Filip Grujić: Dok je ove vlasti o umetnosti ne vredi pričati. Ova vlast je besramno jasno kriminalizovala i obesmislila odnos države i umetnosti

Višegodišnje pisanje i promišljanje Filipa Grujića o porodici, zemlji i društvu kom pripada, a iz kojeg je nekada želeo da pobegne, bili su inicijalna kapisla za jedan srpski dokumentarac. I to onaj koji će svetsku premijeru doživeti 18. marta na jednom od najuglednijih svetskih festivala posvećenih dokumentarnom filmu - CPH:DOX u Kopenhagenu.

Reč je o filmu "Yugo ide u Ameriku", dugometražnom rediteljskom debiju Filipa Grujića i Alekse Borkovića. Ova hrabra, pa i luda avantura prati grupu milenijalaca iz Srbije, koji kreću na putovanje kroz Sjedinjene Države u najupečatljivijem automobilu s ovih prostora - Yugu. Ono što je za Jugoslaviju nekada predstavljalo "posao veka", u Americi je godinama nosilo reputaciju najgoreg automobila u istoriji. Film, međutim, postavlja pitanje da li je problem bio u samom automobilu ili u sudaru dve potpuno različite kulture - i kako je, uprkos svemu, Yugo vremenom postao svojevrsna rok zvezda.

Na ovom putešestviju, dugom više od 10.000 kilometara, pored autora pojavljuju se i Aleksandar Blažić, Ivana Finci, Carlos Ayala, Russell Chave, Lazar Marković, Janko Kroček, Vanja Kroček, Tony Ciminera, Nick Bygrave, Malcolm Bricklin, Alen Rizvanović, Hasan Kapić, Miroslav Kefurt, Sabrina Plaisance-Sia, Jason Vuic i Slaviša Grujić. Borković je i direktor fotografije, a Grujić scenarista, dok je uz producentkinju Čarnu Vučinić ko-producentkinja Vanja Jambrović. Producent filma "Yugo ide u Ameriku" je porodica Šolak i United Media Grupa.

Koautor filma Filip Grujić je nagrađivani pisac, dramaturg i reditelj. Napisao je tri romana i dobitnik je brojnih priznanja za dramsko stvaralaštvo, uključujući Sterijinu i nagradu "Mihiz", dok je Aleksa Borković, reditelj i direktor fotografije, potpisao kratki film "Čekaj me ovde", a kao snimatelj radio je na brojnim međunarodnim projektima i umetničkim produkcijama.

Uoči svetske premijere u Kopenhagenu Filip Grujić objašnjava u razgovoru za Nova.rs koliko ga je vest o selektovanju dokumentarca za prestižni festival u Kopenhagenu obradovala:

- Kad smo počeli da snimamo film, nismo imali nikakva očekivanja, osim da doživimo filmsku avanturu koju ćemo pamtiti i da ispričamo priču koju želimo. Mislim da smo tek tokom montaže osvestili da će ovaj film zapravo imati neki svoj život van montaže; deluje mi da smo već imali premijeru poslednjeg dana montaže. Ali, iskreno, stvarno smo srećni što je film selektovan na jedan takav prestižni festival kao što je CPH:DOX. I koliko god da nam imponuju festivali, takođe ne možemo da dočekamo da ga prikažemo i pred domaćom publikom u Srbiji i regionu.

Ovaj film nije bilo lako izgurati, trajalo je to godinama. U jednom trenutku ste čak pokrenuli IndieGoGo crowdfunding kampanju, a i producentkinja je pričala o vašoj neverovatnoj posvećenosti. Bez svega toga, pretpostavljam, ne bi bilo filma?

- Uz producentkinju Čarnu Vučinić i koproducentkinju Vanju Jambrović iz Restarta, koreditelja i direktora fotografije Alekse Borkovića, kao i Aleksandra Blažića i Ivane Finci koji su snimali zvuk na putu, ovaj film nikad ne bi bio završen da nije bilo neverovatne posvećenosti montažerke Kristine Todorović i kasnije kompozitora Boška Mijuškovića. Imamo preko 200 dana montaže u kojima smo čitav film više puta izokrenuli naglavačke. Samo snimanje je zahtevno, uzbudljivo, ali pravi rad dolazi tek posle - od traženja finansija, s jedne strane, do montaže, s druge. Tako da - velika ljubav za ljude koji se ne vide u filmu, a bez kojih film ne postoji.

Kada se sad, dok je sve još relativno sveže, osvrnete kako je izgledalo to putešestvije dugo na hiljade i hiljade kilometara, kroz 23 države, od Njujorka do Los Anđelesa?

- Što više razmišljam o tom iskustvu, to više ne mogu da verujem da se to zaista nama dogodilo. I znam da je posebnost putovanja bila ne u predelima koje smo videli već u uzbuđenju zbog snimanja filma, kao i zbog stalnog boravka u grupi. Tako je bilo lepo biti deo grupe, čak i meni koji imam izrazito potrebu da guram svojim tempom. Podelili smo vreme, podelili smo iskustvo, podelili smo uzbuđenje i umor, podelili na dva, tri, četiri, pet, šest, i sve je bilo lepše. Kad smo stigli do cilja, zaplakao sam. Ne zbog prirode i raznih čuda koje smo videli, iako ih Sjedinjene Države zaista imaju napretek, već zbog toga što sam znao da takvo uzbuđenje, snimanja prvog filma sa ljudima koje volim ili sam zavoleo, neću više imati. I dalje mi se povremeno javljaju slike s puta, osećaj stalne kretnje, sunca, otvaranja piva, neizvesnosti gde ćemo te večeri spavati i da li će jugo eksplodirati.

A onda je prošao i taj put, pa i ta tuga i znam da ću opet biti uzbuđen tako zbog nekih stvari (i već sam bio zbog nekih sasvim drugih), zbog deljenja vremena, zbog nekog novog zajedničkog cilja.

Dok ste snimali film istakli ste kako vam je želja da Yugo ostvari svoj američki san. Mislite li da ste uspeli u svom naumu?

- Da, zanimljivo je kako se stvari promene u perspektivi. Jugo je pobedio američki san, koji ima tu nepodnošljivu i opasnu mantru "radi radi i uspećeš". Ono što prvenstveno smatram snom danas, ne američkim, do njega mi nimalo nije stalo, već ljudskim snom - jeste imanje vremena (koje je, naravno, neraskidivo povezano s imanjem novca). S jugom se ne stiže brzo, ali jugo pruža vreme, a to je ono što nam svima želim. Malo manje nepromišljenijih deljenja vesti, informacija zarad informacija, malo više vremena za traganje i promišljanje.

Kako tumačite to što je Yugo, od nekada "najgoreg automobila u istoriji Sjedinjenih Američkih Država", postao egzotična pojava i zavredeo status rok zvezde?

- Iz ove perspektive, zanimljivo je kako se stvari postave. Jugo je proglašen za najgori uvozni auto u Sjedinjene Države, a ispostavilo se da su trenutno SAD najgora zemlja u koju je jugo uvezen.

A rok zvezde su uvek i najgore i najbolje, pa je takav i jugo. Popularnost juga u Americi danas, nakon četrdeset godina, doživljavam dvojako. Prvo, kao činjenicu da je danas bitno samo da se o nečemu priča - nebitno da li je najbolje ili najgore - bitno da je drugačije. Drugo, zabavno mi je da mislim da je potreba za jugom u Americi danas zapravo potreba društva za socijalizmom.

Kad je objavljena vest da će film "Yugo ide u Ameriku" premijerno biti prikazan u Kopenhagenu producentkinja dokumentarca Čarna Vučinić ukazala je da je ovo još jedan dokaz da srpski filmovi nastavljaju da nižu velika svetska priznanja, prkoseći institucionalnom zastoju i potpunom izostanku ulaganja države u kulturu. S obzirom da ste delatnik u kulturi, da radite na više polja - u književnosti, pozorištu i na filmu, pa i u muzici - osećate li se ovde kao na vetrometini?

- Pitanje finansiranja je sistemski problem, a ne samo problem ove vlasti, iako je ona dovela taj problem do vrhunca i besramno jasno kriminalizovala i obesmislila odnos države i umetnosti.

Meni je prvenstveno žao što smo godinama u takvoj situaciji da je sramota biti umetnik povezan s državom. Valjda je cilj umetnosti koju stvaraš ne samo da koristi tebi kao pojedincu pa da se, uprkos državi, predstavljaš na festivalima, već i da korištiš društvu u kojem si odrastao i koje te je odškolovalo. Želim da naša država ima jake festivale, filmske i književne, želim da budu jaki i FEST, i Filmski centar Srbije, koji su trenutno oteti i opljačkani, želim da postoji državni plan finansiranja i plan kako da se u narednim godinama naša umetnost oblikuje u neki talas, sa svim njegovim izuzecima. To s ovom vlašću nikad neće biti slučaj, jasno je. I dok je ona na vlasti o umetnosti ne vredi ni pričati. S kojom će biti drugačije, to je još bolje pitanje. Naravno, druga stvar (a još važnija) je što na tako nešto ne utiče samo unutardržavna struktura, već i pozicija države u svetu. Zastrašujuće je što su i zapad i istok u problemu. Zapad ima veću vidljivost koju je krvavim putem sebi obezbedio, samim tim i veće fondove, ali takođe i ozbiljan problem sa cenzurom unutar tog sistema, iako je njihov sistem finansiranja većinski drugačiji. A ono što dolazi na zapad s istoka, pa i kod nas i od nas, u umetničkom svetu, uglavnom je neka disidentska umetnost, a retko kad je obrnuto, iako cenzura postoji na obe strane. To jasno govori o pozicijama moći u umetničkom svetu.

I dok god vidljivost umetnika obezbeđuje pre svega novac koji se generiše i kruži, a za njom i čitava mašinerija, od platformi za promovisanje, boljih mesta na policama u knjižarama, opreme za snimanje, do tada se pitanje finansiranja suštinski neće rešiti.

I dotad smo svi na vetrometini, čak i kad smo srećni što idemo na neke velike festivale.

Rođeni ste u Novom Sadu, gradu u kom se novembra 2024. desila tragedija koja je pokrenula gotovo celu Srbiju. Kako vidite rasplet društveno-političke krize u ovoj zemlji?

- Prvenstveno, šta god da bude, ne vidim to kao nikakav rasplet. To bi značilo da idemo ka nekom razrešenju. Mi smo tek na sredini - globalno i u našem dvorištu, jer su te dve stvari neodvojive.

Posle nekoliko drama, romana, Mihizove, Sterijine nagrade i sad još jednog filma šta ste sebi zacrtali posle "Yuga"?

- Da završim novi roman do kraja ove godine. Imam priču, još da sebi obezbedim i vreme.

Jednom ste rekli da biste voleli da ste više bajki čitali kao klinac. Mislite li da bi vam život bio živopisniji?

- Bajke su svakako deo nas, duboko utisnute, čak i kad ih nismo čitali kao deca, već nešto kasnije u životu. A i veoma su uznemirujuće, kad se malo kasnije čitaju.