Autobiografija Miše Aleksića (3): Borina ispovest je tajna

Kultura 05. dec. 202022:35
Podeli:
Miša, Rajko, Vicko i Bora, Foto: Promo

Domaći rok analitičari se listom slažu da je grupa Riblja čorba oformljena u Šumatovcu 15. avgusta 1978. godine u 15 časova.

U tom trenutku za istim stolom u legendarnoj Šumi, u prostranoj bašti njenog restorana, za istim stolom smo sedeli Bora, Rajko i ja. Vicko nije prisustvovao tom značajnom skupu, jer je bio na vojnoj vežbi u kasarni 4. jul na Voždovcu.
Pošto smo se prethodno sve brzo i u hodu spontano dogovorili, Bora je ispijajući još jedno pivo iz zelene boce dao više predloga za naziv našeg novog benda. Prvi je bio “Bora i ratnici“, zatim “Popokatepetl“ i najzad „Riblja čorba“. Onaj pod rednim brojem jedan Bora je odmah sam odbacio, jer nije želeo da mu ime bude eksponirano u imenu sastava. Ostalo je da o svemu još malo razmislimo, pa da se za dva-tri dana opet nađemo na istom mestu i tada zajednički odlučimo.

Međutim, umesto nas, grupi je bez ikakve zle namere kumovao urednik „Radio-TV revije“ Zoran Predić. On je nepu- nih petnaest dana posle tog našeg sastanka u Šumi objavio u pomenutom nedeljniku poster (!) na kome smo bili Bora, Rajko, Vicko i ja. Na crnoj masnoj podlozi upadljivo žutim slovima pisalo je – RIBLJA ČORBA! Do tog trenutka nismo imali nijedan intervju, nijednu pres konferenciju, nijedno pojavljivanje u medijima… O koncertima i pločama da ne govorimo. Imali smo, znači, samo poster u veoma tiražnoj „Radio-TV reviji“, gde je pisalo da se zovemo Riblja čorba. Tako i na taj način je rođena Riblja čorba. Kratku storiju o nastanku našeg benda ispričao je Bora prijatelju i novinaru Rok ekspresa Branku Rogošiću:

“U to vreme je Miša imao SOS, u kome su bili Rajko i Vicko. Meni se oduvek sviđalo kako oni zvuče. Voleo sam taj njihov čvrsti zvuk. Čak sam jednom pevao na nesuđenom i neobjavljenom debi albumu grupe SOS. Odavno je postojala želja da sarađujemo. Videli smo se uoči leta i tada je pao dogovor da se nađemo tačno 15. avgusta u 15 časova u restoranu Šumatovac. I stvarno, došli smo u zakazano vreme i napravili sastav. Jedino Vicko nije došao, jer je bio na nekoj studentskoj vežbi. Bilo je raznih predloga za ime grupe. Bora i ratnici, Popokatepetl… Tražili smo što gluplji naziv, kako bi što lakše bio zapamćen. Riblja čorba je bio jedan od predloga. Nismo uopšte bili sigurni u to ime. Tačnije, za sve je bio kriv Zoran Predić, koji je u „Radio-TV reviji“ objavio naš poster s potpisom Riblja čorba. Kako sad da menjamo ime kada su ljudi pročitali kako se zovemo?! Čak smo otkupili i jedan broj primeraka tog lista, pa smo taj poster koristili kao plakat za ’tezge’ na kojima smo se uigravali i spremali materijal za prvu LP ploču. Puno smo na početku tezgarili po selima, jer ko ne prođe tu školu, ne zna šta je pravi rokenrol.“

Cela ta priča o nastanku Riblje čorbe tačna je i uglavnom svima dobro poznata. Ali postoji još jedna važna pojedinost u formiranju te moje grupe, malo znana ili sasvim nepoznata.

Bora je, naime, u to vreme raskrstio s Ranim mrazom, pošto je prethodno sa Đoletom Balaševićem snimio onaj čuveni singl s pesmom – “Računajte na nas“. Onda su zajedno otišli u Split, gde je Bori pukô film, da bi posle nekoliko neprospavanih noći ozbiljno rekao Đoletu:

“Slušaj, Đole, odo’ ja.”

To je ujedno bio kraj Borine saradnje s Panonskim Mornarom. Jedne večeri, dva-tri dana pre onog “istorijskog” 15. avgusta, neko je pozvonio na vrata moje kuće u Petrovaradinskoj broj 11, na Lekinom brdu. Lepo, toplo letnje veče; otvaram vrata, a na njima – Bora!

– Bio sam u kraju, pa pomislih da svratim, je l’ kasno? – obratio mi se nekim pomalo utučenim glasom.

– Ma taman posla, znaš da rokeri ne idu na spavanje pre zore – rekoh da ga ohrabrim, a nisam ni krio zadovoljstvo što ga vidim.
Izgledao je baš dobro. Tačnije, odlično. Imao je malo dužu kosu, ali bio je obrijan i doteran. Nosio je crni pleteni rupičasti letnji džemper, koji dobro ide na golo telo, i uske leviske. Sećam se kao danas da smo sedeli u skoro potpunom mraku u mojoj dnevnoj sobi. Bora na fotelji, a ja na trosedu. Došaptavali smo se kao neki zaverenici, jer su u susednoj odaji moji verovatno već odavno spavali, s obzirom na to da su zbog posla morali ranije da ustaju.

– Napravio sam gomilu sranja na moru, napustio Đoleta i dva-tri dana se nisam treznio. S njim više nisam mogao. Sada sam dobro! Trebalo bi da počnemo opet nešto zajedno da radimo – rekao mi je Bora u jednom dahu.

– Ja sam apsolutno za! – odmah sam mu odgovorio, kao da sam jedva čekao taj trenutak.

– Hajde prvo da uradimo “Lutku sa naslovne strane“. Imam još dosta toga, ali “Lutka“ mora da upali! Videćeš! To je velika pesma! – nastavio je Bora da me loži.

– Sve je dogovoreno! Možemo već ovih dana da zakažemo probe i počnemo vežbanje novih pesama – složio sam se s nje- govim predlogom bez ikakvih dodatnih uslova.

Ispričao mi je još, onako usput, šta mu se sve dešavalo tog leta. Tu priču ću ovde svakako preskočiti. U suprotnom, to ne bi bilo korektno prema Bori, koji mi se tada poverio. Imao je, inače, gomilu doživljaja i anegdota, od kojih bi mogao da se snimi sasvim dobar film.

– Onda, vidimo se u Šumi po ranijem dogovoru – reče mi Bora pre nego što je napustio moju kuću.

Te večeri oka nisam sklopio. Nisam, doduše, ni očekivao da ću zaspati. Tako je to uvek kada u meni proradi adrenalin. Po ko zna koji put sam razmišljao i prevaljivao krivudavu putanju svoje muzičke karijere. Onako iz početka, pa sve do rastanka s Borom na vratima svoga stana. Ovoga puta sam, za razliku od onih prethodnih, bio siguran da nešto veliko i silno mogu da spremim. Osim toga, pomislio sam kako Vicko i Rajko neće imati ništa protiv da Bora pristupi našem bendu. Hej, prvi put u životu u grupi imam frontmena! Pevača! Sjajnog muzičara, tekstopisca i kompozitora. Stvarno sam bio na najboljem putu da najzad u sastavu imam lidera u pravom smislu te reči. Najzad, za mene ne manje važno, Bora je bio dobar čovek. Razuman, pametan, iskren i pošten. Boljeg pored sebe nisam mogao da poželim.

Niko mi na ovom svetu nije jamčio da će naš novooformljeni bend napraviti veliki uspeh s pregršt hitova, da će imati bespogovornu podršku publike i tako postati popularan i slavan.
Ali meni to UOPŠTE NIJE BILO BITNO!

Važno mi je bilo da komponujemo nove pesme, sviramo, držimo se, putujemo… Idemo na turneje i obilazimo ceo svet.

A uspeh će, ako budem siguran u to što radim, naići sam po sebi. Svi mi koji smo dugo u rokenrolu znamo bezbroj pravila u toj vrsti muzike. Bora, Rajko, Vicko i ja nismo više bili klinci iz kraja. Imali smo već iskustva u tom poslu. Muzički talenat je tek počeo da buja u nama, kao i rokenrol, koji je bio naša svakodnevna duhovna hrana.

Šta li nam to još treba, pa da ne zaseremo!

(Iz autobiografske knjige Miše Aleksića “Uživo!Autobiografija” u izdanju Lagune)

Foto: Promo

Sutra: Borin put od Čačka do Beograda

Komentari

Vaš komentar