Naša stvarnost je poprilično virtuelna – od kako ja znam za sebe i za svet u kojem sam živeo, nikad u našoj zemlji, a to pratim od rane mladosti, dva plus dva nisu bila četiri, već kako se dogovorimo ili kako neko odluči, kaže u intervjuu za "Danas" pisac i akademik Dušan Kovačević.
Njegov povratak u bioskope sa premijerom novog filma „Nije loše biti čovek“, koja je zakazana 7. decembra u Kombank dvorani, jedan od najiščekivanijih događaja u našoj kinematografiji u poslednje dve decenije, piše „Danas“.
Da li će u podnaslovu filma „Nije loše biti čovek“ pisati „Komedija o tragediji naše svakodnevice“, kao što piše u „Kumovima“?
– Dramski rukopis je blizak klasičnoj literaturi, a scenario slikarstvu. Naravno, ovo je rečeno uopšteno, jer ima lepih incidenata kada drama ili scenario počivaju samo na „skicama“ za pozorišnu predstavu ili film. Lično, volim preciznu i čvrstu priču koja me kao gledaoca vodi kroz svet pozorišta ili bioskopa. Volim, kad već pričamo o filmu, stari Holivud, novi francuski talas, i posebno češku školu i italijanske klasike predvođene Felinijem. Jednom prilikom je Mihiz rekao, kad smo pričali o dobrim i lošim knjigama: „Ako niste sigurni u vrednost onoga što čitate, upitajte se da li biste to što čitate potpisali kao da je vaše delo“.
U „Sabirnom centru“ jedan skup mrtvaca rezignirano prihvata istine koje je saznao posle smrti, pa i to da „čoveku tek kad umre bude jasno kako je i sa kim je život proveo“… U „Nije loše biti čovek“ takođe postoje mogućnosti da se posle smrti ponovo „poseti“ ovaj svet. Zbog čega se naša realnost tako lako uklapa u svaku grotesku koju napišete, i na kraju zaista poverujemo da je sve ono što u prvi mah deluje nestvarno, hiperbolično i apsurdno, zapravo moguće?
– Naša stvarnost je poprilično virtuelna – od kako ja znam za sebe i za svet u kojem sam živeo, nikad u našoj zemlji, a to pratim od rane mladosti, dva plus dva nisu bila četiri, već kako se dogovorimo ili kako neko odluči. Zašto bi se poštovala osnovna i zdrava logika kad možemo da se prilagođavamo odlukama vlasti. A vlast je oduvek bila svet za sebe. Manjina kojoj se većina prilagođava, i zato se događa da ljudi u zemlji Srbiji toliko veruju u vidovnjake, vračare, travare, astrologe, retrogradne planete i dijagnozu da bol u kolenu garantuje kišu. Ili, da će se korona izlečiti prezirom, jer je reč o strašno ozbiljnoj bolesti izmišljenoj da plaši ljude. Ako slušate šta se sve priča o koroni i o svetskim zaverama upoznaćete jedan beskrajan paranormalan svet, i onda je sasvim normalno da je dva plus dva jednako devet, i da je sve moguće.
Hoće li nam vaš novi film „razrešiti“ tu fatalnu nedoumicu ima li života pre smrti?
– Moj deda je govorio pred kraj života, kad smo mi bili zabrinuti za njega: „Nemojte se plašiti, da je tamo loše sigurno bi se neko vratio“.
Svom antologijskom izboru „Dvadeset srpskih podela“ sada možete da dodate i nesnosnu podelu na vakcinisane i nevakcinisane Srbe?
– Kad sam pre trideset godina počeo da pišem priče o našim podelama, jer otkako znam za sebe slušam svađe, optuživanja, klevete, reči besa, jeda i gorčine, jednog dana sam napisao dvadesetu podelu sa ubeđenjem da je to dovoljno, i da ne treba preterivati. U podnaslovu tih priča o podelama je „Kako se Srbi umnožavaju deljenjem“. Ako nam je to budućnost da nas je sve više što se više delimo, a zapravo nestajemo biološki kao narod, mi smo na najboljem putu da jednog relativno dalekog dana budemo nacionalna manjina u sopstvenoj zemlji. Ako neko misli da je ovo preterivanje neka uzme olovku i izračuna koliko će nas biti za sto godina ako se nastavi ovaj tragičan odnos između rođenih i umrlih. Mene kao pisca brine koliko će ljudi u zemlji i u svetu znati da pročitaju ili govore srpski, a sto godina prođe brže nego što čovek može da ih izbroji. U koordinatama nebeskog vremena to je tren, i zato sam ja pre tri godine kupio vikendicu na nebu sa pogledom u večnost. I to je moja večita opsesivna tema za sve što sam do sada napisao.
Bonus video: Srđan Dragojević na premijeri filma „Nebesa“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar