Ekskluzivni zoom intervju: Akram Kan za Nova.rs

Kultura 17. mar. 202120:56 > 22:04
Podeli:
Akram Kan Foto: Ramil Sitdikov / Sputnik / Profimedia

Nikada nisam razmišljao o budućnosti dok nisam dobio decu. I onda sam se prestravio kada sam sve zamislio kroz njihovu vizuru, kada sam pokušao da zamislim tu budućnost koju ćemo im zaveštati. To je trenutno najgore što možemo da uradimo i to je naša greška, kaže slavni igrač i koreograf Akram Kan u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs tokom kog iz svog stana u Londonu priča i o svom komadu "Nadmudrivanje đavola", značaju umetnosti u doba kovida, saradnji sa svetskim zvezdama, najvažnijem savetu koji je dobio od majke...

Akram Kan je igračka i koreografska superzvezda u pravom smislu te reči. Njegovo ime znaju i oni koji ne prate savremenu igru. Štaviše, čak i da ne znaju, sigurno su gledali bar jedno od njegovih dela ako su pratili ceremoniju otvaranja Olimpijskih igara u Londonu 2012. Kan je i rođen u Londonu, u porodici poreklom iz Bangladeša, počeo je da igra sa tri godine, a sa sedam je počeo da izučava katak, strogu klasičnu indijsku igru, a potom je taj stil spojio sa zapadnom modernom igrom. I sve je kod njega, reklo bi se, u spojevima: različitih stilova, različitih kultura, različitih perioda, različitih umetnosti i medija u jedinstvenu celinu.

Poslednje dve decenije vodi svoju kompaniju, sastavljenu od igrača iz različitih zemalja. Sarađivao je sa velikim imenima iz različitih oblasti umetnosti, među kojima su Nacionalni balet Kine, francuska balerina Silvi Gilem, kompozitori Stiv Rajh i Ben Frost, pisac Hanif Kurejši, vajari Aniš Kapur i Entonij Gormli, glumica Žilijet Binoš, pop zvezda Kajli Minog, alternativni bend Florence and the Machine… Dobitnik je brojnih priznanja, među kojima su i Nagrada Lorens Olivije, Besi, Nagrada Fred i Adel Atster.

Akram Kan u svom londonskom domu tokom intervjua za Nova.rs. Foto: Printscreen

I svaki njegov komad je različit. Njegovu kompaniju je publika Beogradskog festivala igre mogla da vidi u ranijim izdanjima, sa predstavama „Bahok“, „iTMOi“ i „Čoto Deš“, a sa komadom „Nadmudrivanje đavola“ bi trebalo da nastupe na jesen, u okviru 18. izdanja BFI. Ova koreografija inspirisana je delovima drevnog sumerskog Epa o Gilgamešu i slikom „Prva večera“ Suzan Vajt na kojoj je australijska umetnica reinterpretirala Leonardovu „Poslednju večeru“ (za stolom sede žene, a svaka od njih predstavlja po jednu svetsku religiju). „Približavajući se kraju igračke karijere, pronašao sam novi način da igram“, kaže Kan.

Za „Nadmudrivanje đavola“ bili ste inspirisani fragmentima Epa o Gilgamešu, ali i „Prvom večerom“ slikarke Suzan Vajt. Možete li nam reći više o svojoj ideji i tome kako ste uspeli da prenesete na scenu tako široku temu kao što je pogled na (be)smrtnost u različitim vremenima i kulturama?

– Osećao sam veoma jako svoju povezanost sa prirodom i to koliko smo u savremenoj civilizaciji odvojili narativ prirode od mita. Razdvojili smo prirodu od kulture u modernim mitovima. Ranije je, kao u priči o Gilgamešu, pričama iz Mahabharate ili grčkoj mitologiji, priroda igrala veliku ulogu. Ovaj komad uradio sam pre dve godine. Nisam, naravno, očekivao da će kovid pogoditi svet, nisam očekivao da će priroda da pošalje virus, tu nevidljivu stvar, da navede čovečenstvo da se povuče. Ali bio sam veoma svestan naše odeljenosti od prirode. Jednom kada smo odvojili prirodu od čovečanstva, od naše sadašnjosti ili budućnosti, ispostavilo se da smo previše arogantni, da mislimo da možemo da kontrolišemo prirodu. A činjenica je da je Zemlja stvorena milionima godina pre nas i da će ostati i milionima godina posle nas. I imamo sasvim jednostavan izbor: da li želimo da postojimo na Zemlji ili ne. A mi pokušavamo da kontrolišemo prirodu, da vladamo prirodom, da silujemo prirodu, a i sami sebe, time što joj ne vraćamo. I priroda će nas, naravno, eliminisati. Jer mi smo rak Zemlje. I takve misli su me veoma pratile, jer imam i decu, znate. Nikada nisam razmišljao o budućnosti dok nisam dobio decu. I onda sam se prestravio kada sam sve zamislio kroz njihovu vizuru, kada sam pokušao da zamislim tu budućnost koju ćemo im zaveštati. To je trenutno najgore što možemo da uradimo i to je naša greška. „Nadmudrivanje đavola“ je u skladu sa tim narativom. Kako čovečanstvo, Gilgameš, pokušava da nadvlada i uništi prirodu sa ciljem da bude moćniji, da je stavi pod kontrolu, a priroda se zauzvrat sveti čovečanstvu.

Pokušavate da kažete da je to lekcija iz davne prošlosti, da smo u stanju da je naučimo i prenesemo u budućnost?

Ne, pokušavam da kažem da mi nismo u stanju da je naučimo. Ispostavilo se da je kovid poklon za nas, u najgorem mogućem smislu. Priroda nam je dala dar kojim nas je prinudila da učimo, jer je nekako ispalo da mitove iz prošlosti nismo shvatili ozbiljno.

Sve što se danas dešava nekako je pod senkom kovida… Kako je u Londonu?

Zaista loše. Ja sam u privilegovanom položaju, da budem iskren. Nas i još nekoliko kompanija podržava Savet za umetnost Engleske, ali sam zaista zabrinut za slobodne umetnike. Jako brinem za ljude koji nisu etablirani, koji nemaju veze sa umetničkim savetima ili sa vladom. To su instituti, igrači frilenseri, umetnici, glumci, reditelji… Mnogi moji prijatelji su morali da promene posao tokom prošle godine. Mnogi iz tehničkog osoblja postali su električari za održavanje kuća… To je, jednostavno, tragično.

Vi vodite međunarodnu kompaniju. Kako vi uspevate da sve organizujete, da li vas pogađa to u tom smislu?

Da, definitivno. Mi smo u privilegovanoj situaciji u tom smislu da možemo da preživimo, i još pokušavamo da preživimo, ali smo ostali bez stotina nastupa. I onda možete da zamislite kako je. To nam je hleb i mnogo zavisimo od turneja. Mi smo mala kompanija, ali smo veoma razuđeni. U tome je i lepota naših kompanija. Pošto smo mala kompanija, možemo da stignemo svuda na planeti. Velikim kompanijama je to teže, a mi smo pokretljivi, i u tome je lepota. Ali sve te veze sada su zaustavljene i na čekanju su. I to se očigledno tragično odražava i na naše prihode.

Menja li vam to i dnevnu rutinu?

Na neki način da, ali sam trenutno veoma kreativan. Ove godine radim na tri-četiri projekta. Dva velika, jedan je skoro završen, drugi nam predstoji, i još par manjih. Priprema za njih može da se izvede u sobi, ali stvaranje mora da se dogodi u studiju i tu počinju komplikacije.

Video sam negde da ste želeli da izgradite studio u svom zadnjem dvorištu. Jeste uspeli u tome?

Da, sagradio sam ga (široki osmeh). Imao sam sreće. U suprotnom bih umro. Iskreno, moram da kažem da je jedna od stvari koje me najviše brinu, a vezana je za generacije koje sada žive, naše mentalno zdravlje. Time što imam svoj studio osećam da nisam prestao da se krećem, ali toliko je mnogo ljudi koji pate u tom mentalnom smislu. Veza između pokreta tela i našeg mentalnog zdravlja je tako duboko ukorenjena da je i ne vidimo. Ali mi smo takva civilizacija, bar na Zapadu, da ako nešto ne vidiš, to ne postoji. Za vlade umetnost ne postoji jer ona nije ekonomski isplativa, iako je ona psihološki, mentalno, veoma važna za čovečanstvo. A ona je najstariji ritual čovečanstva. Ona znači okupljanje. Čak su se i pećinski ljudi, preci predaka naših predaka, okupljali, bilo gde na svetu, bilo da je to u Beogradu, Indiji, bilo da je to Evropa ili Afrika. Oni su se okupljali, palili vatre pred svojim pećinama, i bila je tu muzika, igra i pozorište. Zajednički ritual. I jeli su zajedno.

Kad govorimo o muzici, igri i pozorištu, trebalo bi da nastupite na Beogradskom festivalu igre na jesen. Vaša kompanija je nastupala ovde pre nekoliko godina…

Tada ja nisam došao. Išli smo sa „Bahokom“, „iTMOi“ i „Kjoto Dešom“ i bio sam toliko dirnut time što je moja kompanija bila tamo i zaista želim da dođem u Beograd. Nadam se da ću doći.

Svaki vaš projekat je drugačiji. Možete li nam stoga reći još malo šta u „Nadmudrivanju đavola“ publika može da očekuje?

Nisam prorok, tako da nisam predvideo kovid, ali je „Nadmudrivanje đavola“ po mnogo čemu zasnovano na kovidu i situaciji sa virusom u svetu sada. Ako ništa drugo, to je odraz vremena u kakvom živimo i kakvom svedočimo. I još jedna lekcija koju moramo da naučimo je u tom radu. Duboko verujem da moramo da prevaziđemo patrijarhalni sistem. On predugo vlada svetom, moramo da se vratimo matrijarhatu, jer patrijarhalni sistem uništava svaku mogućnost nade. Patrijarhalni sistem je dominantan, agresivan, nasilan i jedino žudi za moći. Matrijarhat je veoma drugačiji i moramo mu se vratiti. I to je jedna od stvari koju predstavlja „Nadmudrivanje đavola“, da tako kažem.

Znači to je đavo?

Patrijarhalni sistem, da, to je đavo. I čovek, čovečanstvo.

I ko i kako može da ga nadmudri?

Kovid. Priroda i kovid. Nisam očekivao kovid kada sam pravio taj komad, ali kad pogledam unazad zapitam se kako sam to uspeo da napravim celu godinu pre nego što se kovid proširio. Sav je u tome kako priroda može da nadmudri čovečanstvo.

Postoji li onda neki recept?

Vidite, imamo dva uha i jedna usta. Naša moderna civilizacija veruje da imamo dvoja usta i jedno uho. Mislim da je tu recept. Moramo da to promenimo i vratimo se tome da slušamo više nego što pričamo.

Podseća to na savet koji ste dobili nekada od nekoga…

Da.

Koji je najvažniji savet koji ste dobili od svojih učitelja, ko su oni bili?

Mislim da mi je najveći učitelj bila moja majka. Ona je bila velika feministkinja i stručnjak za književnost. Rekla mi je: „Da bi razumeo svoj glas, moraš da budeš u stanju da slušaš druge glasove. Naći ćeš svoj glas uz druge glasove, skriven u drugim glasovima. Ali ako slušaš samo svoj glas, nikada se nećeš razvijati“.

Akram Kan u zoom razgovoru sa novinarom Nove.rs Foto: Printscreen

Što se tiče drugih glasova, sarađivali ste sa mnogo različitih umetnika, iz različitih oblasti i različitog stila: Silvi Gilem, Žilijet Binoš, Hanif Kurejši, Kajli Minog, Florance and The Machine, Stiv Rajh, da pomenemo samo neke. Kako ste pristupali projektima sa njima, imaju li oni nešto zajedničko ili su vas inspirisale njihove razlike?

Svi oni imali su nešto zajedničko i svi oni su se razlikovali od mene. Zajednička nam je glas i radoznalost da uče od drugih. Ono što se razlikuje kod svakog od njih bilo je ono što su mi nudili. Kad sarađujem sa nekim, postavim sebi tri pitanja. Prvo je da li mogu da stignu negde gde ne mogu da odu bez mene. Drugo je da li ja mislim da oni mogu da me odvedu negde gde ja ne bih mogao da stignem bez njih. Treće je da li mislimo da možemo da stignemo negde gde ne bismo mogli da odemo nezavisno jedni od drugih. Na prvo pitanje mogu lako da odgovorim, na drugo takođe, a ako ne mogu da odgovorim na treće pitanje, ako ne mogu da vidim kakva je budućnost onoga što taj neko i ja radimo zajedno, onda je to dobar razlog da radimo zajedno. Ako taj odgovor mogu da vidim, ako imam viziju onoga što bismo mogli da stvorimo zajedno, mislim da onda ne bih radio sa tom osobom, jer već znam šta možemo da uradimo. Važno je da ne znam šta bi sve moglo da se dogodi između dvoje različitih ljudi. To me uzbuđuje.

I ko vam je od njih najbolje odgovarao?

(Smeh) To je teško pitanje… Ne znam. Svako od njih je veoma različit. Najveći izazov bio mi je da radim sa Žilijet Binoš.

Zašto?

Jer je to bio najširi prostor koji je trebalo premostiti, pošto ona dolazi iz sveta filma. Znate, rad sa Kajli Minog je i dalje stvar pozorišta, jer je tu uvek proscenijum, ili stadion, u tome ima nečeg pozorišnog. Isto i sa Florence and the Machine, sa Stivom Rajhom. I Hanif Kurejši je iz pozorišta. Silvi Gilem takođe ima svoje korene u pozorištu. Žilijet Binoš za mene je bila pre svega neko sa filma.

Kad su u pitanju drugačiji pristupi, neke vaše koreografije su kritičari opisivali i kao „istovremeno epske i intimne“. Šta vam je veći izazov: koreografska minijatura ili spektakl poput otvaranja Olimpijskih igara?

Najveći izazov je spojiti ta dva: nešto zaista intimno, duboko lično, a takođe epsko. Znate, u zapadnjačkoj kulturi mahom imamo binarne suprotnosti. Kao na Fejsbuku, gde među prijateljima imate samo dva izbora: lajk i dislajk. Ali odnosi imaju mnogo slojeva koji ne mogu da se svode lajkove i diskajkove. U romanima sa zapada mahom postoji ili nešto dobro ili nešto loše. U poeziji i hindu mitologiji, a zato je volim, sve je slojevitije i mnogo kompleksnije. Ljudska stanja kompleksnija su od podele na dobro i loše. I kod mene je tako: kako da spojim lično i epsko. Nikada to nije ili jedno ili drugo.

Govorimo o nijansama…

Da. I o slojevima.

Jesenas ste proslavili 20 godina rada vaše kompanije. Igrom se bavite mnogo duže. Kako biste, sa svim iskustvom za vama, opisali igru u, recimo, tri reči?

Da ste me to pitali pre 10 godina, odgovor bi bio drugačiji. Sada bih rekao: sloboda, političnost i briga. Sloboda tela, politika tela i briga tela. Te tri stvari me sada zanimaju.

Da li je sloboda tela determinisana biologijom?

Ne. Da biste dostigli slobodu, morate da potpuno razumete ograničenja koja imate. Samo tada možete da se oslobodite. Kada sam izučavao katak, indijsku klasičnu igru, morao sam zaista temeljno da je naučim. Do tačke da mogu da kršim pravila. Ali to je stvar rada. Dve decenije vežbe.

Akram Kan Foto: Ramil Sitdikov / Sputnik / Profimedia

Katak vam je dozvolio da steknete slobodu?

Ne. Katak to ne dozvoljava. Sam sebi sam slobodu morao da dozvolim. Sam sam morao da je nađem. Katak je klasična forma, postavlja vas u strukturu, i samo retki umetnici nastavljaju da je uče i usavršavaju sve dok je ne razumeju toliko dobro da mogu da menjaju pravila.

I koje je sledeće pravilo koje ćete prekršiti?

Ovo je veoma lično (smeh). Upravo sam se, tokom izolacije, zaljubio u brazilsku verziju džijudžicua. Tu borilačku veštinu želim sada da treniram. To je lična stvar koja ne mora da ima nikakve veze sa mojim radom. To je nešto što volim da radim sa svojim učiteljem, početnik sam, do crnog pojasa će mi verovatno biti potrebno 10 godina, ako ne i više, ali volim taj igrivi, telesni dijalog.