Autobiografija Miše Aleksića (1): Deda Marko i baka Jelena

Deda Marko i baka Jelena ili kako ljubav ne zna za graniceNa svet sam došao 16. avgusta 1953. godine kao Miroslav Aleksić. Rođen sam u samom srcu Beograda, na Terazijama broj 13. Broj 13, za neke malerozan, u mom slučaju nije imao takvo značenje. Tačnije, nije mi pravio nikakve nevolje, pošto sam odrastao u srećnoj i divnoj porodici, koja mi je omogućila da imam bezbrižno detinjstvo.U trosobnom stanu na trećem spratu te predratne zgrade stanovali smo moji roditelji i ja s bakom i dedom, maminim roditeljima. Moji su bili zaposleni i stalno su radili. Tata Jova u Radio Beogradu, a mama Natalija u Energoprojektu. Mogu slobodno da kažem da su me zbog profesionalne zauzetosti roditelja odgajali baka i deda. S njima sam se kao klinac po ceo dan igrao, a povremeno su me učili da čitam, pišem, crtam… Bilo je to razdoblje moje najveće ušuškanosti. Baka Jelena i deda Marko su se upoznali posle Prvog svetskog rata u Parizu. Deda Marko je bio srpski vojnik ili komita, kako su sebe tada nazivali, dok je baba Žermen, Francuskinja, zarađivala za hleb u fabrici konzervi. Deda se posle Krfa obreo u Parizu, gde su ga zaposlili u istoj fabrici u kojoj je već bila i moja baka. Upoznali se, zavoleli, došli u Srbiju, venčali se i započeli zajednički život. Bakine izbledele crno-bele fotografije iz vremena kada je bila mlada svedoče da je bila veoma lepa. Imala je prefinjene crte lica. Sećam se i deda Markove slike u srpskoj vojničkoj uniformi. Oštre, markantne crte lica, veliki brkovi, crne guste obrve i veoma strog pogled! Na toj fotografiji izgleda onako kako su uglavnom izgledali srpski vojnici iz Prvog svetskog rata. Da, prisećam se i neke njegove zajedničke fotografije sa saborcima. Svi su izgledali isto – kao gomila jednojajčanih blizanaca na jednom mestu.Baka Žermen je u Srbiji postala Jelena. Posle nekoliko godina provedenih u Beogradu, dobro je savladala srpski jezik i naučila da kuva “po srpski”. Pošto pretpostavljam da je Francuzima kulinarstvo inače u krvi, ona je kuvala fantastično! Postala je pravi majstor za naše specijalitete - od pasulja, prebranca, sarmi, svadbarskog kupusa, musake, đuveča… Doduše, umela je baka Jelena da napravi i nešto po francuski, pa sam kao klinac baš uživao u njenim supama i čorbama, musevima i kohovima, koji i nisu svojstveni srpskoj kuhinji. Od nje sam naučio i šta je kiš loren ili ef mole, ali nisam pokazivao zanimanje za učenje francuskog jezika, bez obzira što me je tata neprestano nagovarao da s bakom malo pričam na francuskom.Deda Marko je svirao prim u tamburaškom orkestru. Taj mali žičani instrument prvi put u životu sam video u njego vim rukama. Naročito sam bio opčinjen dedinim trzalicama od životinjske kosti. Kada sam posle mnogo godina napravio karijeru kao muzičar, cela moja rodbina je pričala kako sam taj talenat i osećaj za muziku nasledio od dede. On je svirao prim u tamburaškom orkestru Abrašević i sasvim je lepo pevao. Dok je svirao, voleo je i da popije. Flašu s ljutom rakijom je, inače, stalno držao nadohvat ruke, najčešće ispod kreveta, i žestoko je potezao. Dosta kasnije, moja rodbina je pričala da sam od dede Marka nasledio i ljubav prema čašici! Razlika u tome je između nas dvojice bila što nikada u životu nisam podnosio domaću rakiju. Ali one inostrane, recimo onu američku iz Tenesija, poznatiju u narodu kao burbon – volim i dan-danas.Inače, deda bi tako ležeći i pijuckajući obično čitao dnevnu Politiku. Redovno je rešavao ukrštene reči. Sećam se da ih je ispisivao običnom olovkom, pa bi onda, ako nema novih, pažljivo gumicom brisao sve odgovore kako bi istu ukrštenicu rešio još jednom! Pored Politike, za mene je kupovao i Politikin zabavnik, koji smo zajedno čitali. Ja sam obožavao stripove, dok mi je on saopštavao ostale zanimljivosti, kao što je bila, na primer, ona Riplijeva rubrika Verovali ili ne. Naravno, slično mojim vršnjacima, sve brojeve Politikinog zabavnika pažljivo sam čuvao, da bih ih posle stotog broja luksuzno ukoričio i uredno složio na policu s knjigama.Deda Marko je umro kada sam bio u trećem razredu osnovne škole. Tada sam prvi put u životu video mrtvog čoveka. Ušao sam u sobu u kojoj su dedu položili na bračni krevet mojih roditelja. Ležao je skrštenih ruku. Bio je lepo obučen. Pored njega je na malom noćnom stočiću gorela sveća. Mama je rekla nešto kao: “Deda više neće biti s nama.” Baka je nadživela dedu trinaest godina. Nekoliko godina pred kraj života postala je nekako tiha, nečujna. Najčešće je provodila dane u svojoj sobi, sama uz neku knjigu ili časopis. Baka Jelenu sam stvarno mnogo voleo. Bila je divna. Duša od žene. Mene je obožavala i stalno mi ugađala. Možda je to radila i zato što sam bio jedinac, pa se što je više mogla trudila da uživam u detinjstvu. Umrla je kad sam se vratio iz Amerike 1973. godine. Njena smrt me je veoma pogodila. Tek kada je više nije bilo, shvatio sam koliko mi nedostaje. Ali takva stanja su mi tek predstojala.(Iz autobiografske knjige Miše Aleksića “Uživo!Autobiografija” u izdanju Lagune)

Sutra: Pre “Riblje Čorbe”