Podeli:
Enio Miorikone, Foto: TIZIANA FABI / AFP / Profimedia

Kompozitor Enio Morikone, oskarovac poznat prvenstveno po inovativnim kompozicijama koje je radio za vesterne Serđa Leonea, ali i po saradnji sa Kventinom Tarantinom, Brajanom de Plamom, Barijem Levinsonom i Đuzepeom Tornatoreom, preminuo je u 91. godini.

Morikone, koji je iza sebe ostavio kompozicije za više od 500 filmova, preminuo je u Rimu nakon komplikacija koje su usledile nakon pada prošle sedmice kada je slomio butnu kost, preneo je “Holivud Riporter”.

Smatra se jednim od najuticajnijih filmskih kompozitora sa kraja 1950-ih godina.

Napisao je partiture za Leonove špageti vesterne  “Za šaku dolara” (1964), “Za dolar više” (1965), “Dobar, loš, zao” (1966), “Bilo jednom na Divljem zapadu” (1968), “Bilo jednom u Americi” (1984), zatim za horor “Stvor” Džona Karpentera (1982), “Misiju” (1986) Rolanda Džofea, De Palmine “Nedodirljive” (1987) i “Sinema Paradiso” (1988) Đuzepea Tornatorea.

U njegovom opusu su i kompozocije za filmove  “Potpuni zaokret” (1997) Olivera Stouna, Tornatoreove “Legende o 1900” (1998) i “Malena” (2000), “Misija na Marsu (2000) Brajana de Palme i drugi.

Foto: Robyn BECK / AFP / Profimedia

Enio Morikone je dobio dva Gremija, dva Zlatna globusa i pet nagrada “Entoni Eskuit” za filmsku muziku.

Slavni Rimljanin osvojio je Oskara za najbolju muziku u filmu “Podlih osam” Kventina Tarantina (2015) i bio nominovan za muziku u ostvarenjima “Božanstveni dani” Terensa Malika (1978) “Misija” Rolanda Džofea (1986), “Nedodirljivi” Brajana de Palme (1987), “Bagzi” Barija Levinsona i “Malena” Đuzepea Tornatorea.

Meastro je 2007. dobio i počasnog Oskara “za svoje veličanstvene i višestruke doprinose umetnosti filmske muzike”, a laureat je i 11 nagrada “David di Donatelo”, najvišeg filmskog priznanja u Italiji.

Enio Morikone na Siciliji, Foto: Eric Vandeville / akg-images / AKG / Profimedia

Morikoneovi zreli, pulsirajući zvuci, kako piše “Holivud Riporter”, obogatili su vesterne Serđa Leonea.

“Muzika je neophodna, jer moji filmovi mogu praktično biti nemi, dijalog se računa relativno malo, pa muzika ističe akcije i osećanja više od dijaloga”, jednom prilikom je rekao Leone, koji je umro 1989. godine.

“Naterao sam ga da piše muziku pre snimanja, zaista kao deo samog scenarija”, dodao je Leone govoreći o Morikoneu.

Foto: PATRICK BILLARD / AFP / Profimedia

Morikone se obično fokusirao na jedan instrument, pa je to bila truba u filmu “Dobar, loš zao” ili oboa u “Misiji”.

Voleo je zvuk električne gitare i jevrejsku harfu. Koristio je zvižduke, crkvena zvona, zvuk biča, zavijanje kojota, cvrkutanje ptica, otkucavanje sata, pucnjeve i ženski glas da bi dodavao teksture partiturama koji nisu povezane sa tipičnim aranžiranjem u studiju.

”Sve vrste zvukova mogu biti korisne za prenošenje emocija … to je muzika sačinjena od zvuka stvarnosti”, rekao je je jednom prilikom slavni kompozitor.

Enio Morikone, Foto: Carsten Windhorst / Camerapress / Profimedia

Nije voleo izraz „špageti vestern“ i napomenuo je da njegov rad u tom žanru predstavlja samo delić karijere, što je potvrdio saradnjom sa uglednim rediteljima kao što su Đilo Pontekorvo, Don Sigel, Bernardo Bertoluči, Džon Burman, Eduard Molinaro, Džon Karpenter, Viliam Fridkin, Brajan De Palma, Pedro Almodovar, Franko Zefireli, Volfgang Petersen, Majk Nikols i Varen Beati.

Nikada nije pisao muziku za filmove koje je režirao Klint Istvud iako je imao pozive, i zbog te odluke žali, kao i zbog propuštene prilike da sarađuje sa Stenlijem Kjubrikom na filmu “Paklena pomorandža” 1971. jer je Leone insistirao na tome da je Morikone suviše zauzet radeći na njegovom ostvarenju (nije bio).

Enio Morikone sa Tarantinom i Vajnstinom, Foto: XPOSUREPHOTOS.COM / Backgrid UK / Profimedia

Kventin Tarantino, kao njegov veliki obožavalac, iskoristio je neke od njegovih kompozicija za svoje filmove “Kil Bil”, “Đangova osveta” i “Prokletnici”.

U intervjuu u januaru 2016. Morikone je rekao da je rad sa Tarantinom bio “savršen … jer mu nije davao nikakve smernice”.

„Napisao sam partituru, a da Kventin Tarantino nije znao ništa o tome, a onda je došao u Prag kad snimio i bio je vrlo zadovoljan. Saradnja je bila zasnovana na poverenju i velikoj slobodi za mene”, rekao je Morikone.

Morikone je rođen 10. novembra 1928. godine Rimu. Njegov otac Mario bio je trubač, a truba je prvi instrument koji je mladi Morikone svirao.

Muziku je počeo da piše sa šest godina. Sa osam godina upoznao je Leonea u osnovnoj školi, ali neće doći u kontakt sa njim naredne dve decenije.

Morikone i Aznavur u Kanu 1990. Foto: Patrick KOVARIK / AFP / Profimedia

Pohađao je Konzervatorijum “Sveta Sesilij”, gde je studirao kod Gofreda Petrasija, glavnog italijanskog kompozitora. Komponovao je muziku za radio drame i svirao u orkestru koji se specijalizovao za muziku pisanu za filmove.

“Većina tih kompozicija je bila loša i verovao sam da mogu bolje”, rekao je Morikone u u intervjuu 2001. godine.

„Posle rata, filmska industrija je bila prilično jaka ovde u Italiji, ali ovi novi realistični filmovi nisu imali dobru muziku. Trebao mi je novac i mislio sam da bi bilo dobro napisati partiture za filmove”, dodao je on.

Sarađivao je sa Mariom Lanzom, Polom Enkom, Šarlom Aznavurom, Četom Bejkerom.

Morikone je nastupio u Srbiji 14. februara 2009. sa simfonijskim orkestrom „Roma sinfonijeta“, solistkinjom Suzanom Rigači i akademskim horom „Obilić“ iz Beograda.

Koncert je održan u Beogradskoj areni pred oko 15.000 gledalaca, a Morikone se tri puta vraćao na bis.

Komentari

Vaš komentar