Pisac i reditelj Piter Bogdanović, koji je preminuo juče u 82. godini, ostavio je iza sebe zaostavštinu u vidu upečatljivih filmova, od ostvarenja “Poslednja bioskopska predstava” do “Maske”, kao duboku ljubav prema stvaralačkom filmskom zanatu, piše "Gardijan".
Piter Bogdanović je bio usijana kometa noćnog neba generacije Novog Holivuda čija je putanja malo skrenula sa kursa zbog lične tragedije i nepredviđenih okolnosti šou-biznisa, ali je nastavila da juri dalje sa briljantnim radom i strašću do samog kraja, piše kolumnista „Gardijana“ Piter Bredšou. Njegova prva četiri hita, „Targets“ (1968), “Poslednja bioskopska predstava” (The Last Picture Show, 1971), „Što te tata pušta samu“ (What“s Up, Doc?, 1972) i “Mesec od papira” (Paper Moon, 1973) bili su na neki način uzbudljivo i autentično moderni, a opet su od početka pripadali klasičnom panteonu. Svojom mladalačkom genijalnošću kao da je ponovo izmislio pulp kriminal, vestern, „road movie“ i ludu komediju – sve u vrlo kratkom roku.
Sećam se Bogdanovića 2018. godine kada je slab i bolestan, kakav je tada bio, ipak dominirao na Venecijanskom filmskom festivalu sa dva važna filma koja su se tamo prikazivala: njegov vrhunski dokumentarac o Basteru Kitonu i njegov montažom „spaseni“ prikaz izgubljenog, opsežnog filma Orsona Velsa „Druga strana vetra“ (The Other Side Of The Wind, 2018), u kojem je sam Bogdanović igrao. Lično sam ga sreo samo jednom, na ručku u londonskom Sohou da bi 2004. godine lansirao njegov veoma dobar i potcenjen film „The Cat’s Meow“.
U “Mesecu od papira” Bogdanović nam je dao jedan od najvećih čudnih parova u istoriji i najpotresniju rokadu odraslog i deteta od Čarlija Čaplina i Džekija Kugana. Rajan O’Nil i njegova ćerka iz stvarnog života Tejtum O’Nil su tim prevaranata tata-ćerka koji luta po srednjem zapadu u eri depresije, i obmanjuje ljude.
Bogdanovič je svoju ljubav prema komediji prikazao u filmu „Što te tata pušta samu“ sa Rajanom O’Nilom i Barbarom Strejsend, tim esencijalnim filmskim zvezdama 70-ih, i pokazao da može da konstruiše i kontroliše energiju komedije. Najniža tačka Bogdanovićevog života došla je sa ubistvom glumice Doroti Straten koja je glumila u njegovom filmu “Svi su se smejali” i sa kojom je bio u vezi. Ubistvo je izvršio čovek sa kojim je zvanično još bila u braku, ali je živela rastavljeno.
Bogdanović se gotovo finansijski upropastio završavajući film koji, iznenađujuće, nije bio ukaljan u javnosti svojom mračnom istorijom, ali se Bogdanović našao na udaru kritika jer je navodno bio deo mizogine mačo kulture snimanja filmova, koja je i dovela do smrti glumice. To osećanje nije u potpunosti ublažila ni činjenica da se Bogdanović oženio Stratenovom sestrom Luizom koja je postala njegov producentski partner.
Bogdanović je svoj povratak – iako možda nimalo nalik na onaj niz čiste inspiracije sa kojom je započeo svoju karijeru – pronašao 1985. godine, sa smelom i iskrenom emotivnom dramom pod nazivom “Maska” (Mask, 1985), u kojoj je Šer dobila priliku da dokaže da je odlična glumica. Zasnovan je na istinitoj priči o dečaku sa teškim kraniofacijalnim poremećajem. Šer je glumila njegovu majku, koja se oštro suprotstavlja onima koji ne umeju da cene unutrašnju inteligenciju i ljudskost njenog sina, a Erik Stolc je glumio samog dečaka.
Iako mučen finansijskim brigama tokom 80-ih i 90-ih godina, Bodganović je nastavio da predaje, piše i radi, stvarajući farsu „She’s Funny That Way“. Ali njegovo kasno remek-delo bilo je „The Great Buster: A Celebration 2018“, omaž Kitonu i filmu „Druga strana vetra“, koji skoro zaslužuje da se sada smatra nekom vrstom koautorskog rada sa Velsovim duhom.
Bogdanović je bio rođeni filmski genije, koji je na svom vrhuncu pravio sjajne filmove lako kao da je disao.
Bonus video: Premijera filma „Toma“ u Čikagu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar