Bogavac: Ovde je kultura kao bubašvaba, gade je se i plaše

Osvrćući se na ovogodišnje izbore u Srbiji Minja Bogavac u intervjuu za "Slobodnu reč" ističe da je želela je da ih prespava, ali da u tome nije uspela.- Taj loš film, bio je horor C produkcije: pun cike, viske i dramatične muzike, a pritom nije bilo moguće utišati mu zvuk. Ako baš ne živite na planini, u nekom veoma udaljenom mestu, gde nema ljudi, nema dometa, nema interneta i štampe, jednostavno niste mogli da ostanete po strani… Živim na relaciji Beograd / Šabac. Nemam vozačku dozvolu, što znači da uglavnom živim u međugradskim autobusima… Radim u pozorištu, dakle: sa ljudima i za ljude. Sem toga, poznato je da sam teška ovisnica o Tviteru, a pritom: volim da čitam, pa su Danas, tri nedeljne novine i različiti portali, neizbežan deo moje svakodnevne lektire. Barem one koja dozvoljava paralelnost misli, pa je moguće čitati je u toku vožnje autobusom ili dok čekaš međugradske linije koje kasne…- priča Minja Bogavac u razgovoru za "Slobodnu reč", dodajući da nikada ništa nije prespavala, i da se sada oseća umorno…- Toliko umorno da sve češće hvatam sebe kako maštam o onoj, nekoj planini… O onom veoma udaljenom mestu, gde bih mogla da se sakrijem i posvetim čitanju bolje literature: remek-dela beletristike, poezije i filozofije. Jer, postoje politički horori domaće C produkcije, ali postoji i toliko odličnih filmova, koje još nisam gledala, i toliko novih serija, u čijim svetovima je moguće provesti čitave dane. Takođe, postoji popularna nauka, koja nama, prosečno inteligentnim, uspeva da objasni kako zapravo funkcioniše svemir ili atom. I sve me to veoma privlači!Na pitanje da li će pozorišta u Srbiji preživeti pandemiju i sve posledice, umetnica ističe da se obruč svakog dana sve jače steže, ali da odolevaju:- Otkrivamo da smo mnogo jači, nego što smo mislili da jesmo. Od samog početka, bili smo rizična grupa, sa velikim brojem takozvanih "komorbiditeta", pa ipak još smo tu i ne predajemo se! Navikla na nedeće, loše uslove i sistemsko zapostavljanje, kultura u Srbiji je postala nešto ko bubašvaba. Mnogi je se gade, neki je se patološki plaše, iako im zapravo ne može ništa. Istina je da je ružna i neugledna, ali – hej! Takva kakva je, može da preživi atomski rat! Uverena sam da će naša kultura da mutira. Uslovi, zaista, nikada nisu bili teži, ali verujem da ćemo izdržati, baš zato što nam ni ranije nije bilo lako.

Priča i kako su, u sred pandemije, izgurali festival "Pozorišno proleće" u Šabačkom pozorištu:- U smanjenom obimu: sa samo četiri predstave u takmičarskoj selekciji, trećinom uobičajene publike, bez međunarodnog žirija; bez novinarskog žirija; bez mnogo pratećih programa; bez žurki i koktela, dakle – bez onog što se obično naziva festivalskom atmosferom… I sve to za manje od polovine predviđenog budžeta! Izgleda kao da bi pokrovitelji mogli da budu zadovoljni, ali je prava istina ovo: boreći se da opstanemo pod uslovima epidemije, skoro polovinu sume koja nam je odobrena za Festival, morali smo da uložimo u neke druge, prozaične stvari: obezbeđivanje zgrade u toku vanrednog stanja, testiranje glumaca pred početak rada na novim predstavama i slično. Ispada da smo i sa duplo manjom produkcijom, ove godine naše pokrovitelje koštali – jednako…Govoreći o 2020. naglašava da je ovo bila najteža godina u njenom životu.- Umetnički, privatno, poslovno, lično i politički, zaista nikada nisam prošla kroz teži period, a taj se period ne završava sa ovom godinom. Mnoge stvari koje su iznenada počele, u 2020, nastaviće se i idu ka kulminaciji, u narednim mesecima. Što se kreativnosti tiče, ona je uvek bila moj čamac za spasavanje iz loših situacija. Solidan je to čamac i odvešće me gde treba! Ponosna sam na sasvim male uspehe, jer znam da su se desili pod najtežim okolnostima… Ujutru, kad ustanem, potapšem sebe po ramenu: "Alal vera, Milena – još si na nogama!" Svakoga dana, u svakom pogledu sve više sam istraumirana! Ali, školjka od svoje traume napravi biser. "Biser je autobiografija školjke", pisao je Felini. Zamišljam kreativnost kao tu Felinijevu školjku. I nadam se nekom biseru, na kraju.Komentarišući odnos države prema ustanovama kulture, naročito pozorištu tokom pandemije i ograničavanje radnog vremena, kaže da je "država odigrala veoma pametno" i dodaje:- Biće vremena za predstave… samo ako bude nas! Kada je u pitanju nezavisna scena, situacija je mnogo drugačija, jer tu su poništeni konkursi i ljudi su bukvalno ostali bez ikakve prilike da zarade za život, održe kontinuitet rada i preguraju najteže trenutke. U institucijama, imamo privilegiju da – čak i onda kad ne igramo, možemo da radimo druge stvari u smislu: popravki, planiranja, priprema ili "vanrednih programa" koje delimo na internetu – priča Bogavac i priseća se da su proletos, kada su bili zatvoreni, bili vrlo glasni sa porukom da "im država ne da da rade".- Nakon toga, država nam je izašla na crtu sa dokumentom: mere, instrukcije i preporuke za organizaciju kulturnih programa, rekavši: "Radite ovako, ako možete, ili tačnije dok možete"… U prvom trenutku, izgledalo je kao da možemo, ali kada imate prvog zaraženog kolegu u kolektivu, šta biva sa vašim "show must go on" principom – priča Bogavac, opisujući ovako trenutnu pozorišnu realnost:- Napraviš dva koraka i udariš u zid… Sačekaš, ponoviš i opet udariš u zid… Više uopšte ne znaš gde udaraš. Država je dokazala da ne mora ona da zatvara pozorišta, jer ćemo to – uz mnogo manje buke – uraditi i mi sami. Zato mislim da nije bitno u koliko sati se igraju predstave. Mi koji radimo u pozorištu, nećemo se žaliti ni da igramo od pet ujutru. Važno je samo da imamo publiku! Ne smem da vas zovem da dođete u pozorište, iako je to ono što najviše volim. A ne smem, ne zato što mislim da ćete se zaraziti u pozorištu, nego zato što verujem da treba da ostanemo kod kuće. I mi. I vi. Pozorište nije samo ritual večernjeg izlaska. Ono je fabrika u kojoj se prave društvene vrednosti, a nema veće i važnije poruke, nego da se čuvamo – zaključila je Minja Bogavac za "Slobodnu reč".