0
Od 13. do 22. maja održan je u Monpeljeu Međunarodni festival književnosti koji postoji već trideset i sedam godina. Pored pisaca iz celog sveta, iz regiona Balkana predstavili su se zajedničkim nastupom u udarnom terminu festivala u petak 20. maja srpski pisac Dragan Velikić i bosanski pisac Semezdin Mehmedinović.
Pariski dnevni list „Mond“ je njihov nastup na Festivalu najavio tekstom Florans Nevil „Sadašnjost egzila“ na prvoj strani kulturnog dodatka, čiji vam prevod prenosimo.
„Dve knjige, dve karike. One se ne ukrštaju, ali svaka polazi sa Balkana i na njega se vraća. Njihovi autori – srpski pisac Dragan Velikić u svom “Ruskom prozoru”, i njegov bosanski sused, Semezdin Mehmedović u “Jutro, u kojem je trebalo da umrem” – pozivaju na razmišljanje. Treba putovati sa ovom dvojicom romansijera-filozofa. Njihove stranice opsednute su egzilom, uspomenama, bežanjem, Evropom. A tu su i traganja za identitetom koji izmiče, što su neke od tema Festivala književnosti u Monpeljeu, održanom od 13. do 22. maja. Mehmedinović i Velikić predstavljaju dve najmarkantnije ličnosti među gostima Festivala.
Obojica se bave devedesetim godinama proslog veka. Ratovi se šire, u znaku barutnog dima – “Desetogodišnji rat… ubijanja, masovni zločini, silovanja, užasi i zverstva koja se ponavljaju. Naši pisci-gosti izabrali su odlazak. Vratiće se u mirnija vremena. “Rođen sam na pogrešnom mestu” , kaže Rudi, Velikićev junak.
Ipak, nema samosažaljenja. Nema “nostalgije za epohom i za vremenom kada je sve bilo normalno”. Ove priče nisu napisane zbog toga. One su iznad toga. Ono što ih povezuje to je nova spoznaja o vremenu. O vremenu egzila. Pošto je nestala tačka oslonca – kuća, poznati prozor sa koga se osmatrao svet, preostala je jedino sadašnjost. Odsustvo korena, “prihvatanje osećanja da smo svugde i nigde, pretvara život u neprekidni sled scena koje teku bez početka i kraja“ kaže Velikić. “Ne verujem u novi svetski poredak. To je samo uteha za one koji ne mogu da prihvate nepravdu i haos.
“Granice, formulari, zastave i himne su promenjene, ali iza fasada, u nevidljivim stanovima, ponavljaju se privatne istorije, tela u zanosu”. Velikićev junak glumac uverava se malo po malo u ništavost svih stvari, on koji je bio siguran da se pred njim nalazi “sudbina”.
“Eto, i bombardovanje je prošlo” kaže jedan od Velikićevih likova. “Ceo svet će ponovo uhvatiti svoj pravac, svoj put. Ići do kraja. Bez obzira na pravac”.
Nema tu ničega neizdrživog, u toj “lakoći postojanja”. Oba autora idu lucidno sve do dna praznine. Praznine u raspravama, teorijama, strategijama, ambicijama, očekivanjima.
“Zaborav ne boli…”
Moćni, jedinstveni, sjajni, intrignanti… oba romana su uronjena u duboko srednjeevropskom ambijentu. U neprekidnom kretanju, kao kod Muzila. Likovi nalik onim Singerovim, pod uticajem su životnih okolnosti više nego što mogu da samostalno deluju. Nihilističko sumnjanje u stilu Siorana; eksplozija smeha kao kod Joneska, i doze ironije kao kod Kundere: “Kontinuum, to nije loše, zaključuje Velikićev junak. Ako se dobro organizuješ, sve ti je usput.”
Ništa nema smisla, smejmo se. To bi mogla da bude maksima koju dele ova dva autora, s tim što svaki od njih ponovo otkriva, na svoj specifican način, ove dve proste istine: “Centar, to je mesto gde smo, i ništa više” i “Ono što se računa jeste kretanje, pomeranje, biti živ”, znajući da će za nama ostati samo “nekoliko slika, skulptura, knjiga, simfonija “. Možda.“
Bonus video – Srpski umor od EU: I šta ćemo sad?