Plaćeni ubica ispričao istraživačkim novinarima u Mađarskoj: Postavljao sam bombe tokom izbora 1998, rekli su mi da je to za Fides i za Orbana

Iako Rohač nije ponudio dokaze da je tadašnja opoziciona stranka Fides naručila napade, njegovo priznanje ponovo je otvorilo jedno od najmračnijih i do danas do kraja nerazjašnjenih poglavlja mađarskog političkog i kriminalnog podzemlja devedesetih.

Serija napada u jeku izborne kampanje

Tokom kampanje za parlamentarne izbore 1998. godine, u vreme vlade socijalista i liberala koju je predvodio Đula Horn, izvedeno je više bombaških napada usmerenih na političke mete.

Prvi pokušaj dogodio se 12. marta 1998. godine ispred sedišta Partije malih zemljoposednika. Nekoliko dana kasnije, 16. marta, eksplozivna naprava aktivirana je kod stana lidera te stranke Jožefa Torđana, koji je kasnije postao ministar u prvoj Orbanovoj vladi. Novi napad usledio je 1. maja ispred doma Jožefa Sajera, tadašnjeg šefa poslaničke grupe Fidesa, a 15. juna bomba je eksplodirala i kod kancelarije Janjoša Adera u sedištu Fidesa.

Istraga je završena bez rezultata, a pošto je slučaj odavno zastareo, protiv eventualnih počinilaca danas više nije moguće voditi krivični postupak.

Rohač: Nisam birao mete, samo sam izvršavao naloge

Prema navodima advokatice Ilone Patoč, Rohač nije učestvovao u planiranju čitave akcije, već je, kako tvrdi, dobio zadatak da izvede napade. On navodno nije birao mete, već mu je rečeno da se napadi moraju izvršiti i da se to radi „u interesu Fidesa“.

Advokatica je navela da Rohač nije učestvovao u prvom, neuspelom pokušaju napada na sedište Partije malih zemljoposednika, već da je uključen tek nakon tog neuspeha. Po njenim rečima, upravo je on nabavio eksploziv, sastavio bombe i aktivirao ih u slučajevima kod Torđanovog, Sajerovog i Aderovog objekta.

Istovremeno, Rohač tvrdi da mu je izričito rečeno da niko ne sme da bude povređen.

Bombe postavljene tako da niko ne strada

Jedan od najzanimljivijih detalja u ovom slučaju jeste upravo tvrdnja da cilj napada nije bilo ubistvo političara. Prema rečima Rohačeve advokatice, njen klijent insistira da niko nije želeo da ubije ni Fidesove političare ni Torđana, već da su eksplozivne naprave bile postavljene tako da izazovu strah, politički efekat i medijsku pažnju, ali ne i ljudske žrtve.

U prilog tome navodi se i epizoda iz napada na sedište Fidesa. Rohač tvrdi da je pre aktiviranja eksplozivne naprave telefonom proverio da li se Janjoš Ader nalazi u kancelariji i da je bombu aktivirao tek kada je saznao da u prostoriji nema nikoga.

Prema toj verziji događaja, poslednji napad izvršen je čak i nakon što je Fides već pobedio na izborima, upravo zato da bi se otklonile sumnje da je reč o insceniranim napadima iz kojih bi ta stranka politički profitirala.

Sumnje

Rohačevo priznanje neizbežno je obnovilo stare sumnje da je možda reč o napadima izvedenim pod „lažnom zastavom“, odnosno o akcijama koje su nekome politički koristile, iako formalno nije bio njihov organizator.

Ipak, ni sam Rohač, kako prenosi njegov pravni tim, nije ponudio dokaze da je neko iz Fidesa naručio napade. On tvrdi samo da mu je tako rečeno. To, međutim, ne dokazuje odgovornost same stranke, tim pre što politička korist ne znači automatski i političku umešanost.

U tekstu se zato otvara i druga mogućnost: da su organizovani kriminal ili strane obaveštajne službe pokušali da utiču na mađarske izbore tako što će desnicu predstaviti kao žrtvu, a tadašnju vlast kao nesposobnu da kontroliše bezbednosnu situaciju.

Više izvora koji su imali uvid u tadašnje istrage ukazuje na takozvani „slovački trag“. Po tim svedočenjima, još od samog početka sumnjalo se da iza napada stoje izvršioci i logistika povezani sa Slovačkom, pa čak i sa tamošnjim bezbednosnim strukturama iz vremena vlade Vladimira Mečijara.

Tadašnji odnosi između Mađarske i Slovačke bili su izuzetno loši, a dodatno su ih opterećivali politički sporovi, uključujući i dugogodišnji sukob oko projekta hidroelektrane Bős–Nagymaros. Sagovornici koji su radili na sličnim slučajevima tvrde da su u to vreme postojale indicije da su pojedine kriminalne grupe iz Slovačke izvršavale političke zadatke, kao i da Rohač najverovatnije nije bio samo običan plaćeni ubica, već čovek sa mogućim vezama u obaveštajnim strukturama.

Jedan od izvora navodi da su i policijski i politički vrh tada bili svesni takvih indicija.

Istraga puna rupa i pitanja bez odgovora

Posebnu pažnju izaziva i činjenica da je slučaj vođen traljavo i da ni posle toliko godina nisu razjašnjeni svi segmenti istrage. Prema pisanju mađarskog portala “Átlátszó”, u dokumentaciji se u jednom trenutku čak ne pojavljuje napad na Aderovu kancelariju, iako je i on bio deo iste serije političkih napada.

Na pitanja da li su u istragu bile uključene i službe bezbednosti, da li je bilo tajnog prikupljanja podataka i međunarodne pravne pomoći, nadležni organi nisu dali konkretne odgovore. Poznato je tek da je deo dokumentacije kasnije prebačen u arhiv, dok su materijali koji su eventualno bili u posedu službi bezbednosti završili kod drugih institucija. To dodatno učvršćuje utisak da je reč o slučaju koji nikada nije do kraja rasvetljen, uprkos njegovom očiglednom političkom značaju.

Podzemlje, politika i izbori

U knjizi o kriminalnom podzemlju devedesetih istraživački novinar Andraš Deže citira Jožefa „Firge“ Semana, čoveka iz okruženja mafijaškog bosa Tamaša Portika, koji je govorio o političkoj svrsi napada.

Prema tom svedočenju, cilj je bio da „padne levičarska vlada i da desnica dođe na vlast“, pri čemu desničarske partije, navodno, nisu imale saznanja o tome. U plan je, kako se tvrdi, bio upućen samo uzak krug ljudi iz podzemlja.

Upravo taj detalj možda najbolje oslikava atmosferu u kojoj su se devedesetih u Mađarskoj preplitali organizovani kriminal, nasilje i politika.

Ko je zaista profitirao

Napadi su u tadašnjoj javnosti doprineli osećaju opšte nesigurnosti. U takvoj atmosferi jačala je percepcija da vlada nema kontrolu nad državom i bezbednosnim aparatom, što je moglo politički koristiti opoziciji.

Međutim, ni posle Rohačevog priznanja ne može se sa sigurnošću tvrditi ko je osmislio akciju i ko je bio njen stvarni naručilac.

Zato ovaj slučaj, iako pravno zatvoren zbog zastarelosti, ostaje politički i istorijski otvoren. Rohačevo priznanje možda jeste važno, ali ni ono ne daje konačan odgovor na pitanje ko je 1998. godine pokušao da bombama oblikuje političku budućnost Mađarske.