Ekskluzivna prepiska: Kako je Tito gledao filmove sa Festa

Kultura 19. mar. 202122:11 > 22:41
Podeli:
Foto: Mary Evans Picture Librar / Profimedia, Muzej Jugoslavije

Znajući za Titovu veliku ljubav prema filmu, direktor Festa, Milutin Čolić, dostavio je i spisak 13 filmova sa predlogom da ih Tito pogleda. U veoma kratkom roku, Tito je sve predložene filmove video. Jedino nije gledao "Vudstok!", piše Moma Cvijović nekadašnji viši kustos Muzeja istorije Jugoslavije.

Ni održavanje Festa, najveće filmske manifestacije u našoj zemlji, nije moglo da protekne bez najvećeg filmofila naših naroda i narodnosti Josipa Broza Tita. O strasti prema filmu doživotnog predsednika SFRJ Cvijović detaljno piše u tekstu „Vreme gledanja filma bilo je sveto“ objavljenog u monografiji „Fest – zaveštanje od četiri slova” autorke Une Čolić Banzić (Biblioteka grada Beograda). Pored podatka koliko je maršal filmova pogledao sa prvog Festa, saznajemo i to da je od 1949. pa do svoje smrti do 1980. godine gledao ukupno 8.801 film. U proseku oko 285 godišnje, da je filmove „gutao“ u svim rezidencijama, u Plavom vozu, i na brodu Galeb. Jedino ih ne gleda u avionu, Cvijović navodi da su čak i hitni telegrami čekali kraj projekcije. Kroz sačuvane faksimile pisama koje su osnivači Festa slali Titu vidimo da ga pozivaju da bude pokrovitelj nove filmske manifestacije u nas. što on prihvata, kao i predlog da odlikuje nekoliko velikih svetskih filmskih autora.

Izvor: Muzej Jugoslavije

Prenosimo Cvijovićev tekst o Titovom odnosu prema filmu i njegovim vezama sa Festom iz monografije „Fest – zaveštanje od četiri slova” koja izlazi u povodu velikog jubileja – pedeset godina od prvog Festa.

Na početku autor navodi zanimljiv citat velikog reditelja Luisa Bunjuela: „Osoba koja gleda svakodnevno filmove ne samo da počinje da veruje u stvarnost izmišljenog, ona je u stanju da svoju laž pretvori u istinu.“

Vreme gledanja filma bilo je sveto

Piše: Momo Cvijović

U svom dugom životu Tito je menjao mnoga životna zanimanja, ljubavi i interesovanja, ali jedino strast prema filmu u njemu nikada nije prestala. I mada je izvesno da je kao vršnjak kinematografije (rođen tri godine pre prve bioskopske predstave u Parizu, 1895. godine) film zavoleo veoma rano, neverovatno je da o njegovoj ljubavi prema filmu ne postoji ni jedno pouzdano svedočanstvo iz vremena pre Drugog svetskog rata, bilo da je reč o arhivskoj građi, Titovim ličnim sećanjima ili zapisima zvaničnih biografa.

Tako će, nažalost, zauvek ostati tajna gde, koliko i kakve filmove je Tito gledao do svoje 57. godine života, tačnije do 15. marta 1949. godine, od kada se, pa bukvalno do poslednjih dana njegovog života, pedantno vodila evidencija o gledanim filmovima. Na osnovu sačuvane Knjige gledanih filmova, saznajemo da je Tito u periodu od 1949. do 1980. godine odgledao ukupno 8.801 film (ne računajući filmove koje je gledao dva ili više puta), u proseku oko 285 godišnje! Koliko je gledanje filma bila svakodnevna pojava vidi se i iz dokumenta Način rada Predsednika Republike i zadaci sekretara, u kome već na trećoj strani piše: „Sekretar napušta radno mesto kad počne film (u velikom salonu). Ukoliko za vreme trajanja filma stignu depeše DSIP-a ili Bilten Tanjuga, dežurni ordonans oficir ih predaje nakon završetka filma Predsedniku Republike, u mapi Tanjuga i depeše u zatvorenoj omotnici”.

Iz dokumenta saznajemo ne samo koja je prostorija u rezidenciji služila za prikazivanje filmova (mada se na nekim fotografijama prepoznaju i druge prostorije), već i to da je, za razliku od nekih drugih Titovih aktivnosti, vreme gledanja filma bilo „sveto“, te da su čak i hitni telegrami čekali kraj projekcije. Sastavna prostorija svih njegovih boravišta, pokretnih i nepokretnih, bio je bioskop. Filmove gleda svuda, u svim svojim rezidencijama, ali i tokom brojnih putovanja, u vagonu Plavog voza i na brodu Galeb. Jedino ih ne gleda u avionu, mada su za to postojali uslovi. I sahranjen je na mestu gde je gledao poslednje filmove. O njegovoj nesvakidašnjoj ljubavi prema filmu govori i podatak da su filmski stvaraoci kategorija sa kojom se on, posle državnika i političara, najviše sretao. Od prijema američkog proizvođača filmova, Erika Džonstona, 1948. godine, do posete Orsona Velsa na Brdu kod Kranja, 1979. godine, Tito se susreo sa brojnim filmskim radnicima, njihovim delegacijama, režiserima i glumcima, kako stranim tako i domaćim. Bio je pokrovitelj Pulskog festivala od samog osnivanja i njegov redovan posetilac, od 1954. godine.

Rado je i često učestvovao u snimanju dokumentarnih filmova, bio je domaćin najvećim filmskim zvezdama druge polovine 20. veka: Deniju Keju, Simon Sinjore i Ivu Montanu, Vivijen Li i Lorensu Olivijeu, Kirku Daglasu, Sofiji Loren i Karlu Pontiju, Julu Brineru, Hardiju Krigeru, Sergeju Bondarčuku, Elizabet Tejlor i Ričardu Bartonu, Đini Lolobriđidi, Bredu Deksteru, Orsonu Velsu i dr. Prilikom posete SAD, 1971. godine, njemu u čast priređen je prijem u Los Anđelesu, na kome su bile mnoge zvezde holivudskog filma: Li Marvin, Čarlton Heston, Kirk Daglas, Edvard Robinson, Glen Ford, Džejn Vajmen, Piter Grejs, Bets i Semjuel Jorti…

Karlo Ponti, Sofija Loren, Jovanka i Tito na Brionima 1969. godine. Foto: TopFoto / Topfoto / Profimedia

U istoriji The Century Plaza Hotel, gde je prijem održan, Titova poseta se pominje na prvom mestu. Prisustvo većeg broja glumaca iz tada veoma popularnih vestern filmova nije slučajno, s obzirom na to da je Tito voleo taj žanr. Titov odnos prema filmu je prirodan. Sa jedne strane, zavoleo ge je u vreme kada je smatran pukom vašarskom zabavom i bez ikakve umetničke budućnosti, dok je, sa druge strane, kao vatreni pristalica lenjinizma, shvatio moć i značaj filma. Lenjin je 1922. godine označio film kao idealnu mogućnost za prenošenje ideja i širenje ideologije. Takav odnos prema filmu Tito zadržava do kraja života. I dok strani film gleda radi zabave, kako sam kaže: „iz potrebe da se odmorim”, domaći filmovi su njegova „slabost”. Gleda ih sve, pažljivo, sa lenjinovskom svešću o filmu kao najvažnijoj umetnosti, najčešće neposredno nakon pojavljivanja, one najvažnije i u radnim kopijama, neke od njih dva i više puta. Njegovi najomiljeniji žanrovi bili su ratni film i vestern. Kako je sam govorio, ratni film je voleo jer je i sam učestvovao u ratu, pa su to ujedno i filmovi koje Tito komentariše sa nivoa poznavaoca.

Tako je, nakon gledanja čuvenog filma o invaziji na Normandiju – „Najduži dan“, izjavio kako mu se film nije dopao jer je: „apsolutno vojnički netačan film. Potpuno je zanemarena uloga avijacije“.

Međutim, suprotno uvreženom mišljenju o njegovoj ljubavi prema vesternima, Tito kaže: „Gledao sam dosta američkih filmova. Kod njihovih glumaca je sve šablonski, znam unaprijed u kojoj će prilici kakav pokret napraviti. Ja sam, inače, ljubitelj kaubojskih filmova. Ne zato što ti filmovi valjaju, već prosto zato što osjećam potrebu da se odmorim. Više puta se jednostavno smijem glupostima u tim filmovima”.

Bez obzira na ogroman broj gledanih filmova, retki su Titovi komentari o njima. Blažo Mandić, dugogodišnji savetnik za štampu predsednika Republike, tačno primećuje: „Gledao je filmove svih žanrova i svih produkcija, što je izoštravalo njegove kriterije i u čisto estetskom smislu”.

Komentari bi na kraju, po kazivanju dugogodišnjeg kinooperatera Leke Konstantinovića, „bili sažeti, svodili bi se na nekoliko rečenica. Katkad i na samo nekoliko riječi, obično kad bi filmom bio nezadovoljan”… Dosta pre pojave filmova tzv. „crnog talasa” u Jugoslaviji, Tito je na sastanku sa delegacijom Saveza filmskih radnika Jugoslavije i Udruženja filmskih proizvođača Jugoslavije, 16. aprila 1955. godine u Beogradu, govoreći o državnoj cenzuri u kinematografiji, rekao: „Rusi su u filmu strašno nazadovali. Imali su 1935. godine odlične filmove i prosto se ne može pojmiti gdje su danas ostali. Tome je uzrok onaj prokleti glajhšaltung, to je zakočilo i bacilo unazad. Kod nas to nije bio slučaj. Kod nas se niko ne miješa, niko vas ne prinuđava šta i kako treba da radite.” I onda dodaje: „Razumije se, traži se kvalitet i socijalna tematika, ali ne da film bude pretrpan njome. Jer, film tada postaje dosadan ne samo našim građanima, već i meni!”

U prilog ovom tumačenju ide i podatak da sve do početka šezdesetih Tito gleda filmove bez prevoda ili sa prevodom na nekom od stranih jezika!

I pored toga što je Tito obožavao domaći film i isticao da sa velikim nestrpljenjem očekuje svako novo ostvarenje, poznato je da nije voleo filmove tzv. „crnog talasa”, da ih je često kritikovao, govorio da su štetni, politički nepodobni. Ili, tačnije rečeno, nije ih podnosio! Ali je gledao skoro sva najvažnija ostvarenja, neke od njih po dva puta. U razgovoru sa filmskim radnicima na Brionima, 21. avgusta 1969. godine, Tito je, osvrćući se na filmove „crnog talasa”, rekao: „Neki od filmova ne vrijede ništa. I to je sramota. Ima filmova koji nam blate čitavu našu nedavnu prošlost, koja je bila herojska. Blate sada narodnooslobodilačku borbu, negiraju revoluciju, negiraju sve, negiraju i sadašnjicu. Bez obzira što i ja smatram da u našoj društvenoj stvarnosti ima izvjesnih negativnih stvari, ipak je jasno da se ne mogu tretirati tako kao što se tretiraju u nekim filmovima. Jer tretiraju se na besperspektivan način, dok je za našu društvenu praksu karakteristično upravo to da nastojimo da uklonimo negativne stvari.

Ja sam, slušajte, ogorčen zbog takvih filmova. Ljutio sam se kada sam vidio kako se to završilo u Puli. Da je, konkretno film koga ja smatram veoma negativnim za našu stvarnost „Biće skoro propast sveta“, predlagan za prvu nagradu… mene je to ogorčilo. Ja ne znam odakle je mogla da potekne pozitivna ocjena kad se zna da ga je naša stvarnost loše primila i da ga je francuska kritika nepovoljno ocijenila. Sjećam se da je jedan francuski filmski kritičar zapisao da pomenuti film daje netačnu sliku o Jugoslaviji jer su stvarne društvene prilike potpuno drukčije. A, vidite kod nas prave takve filmove koji lažno prikazuju našu stvarnost. To je neka dekadentna pojava u shvatanjima šta je umjetnost, i uzela je prilično široke razmjere.”

U veoma kratkom roku, Tito je ovaj film, koji je nagrađen Velikom bronzanom arenom na 16. Pulskom festivalu, gledao dva puta, 4. i 24. februara, 1969. godine. Uzimajući u obzir, kao što smo već rekli, sumorne i retke komentare o gledanim filmovima, pomenimo i neke druge, kao i razloge zbog kojih ih Tito nije voleo. Da nije došlo do sukoba sa Sovjetskim Savezom i rezolucije Informbiroa, film „U planinama Jugoslavije“, snimljen u sovjetsko-jugoslovenskoj koprodukciji, danas bi slovio kao prvi dugometražni igrani film u istoriji posleratne Jugoslavije. Ali, Tito nije voleo taj film i zbog toga je on bunkerisan do početka devedestih godina. Kao razlozi su pominjani upečatljivija uloga Vjekoslava Afrića koji u filmu glumi Dražu Mihailovića, neodoljiva sličnost vođe ustanka sa likom Staljina, dok neki smatraju da je Titu prekipelo kada u finalnoj sceni naši sugrađani nose mamutske slike druga Staljina, a one maršalove jedva da su premašivale veličinu sličica za album Svetskog prvenstva u fudbalu.

Bilo kako bilo, kad su Tita, u avgustu 1969. godine, ubeđivali da je, za razliku od Neretve, neophodno da se njegov lik pojavi u Sutjesci, Tito je, prihvatajući rekao: „Samo da ne bude kao Bersenjev u onom ruskom filmu „V gorah Jugoslaviji“. Izlazim, tamo gore, na jedno brdo, pa idem po onom snijegu, uzimam moju titovku, pa onda (drug Predsednik je ovde digao i raširio ruke) kao neki tamo”… Satirična komedija „Ciguli Miguli“ prvi je i jedini zabranjeni hrvatski film iz vremena socijalizma. U vreme nastanka, film je predstavljao vrlo ozbiljnu kritiku ondašnjeg socijalističkog društva, dok se motiv uklanjanja spomenika kompozitoru iz naslova u političkim krugovima shvatio kao aluzija na uklanjanje spomenika banu Jelačiću s tadašnjeg zagrebačkog Trga Republike.

Za vreme prijema članova uprave Saveza filmskih radnika Jugoslavije, 24. februara 1954. godine u Beogradu, Tito je rekao: „Ja vam otvoreno kažem da su me dva filma prosto ogorčila i morao sam reći da se ti filmovi ne mogu prikazivati. Uzmite onaj film „Ciguli Miguli“ koji je bio politički neispravan. Nismo ga dozvolili. Za njegovu proizvodnju potrošilo se 47 miliona dinara, što je država platila. Sa filmom „Hoja! Lero!“ je ispalo isto tako. Ne bih htio da govorim kakav je koji film, ima i uspjelih stvari i vidi se izvjestan napredak. U Sloveniji imate „Vesnu“, koji nije naročit, ali je simpatičan film i dobro zanatski napravljen. U njemu je režija došla do izražaja.“

Označen kao spoj pretencioznosti i diletantizma, „Hoja! Lero!“ je jedan od prvih jugoslovenskih filmova istorijskog žanra koji ni ondašnja kritika ni publika nisu dobro primili. Nakon toga, razočaran, ugledni Vjekoslav Afrić napustio je filmsku režiju. Čak ni biranim rečima sročen telegram koji je 12. septembra 1961. godine slavni francuski režiser Klod Otan Lara uputio Josipu Brozu Titu, sa željom da mu lično prikaže najnoviji film „Ne ubij!“ nije pomogao da ga ovaj primi u posetu. Nije vredelo ni to što je ovaj polemični i kontroverzni film proizveden u Jugoslaviji (njegovo snimanje i prikazivanje bili su zabranjeni u Francuskoj), kao ni to što se Otan Lara za vreme rada na filmu „pozitivno odnosio prema našoj zemlji, našim ljudima i našem sistema”. Nakon što je film, kao jugoslovenski, prikazan na 22. međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji, mimo dozvole jugoslovenske Komisije za izbor filmova za međunarodne filmske festivale, Tito je o tome obavešten pismom Sekretarijata Saveznog izvršnog veća za prosvetu i kulturu, 18. oktobra 1961. godine. Međutim, i pored toga što je u pismu citirana ocena Komisije da je film „slab i razvučen i da su njegove idejne koncepcije apstraktne i izrazito pacifističke”, Tito na margini piše: „Ovaj film bi ja trebao vidjeti.” Titu je film prikazan 25. oktobra. Iz kratke beleške, sa nečitkim potpisom, od 10. novembra, saznajemo da se Titu film nije svideo i da, s obzirom na to da je Otan Lara očigledno tražio prijem u vezi sa filmom, njegov prijem ne dolazi u obzir. Otan Lari nije posebno odgovarano, pošto nije više u našoj zemlji… Nažalost, nisu poznati razlozi zašto se ovaj izrazito pacifistički film nije dopao Titu. Kako ni posle dvanaest godina pokušaja da snimi film u Francuskoj nije uspeo, Lara je podršku našao u Jugoslaviji, mada prigovor savesti na vojnu službu, koji je centralna tema filma, kao institucija nije postojao ni u jednoj od ovih zemalja. I dok je film kod nas odobren za prikazivanje od strane nadležne Komisije za pregled filmova NR Crne Gore, 29. jula 1961. godine, u Francuskoj je prikazan tek nakon završetka Alžirskog rata, u leto 1963. godine.

Pula, nadomak Briona, ostrva na kome je Tito, posle Beograda, provodio najviše vremena, nije slučajno odabrana kao mesto koje će decenijama biti stecište domaćih filmadžija i njihovih stranih gostiju. Svetski čuven Pulski festival nije bio jedini razlog njihovog okupljanja. Svi oni su znali za Titovu naglašenu ljubav prema filmu. A znali su, isto tako, da od mišljenja tog čoveka, tog režisera u senci i najmoćnijeg producenta, makar filmova na koje su odlazila najveća sredstva, zavisi i sudbina celokupne domaće kinematografije. A to znači i njihove sudbine. Pojedine od njih Tito bi ponekad ugostio u svojoj rezidenciji, a oni koji su imali manje sreće pokušavali su da saznaju Titovo mišljenje preko njegovih saradnika, naročito legendarnog Titovog kinooperatera Leke. Svoju ljubav prema filmu Tito je, na najbolji način, potvrdio krajem 1970. godine, u toku priprema Prvog međunarodnog filmskog festivala u Beogradu, u čast 75. godišnjice kinematografije, koji je organizovan pod pokroviteljstvom nacionalne i svetske organizacije UNESKO.

Tito je prihvatio ne samo da bude pokrovitelj Festa 1971, već je, mimo svih očekivanja, prihvatio predlog predsednika Festivalskog odbora i umetničkog direktora Milutina Čolića, kao i izvršnog direktora, dr Petra Volka, da visokim jugoslovenskim odlikovanjima odlikuje desetoricu velikana filmske umetnosti. Predloženi su: Čarli Čaplin, Lorens Olivije (Engleska), Rene Kler ili Žan Renoar (Francuska), Džon Ford (SAD), Mihail Rom ili Mark Donskoj (SSSR), Lukino Viskonti (Italija), Akira Kurosava (Japan), Fric Lang (Nemačka-SAD), Luis Bunjuel (Meksiko-Španija) i Ingmar Bergman (Švedska) (prilog 1-3). Za svakog predloženog režisera priloženo je kraće obrazloženje u kome se, pre svega, ističu njihove zasluge u filmskoj umetnosti, mada je, gde god je to bilo moguće, isticana i njihova politička orijentacija. Tako se za Čarlija Čaplina kaže da je postao „žrtva Makartijeve antikomunističke hajke i jedan od prvih američkih stvaralaca koji su pružili punu podršku jugoslovenskoj narodnooslobodilačkoj borbi”, da je Lukino Viskonti „istaknuti član Komunističke partije Italije”, a da su Žan Renoar, Rene Kler, Fric Lang i Luis Bunjuel, „bežeći pred nacizmom postali izgnanici iz svojih zemalja”. U slučaju zakletog antikomuniste Džona Forda samo se kaže da je on „učestvovao u antifašističkom ratu u Japanu i stekao čin kontraadmirala”.

Izvor: Muzej Jugoslavije

Poštujući proceduru, pre definitivne odluke, Grupa za spoljnopolitička pitanja Kabineta Predsednika Republike beleškom od 28. decembra 1970. godine izveštava Tita da „ukoliko se drug Predsednik sa ovim predlogom u načelu saglasi, Državni sekretarijat za inostrane poslove bi preko naših predstavnika u inostranstvu proverio da li svi predloženi mogu da prime odlikovanja (u nekim zemljama je neophodno prethodno odobrenje vlade, a ima slučajeva da neki poznati umetnici u principu ne primaju odlikovanja), posle čega bi bili podneti konkretni predlozi za odgovarajuća odlikovanja”. Priloženi spisak režisera, dostavljen Titu, unekoliko se razlikuje od prethodnog: izostavljeni su Rene Kler i Mihail Rom, a pojavljuje se i ime indijskog režisera Satjadžita Reja, koga je, prema pričanju Milutina Čolića, predložio Tito, sa sugestijom: „Dajte i nekog od nesvrstanih”.

I mada je Tito u pomenutoj belešci svojeručno napisao „Slažem se”, na kraju je od francuskih reditelja orden dobio Rene Kler. Prema kazivanju Milutina Čolića, svi predloženi reditelji dobili su saglasnost u svojim zemljama, a jedino su iz Francuske sugerisali da orden dobije Rene Kler a ne Žan Renoar. Najviše odlikovanje, Orden jugoslovenske zastave sa lentom, dobio je Čarli Čaplin, dok su svi ostali režiseri odlikovani Ordenom jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem. Sve dnevne novine zabeležile su reakcije slavnih umetnika na vest o priznanjima:

Čaplin: „Maršalu, kome čin nije dodeljen ukazom, nego borbom protiv Hitlera, ja kao redov te borbe – salutiram!”;

Viskonti: „To je veliki gest priznanja našoj umetnosti”;

Lorens Olivije: „S velikim oduševljenjem i poštovanjem prihvatam odlikovanje gospodina Tita”;

Bergman: „S počašću primam odlikovanje od velikog antifašiste Tita.”

I pored toga što je naša ambasada u SAD izražavala skeptičnost u pogledu odlikovanja Džona Forda (umesto njega predlagali su antifašistu Vilijema Vajlera), prva zahvalnost Titu stigla je upravo od proslavljenog režisera, doajena jednog od najomiljenijeg Titovog filmskog žanra: „Osećam se bezmerno počastvovan što ću nositi odlikovanje jednog od najvećih boraca protiv fašizma.”

Do ut des (dajem da daš), koji je, čini se, nezaobilazna pratilja u svim političkim transakcijama, i ovoga puta imala je svoj epilog – nepune dve godine kasnije, od svih odlikovanih režisera je zatraženo da podrže Titovu kandidaturu za Nobelovu nagradu za mir 1973. godine!

Epilog te priče je isuviše poznat. A mi smo, u Knjizi gledanja filmova, primetili zanimljivu slučajnost. Na dan kada je u Nobelov komitet poslata zvanična kandidatura, 27. januara 1973. godine, Tito gleda film „Tarzan i žena leopard“, a 16. oktobra iste godine, kada je objavljena vest da su za tu godinu Nobelovu nagradu za mir dobili Henri Kisindžer i Le Duk Tou, Tito se utešio filmom „Tarzanova grobna tišina!“

Znajući za Titovu veliku ljubav prema filmu, direktor Festa, Milutin Čolić, dostavio je i spisak 13 filmova sa predlogom da ih Tito pogleda.

Izvor: Muzej Jugoslavije

U veoma kratkom roku, Tito je sve predložene filmove video. Jedino nije gledao „Vudstok!“ I narednih godina organizatori redovno informišu svog pokrovitelja o programima i drugim sadržajima Festa, bilo da ga pozivaju na projekcije velikih ostvarenja svetske kinematografije („Rubljov“ Andreja Tarkovskog, „Amarkord“ Federika Felinija, „Veliki Getsbi“ Džeka Klejtona) ili da ga obaveste o želji stranih i domaćih filmskih stvaralaca da se sretnu sa njim. U tom smislu, naročitu želju je, u vreme održavanja 5. jubilarnog međunarodnog filmskog festivala – Fest 75, imao Frensis Ford Kopola, koji je svoj novi film „Kum II“, pre njegove premijere u Evropi, želeo da prikaže Josipu Brozu Titu. Nažalost, kako se to vidi u svojeručnom Titovom komentaru u belešci, do ovog susreta nije došlo zbog državničkih obaveza.

Komentari

Vaš komentar