Ikonične fotografije Bajage, Vlade Divljana, Magi EKV, Koje, Gileta. Bore Pekića, Živojina Pavlovića, Ace Popovića, Makavejeva, Šijana, Toma Gotovca, Vukice Đilas, Sonje Savić, Mire Karanović, petogodišnjeg Gordana Kičića, Vima Vendersa, samo su deo opusa čuvene fotografkinje Goranke Matić koji vam predstavljamo uz njene komentare.
Neposredna, omiljena i među kolegama i među svojim „modelima“, Goranka poslednjih meseci ima pune ruke posla. Razgovaramo dok priprema retrospektivnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti, koja je zbog panedemije odložena za mart 2021.
– Ja sam fotografkinja svega i svačega. Sve što se moglo slikati, ja sam slikala, samo nisam snimala amebe, kaže Goranka u razgovoru za Nova.rs.
Rođena je 1949. godine u Mariboru. Diplomirala je istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Od osnivanja Studentskog kulturnog centra radila je kao asistent likovnog programa a zatim kao stručni saradnik i kustos galerije Srećna nova umetnost. Potom je vodila Galeriju 45 na Novom Beogradu. Od 1980. posvećena je fotografiji kada počinje saradnju sa „Džuboksom“ i postaje proslavljena fotografkinja Novog talasa.
Njene fotografije objavljivane su u brojnim magazinima i časopisima – „Start“, „Svijet“, „Duga“, „Omladinske novine“, „Delo“, „Liberation“, „Polet“, „Beorama“… Radila je kao urednik fotografije u nedeljniku „Vreme“, u „Politici“ i na RTS. Predavala je osam godina foto-žurnalizam na Fakultetu političkih nauka u a potom na Fakultetu za medije i komunikacije.
Izlagala je zemlji i inostranstvu. Za svoj rad dobila je nagradu Oktobarskog salona, priznanje „Osvajanje slobode“, „Politikinu“ nagradu za najbolji izložbu, godišnje priznanje ULUPUDS-a, kao i nagradu Udruženja novinara Srbije za životno delo.
Evo nekoliko fotografija koje je izdvojila za nas:
Momčilo Bajagić Bajaga
– Uradila sam gomilu Bajaginih portreta. Ovaj je kod mene slikan, sentimentalan, iako nema nikakve pozadine. To je fotografija kako mi pamtimo Bajagu kao lepog, dobrog momka. Upoznali smo se na koncertu Stonsa u Beč. Išla je gomila muzičara, među njima su bili on i njegova Ema, još je tada bio u Ribljoj čorbi. I kada je osnovao svoj bend pozvao me je da radim album „Pozitivna geografija“. Nastavili smo saradnju na još nekih pet, šest njihovih albuma.
Vlada Divljan
– Vlada Divljan je priča za sebe. On mi je bio ne prijatelj, nego porodica. Ovo je jedna od fotki za album „Čokolada“, a ideja je bila da se rade fotografije kao sličice za albume holivudskih glumaca koji su nekada bili popularni. I mislim da sam kao holivudski fotograf slikala holivudskog glumca. On jeste bio veliki muzičar, ail njega nisam tako doživljavala nego prijateljski i familijarno.
Margita Stefanović
– Magi je bila lepa i talentovana. Često sam je slikala, ali ova fotografija mi je posebno draga jer je maknuta od njenog imidža. Mislim da sam je slikala za zagrebački „Svijet“ i bile smo na Dunavu. Nešto je ćušnula, naišli su ovi momci i ja sam joj rekla. „Okreni se“ i tako sam dobila jednu normalnu Magi, životnu i nasmejanu. Bez poze.
Koja
– Koji sam predložila da ga slikam kod zgrade Protokola koja je već tada bila devastirana. U tom dvorištu su tada bili gipsani radovi i to je bilo ono što sam želela da postignem, vidljiv je kontrast. Koja sa epoletama, petokrakom, minđušom, u određenom kostimu sa svim simbolima koje nosi, a iza je potpuno razdrndana zgrada u kojoj je potpisano stvaranje Kraljevine Jugoslavije. I samo jedna lična poruka – Drži se Kojo!
Srđan Gojković Gile
– Gileta više sad znam nego što sam ga pre znala. Tada sam se više družila sa Idolima, Canetom, Kojom, a sada njega više srećem. I stvarno dobro izgleda kako je stariji. Ozbiljan dečko je postao.
Aleksandar Aca Popović
– Išla sam da ga slikam, mislim za „Start“, u njegov stan na Karaburmi. Uradila sam dosta fotografija ali ova mi je posebna. Htela sam da ga slikam sa Belim anđelom, jer je imao veliku lepu kopiju te freske. Tu je televizor, umesto pozorišta, jer su njegova dela često prikazivana na malom ekranu, kao i antička figurica, mislim, Sokrata. Htela sam da spojim sve te njegove životne priče. Slikan je sa širokim objektivom, ali ima taj neki lepi setni pogled koji obično nisam sretala kod njega. Tada sam ga prvi i poslednji put videla.
Borislav Pekić
– Reditelj Aleksandar Mandić je doveo Pekića kod mena da ga slikam za izborni plakat kada mu je u opštini Rakovica protivkandidat bio Šešelj. Imali smo divno veče, nas dvoje smo ostali sami, malo se slikali, malo pili lozu, malo pričali. Posle ga više nikad nisam videla, ali sam bila srećna što sam imala priliku da ga slikam, porazgovaram i družim se to jedno veče sa njim. Iz te serije fotografija, ova mi je omiljena, jer se vidi njegova lepa ruka, u drugoj je, kao uvek, bila cigareta, a oseća se i neka vrsta opuštenosti visokog koščatog čoveka.
Vukica Đilas
– Vukica mi je bila prijateljica, znale smo se još od sedamdesetih godina. Glumila je jako dobro u filmu „Plastični Isus“, a zbližile smo se u Kinoteci. Posle je i prevodila neke filmove koji nisu bili titlovani. Zanimljivo da je imala malo iritantan glas, ali kada je prevodila, zvučala je kao profesionalni spiker. Pored toga što je bila jako obrazovana i kreativna, radila je „Male Super osmice“ kao dnevnik. To su sve kvadratići, kamerom je kvrckala kao fotoaparatom. Sad je to izdato u digitalnoj formi, a u tom filmu sam i ja. Baš mi je bila draga prijateljica, nažalost, umrla je. I drago mi je da sam je slikala profesionalno. To sam radila seriju koja se zvala „Kao kod fotografa“.
Psihijatar Veselin Savić
– U toj seriji fotografija je dr Veselin Savić. On je bio čovek koji je poznat po tome što je okupljao našu kulturnu elitu u svom stanu gde su bistrili politiku i sva aktuelna dešavanja. Imala sam sreću da ga upoznam još kao mlada. Posle sam pročitala da je opasan tip, što bi danas mladi rekli, da je napravio psihološki portret Slobodana Miloševića za Amerikance kad je trebalo da dođe na vlast, i dosta ga je tačno opisao. Na fotki Veselin deluje rogobatno, a u stvari je bio meka duša.
Dušan Makavejev
– Dušan i Bojana su mi baš bili prijatelji. Slikala sam ga po planu na Novom Beogradu, i po povratku u grad parkirali smo se u Svetogorskoj ulici. Kako je uvek bio žovijalan kada sam ugledala ovaj znak na slici, samo sam mu rekla: „Hajde da se slikamo. Makse, stani tu kod znaka“. Strašno je bitna ta pozadina sa autorom, a ovaj znak je bio baš njegov – idem malo tamo, malo amo, ali sam baš zadovoljan sobom. Ova fotka je nastala na licu neplanirano.
Gordan Kičić
– Gordan, nestašno dete, znam ga od neke njegove treće, četvrte godine jer sam prijatelj sa njegovim ocem i pokojnom majkom. Često sam ga fotografisala. Uvek je bio nestašan, a ovu fotku volim jer je to period kada je počeo da čita stripove, ima neku svoju borilačku maštu.
Marina Abramović
– Marinu sam slikala u bašti SKC kada se vratila sa Kineskog zida. Naglasak sam dala na ovu zidnu ogradu, s obzirom na to odakle je došla. Znamo se od sedamdesetih još iz redakcije SKC i viđala sam je kad je dolazila, slikala sam je i sa mamom i tatom, bratom ali sada kada je bila izložba nismo se videle. Bila je prevelika galama, previše je to bila velika priča.
Mirjana Karanović
– Ovo je Mirina slika neposredno nakon što je dobila Zlatnu arenu za ulogu u filmu „Petrijin venac“. Fotografisala sam je kod mene i i baš je zabeležen jedan drugačiji period njenog života. Velika glumica i dobra drugarica. Jednom se desilo da je novinar „Starta“ uradio intervju sa Lanetom Gutovićem, ali ja nikako da ga slikam jer on nešto odugovlači. I u neko doba kažem da ga fotografiše i da ćemo je potpisati. I ona sva važna ode sa fotoaparatom da ga slika i on je pristao i radio sve što je Mira htela, pa je još i predlagao kako bi sve mogao da se slika. Kaže meni Mira da se baš iznenadila da je tako kooperativan. Ono što nije znala, a on je primetio, jeste da je imala fotoaparat na kojem se ne vidi da je poklopac na objektivu. Kada je shvatila da je sve džabe slikala i zamolila da rade iz početka, Lane joj je rekao: „Žao mi je, tvoje je vreme isteklo“. Tako je to propalo, pa sam ja morala ponovo da ga jurim i na kraju smo sve lepo uradili. On je divan čovek.
Slobodan Šijan
– Šijan je moj drug još od 1969. Ovo sam ga slikala u Puli na festivalu i bio je kod mene u gostima, i gazdaričina mačka je legla na toplo rame Šikijevo. I danas se družimo, izvrstan je autor.
Sonja Savić
– Sonja Savić, drago dete kojeg više nema. Videla sam je pre nego što će joj se to dogoditi. Bila je baš rastrzana, na ovoj slici je još uvek bila pri snazi. Nedavno sam videla neki njen film u kojem je gomila mojih fotografija i uopšte se ne sećam kad sam joj to dala, jer je pravila gomilu filmova. Pamtim je kao starija sestra, takav sam osećaj imala prema njoj, jer sam je savetovala, slušala me je. Ali izgleda da nisam uspela u tome.
Vim Venders
– Vendersa sam upoznala u Budimpešti, imali smo zakazan intervju za „Start“. Novinar Nikola Jeremenko i ja smo išli. Bili smo u predivnom hotelu Hungaria. Kelner i Venders su razgovarali na nemačkom, Jeremenko je radio intervju na engleskom, a ja sam sa njim komunicirala na francuskom kada je došao red na slikanje. Pošto je bilo mračno, a ja nisam volela bliceve, izašli smo na ulicu. Pozirao mi je, bio je poslušan dečko. Maksimalno profesionalan i prijatan. To mi je divna uspomena.
Živojin Pavlović
– I Žika Pavlović mi je bio prijatelj. Ovo je njegova radna sobica, u kojoj se nalazi kolekcija pištolja, na slici se vidi samo jedan deo, i naravno plakat njemu omiljenog slikara Ljube Popovića. Inače, bio je veliki i kolekcionar slika. Bio je izuzetno vredan čovek, režirao je i pisao, pored troje dece i Snežane koja je radila. Ustajao je u pet ujutru, pisao do 10, pa onda pravio pauzu da malo prošeta, pa malo odmori, pa nastavi da radi, pa ode rano na spavanje. Imao je život na kašičicu. Bio je izuzetno drag čovek.
Tomislav Gotovac
– Svestrani umetnik Tom Gotovac, koji je igrao u “Plastičnom Isusu”, dolazio je redovno iz Zagreba u Beograd da bismo zajedno čekali Nove godine. To je sa jedne od proslava, sa šeširom koji je stalno menjao, to mu je bio imidž, ovo je nastalo pre njegovog performansa „Ja volim Zagreb“ kada je golišav išao gradom. Stvarno mi je bio dobar drug. I on je deo ekipe iz Kinoteke, gde je svako imao svoje mesto. Ja sam bila u petom redu, Srđa Penezić najčešće u prvom, nekad se desi u drugom. Vukica, Šiki, Tom, gomila nas, koji smo veliki deo popodneva i večeri provodili tamo.
Branko Vučićević
– Branko i ja smo bili prijatelji od davnina, iz ranih sedamdesetih, iako je stariji od mene. Ova slika je nastala kada je počeo da se zabavlja posle sa svojom suprugom Marijom Dragojlović. Iza njega je njen pastel koji sam kao svaka zla drugarica prekrila refleksom. Ali zato je Branko lepo ispao.
Umetnik i njegovo delo – kako je sve to bilo
– Mene je ova situacija sa koronom disciplinovala da sednem i da radim na ovoj izložbi čiji je autor i kustos Una Popović. Do sada smo presnimile oko 6.000 negativa, ali i dalje imam u svesti da mi se negde nešto sakrilo i da ne mogu da nađem. Ne znam još uvek koncepciju, ali znam da će biti „mešano meso“ – u šali veli naša sagovornica.
– Ja sam već kao odrasla i zrela osoba ušla u svet fotografije i imala sam svest o čuvanju negativa. Kada je Tito umro, napravila sam prve fotografije koje sam nazvala „Izlozi u Beogradu“. Primetila sam da su svi skinuli njegovu sliku sa zida, stavili je u izlog, i na nju crni flor. Pomislila sam da ne bi bilo loše to da uslikam. Imala sam para samo za dva slajda. Sada je to jedna od ozbiljnijih stvari iz naše istorije.
– Niko nije prepoznao moj talenat nego sam ja navalila da budem fotograf. U „Džuboksu“ je urednik bio Branko Vukojević i ja sam mu rekla: „Branko, ja ću se od sada baviti fotografijom“. I nateram Jasnu Tijardović da piše likovnu kritiku i tim povodom slikam je sa ćerkicom Unom. To je bila prva moja objavljena fotka, držala sam je u laboratoriji kao Baja Patak svoj prvi dolar. Ta devojčica Una danas radi moju retrospektivnu izložbu.
– Posle toga je krenulo slikanje koncerata. Mene su isterali iz muzičke škole jer nisam bila nadarena, nisam ni pratila muzičku scenu nešto, ali kada sam počela da fotografišem, počela sam sve više da slušam muziku. Posle sam počela i muzičare da slikam za intervjue, pa aranžirane fotke, i tako sam sticajem okolnosti postala rok fotografkinja.
– Ljudi nisu očekivali od mene da treba da ih slikam kada sam u njihovom društvu. Ja sam bila ta koja je bila dosadna, posebno na početku karijere. Nosila sam mali aparat i samo sam slikala sve i svakog, od komšiluka, kućnih ljubimaca, preko prijatelja. To sam radila da bih imala kondiciju, ko sportista, trenirala sam i slikala do besvesti. Navikli su se na mene. Imam divnu arhivu slika svojih prijatelja posebno koji su vrlo značajni u kulturnom svetu naše zemlje, i danas te fotografije imaju dodatni efekat.
– Nisam bila ni klasičan fotoreporter, ni portretista, svuda sam čeprkala. Uspešna fotka je ako njom izraziš svoj sentiment, a u isto vreme uspeš da pogodiš sentiment više ljudi. Kad ideš na događaj moraš da znaš šta se tamo i zašto dešava, šta može da se dogodi, ili kada slikaš neku osobu, moraš da se raspitaš ko je ona, ako je ne poznaješ, da istražiš, da bi znao da je staviš u određen kontekst pri slikanju.
– Šalili su se sa mnom da mnogo pričam dok slikam. A osnovna stvar je bila da na brzaka uspostaviš odnos s osobom koju slikaš. Micala sam nameštaj da bih ukomponovala celu priču i njih opustila da imaju poverenje. Zavitlavali su me kako sam Dušanu Miteviću rekla: „Pomerite glavicu“. Sećam se, kada je Janez Drnovšek postao predsednik Jugoslavije, da sam ga zamolila da sedne na ivicu stola, a novinari kažu: „Nemoj tako, on je predsednik države“. Ja se okrenem i pitam ga: „Koje ste godište?“. On odgovori da je 1950, a ja srećna kažem kolegama: „Mlađi je od mene“, a onda njemu kažem:“‘Ajde, sedite tamo“. Kad imaš iskren odnos i konstruktivan zahtev, svi sarađaju.
– U „Startu“ i „Svijetu“ sam radila velike intervjue i događaje, a potom sam prešla u novoosnovano „Vreme“. To je bio veliki rez, nastupila je druga epoha. Rok scena se primirila, a ulična je oživela. Politika je ušla u naše živote. Osamdesete i devedesete su najbitnije za mene, moj najkreativniji deo života. Posle sam išla na krilima slave. Različite su priče rok-kultura osamdesetih i politička dešavanja devedesetih.
– Niti sam imala tremu, niti probleme kada sam radila. Desila se neprijatnost sa košarkašem Draganom Kićanovićem, koji je tada bio funkcioner u Partizanu. Došla sam da ga slikam po zadatku ali on nije hteo, pa sam izmanipulisala da kvrcnem tri puta. Strogo mi je rekao: „Sad je dosta“, ali nisam se obazirala i opalila još dva puta. Maltene me je isterao, ali uradila sam šta sam htela.
– Sama sam razvijala fotografije u svom stanu. Nisam imala para za slajdove da bi fotka bila u boji. Postojao je neki dokument papir koji je dobro primao drvene bojice i onda sam počela da farbam fotke. Za „Start“ sam tako ručno ofarbala „Idole“ i onda sam postala carica za farbanje, pipav posao, ali i lep. Meni je drago što se pojavila digitalna fotografija jer je rešila dosta toga u procesu pravljenja slike, ali to je drugi medij od analogne. Fotku danas možeš preko raznih filtera da napraviš da izgleda kao analogna a nije, nego je digitalna. Tehnologiju pratim koliko mi treba.
– Pojava telefona sa dobrim kamerama me je definitivno dotukla. Odlične fotke ispadaju nekad i bolje nego sa aparata i shvatila sam ne da je moje vreme prošlo, nego da nemam više onu želju za slikanjem. I danas imam pozive da slikam nešto, ali kažem da to više ne radim. Mada, žao mi je što nisam nosila fotoaparat da zabeležim osećaj poniženosti, kada sam proletos išla u samoposlugu u pet ujutru.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare