog aktiva u Gradskom komitetu Beograda, rekao da je Ge Ka pokrenuo pitanje “Plastičnog Isusa” kao i ocene koju je Komisija dala Stojanoviću. Rekao je da će biti ozbiljnih nevolja za sve one koji su imali udela u tom filmu. Po običaju sve je odloženo za jesen, jer u novijoj političkoj istoriji Srbije, Beograda posebno, sezona proleće-leto je, tradicionalno, vreme političkog lovostaja, dok je sezona jesen-zima tajming ideoloških “rasmatranja“ i “pretresanja”. Naravno i odstrela.
Jednog dana u biblioteci fakulteta zatekao sam uzornog studenta Predraga Brenju. Sarajlija, sin visokog funkcionera Udbe, izabran je za člana disciplinske komisije. Izučavao je Statut Fakulteta. Obratio mi se: Profesore, pa ceo slučaj je po Statutu zastareo. Prošlo je više od dve godine – sećao se tih dana Delibašić.
Razgovarao sam s Radošem u Dekanatu kada je ušao Dejan Kosanović. Novaković mu se obratio s pitanjem da li da podnese ostavku. Kosanović odgovara odlučno: “Nećeš dati ostavku. Daćeš ostavku kada ti ja kažem!”
Generali vade pištolje
Profesor Ratko Đurović saznaje da je “Plastični Isus” prikazan u Generalštabu JNA, pred većim brojem generala. Neki od generala vadili su pištolje na “sračunatu diverziju”. Profesor Đurović je prognozirao, navodi Delibašić, da postoji velika mogućnost da će mnogi od nas koji smo učestvovali u tome biti uhapšeni. Tada je zakazana još jedna projekcija. Ovog puta samo za nastavni kadar Fakulteta. Toj projekciji pored profesora prisustvovala je Sofija Mišić, glavni izvođač radova naloga Gradskog komiteta u sličnim prilikama. Dirigovala je hajkom i na “Plastičnog Isusa”. Potonje karijere Milene Gardašević, Gorice Gajević, Snežane Aleksić i sl. drugarica, bile su samo nastavak tamo gde je Sofija Mišić stala.
Dejan Kosanović je imenovan za tužioca Disciplinske komisije ili suda, kako se već to tada zvalo. Profesor Minja Dedić bio je predsednik, a članovi student Predrag Brenjo i jedna službenica Biblioteke. Kosanović je tvrdio da su članovi ispitne komisije najodgovorniji za ovu “političku diverziju”, dok nam je otežavajuća okolnost bila što smo ovo “zlodelo” ocenil navišom ocenom. Direktor filma Sreta Jovanović, Dejanov asistent pa ni sam Kosanović, koji su pratili ceo tok realizacije filma nisu imali nikakvih neprijatnosti. Teško sam prihvatio da je glavni tužilac bio moj prijatelj i kolega Dejan Kosanović. Minja Dedić je video pod kakvim sam stresom. Savetovao me je da tih dana manje vozim kola, dok mi je Kosanović sugerisao da odustanem od moje istine koje sam se uporno držao.
Tada je student režije Milenko Jovanović na partijskom sastanku saopštio da će izaći iz partije ako se nastavi ceo postupak kako ga vodi Dejan Kosanović. Nastao je tajac.
Vladimir Pogačić, koji se vratio iz SAD gde je boravio kao direktor Jugoslovenske kinoteke rekao mi je, sećao se Delibašić, da je sada prilika da napravim karijeru u SAD jer se moje i imena ostalih članova ispitne komisije nalaze u njihovoj štampi. Moji prijatelji iz Italije bili su spremni da me prihvate kao potičkog emigranta.
“Plastični isus” je iz bunkera vraćen tek 1990. – u ratama. U poslednjoj stigli su i kadrovi svadbe Ljubiše Ristića, gde se pored njegovog oca generala pojavljuju i drugi generali JNA. Prilikom premetačine stana Lazara Stojanovića odnet je i njegov film “Zdrav podmladak”. Nikada nije vraćen. Zauvek je nestao. “Zdrav podmladak” bio je jedini film koji je na FEST-u prikazan dva puta: 1971. i 1972 godine ( “FEST – zaveštanje od četiri slova” – Una Čolić). Najveća žrtva ipak je bio student Lazar Stojanović, smatrao je Delibašić. U vojsci. Uhapšen. Osuđen je na tri godine robije. Punu cenu platio je tako samo reditelj ovog studentskog, diplomskog filma.
Bonus video: Lordan Zafranović o Nedi Arnerić i svom novom filmu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare