Podeli
Foto: Promo

Jedan detalj iz aprila 1973. godine svakako zaslužuje moju punu pažnju.

Uzeli smo, naime, učešće u takmičarskom delu gitarijade Trstenik ’73. Bili smo zbog toga vrlo uzbuđeni, naročito ako se uzme u obzir činjenica da je završno veče te manifestacije u direktnom prenosu moglo da se prati na Prvom programu Radio Beograda, naravno, u emisiji “Veče uz radio” našeg prijatelja Nikole Karaklajića. Ta gitarijada je inače održana pod sloganom – SVE SE MOŽE KAD SE HOĆE! Originalno, nema šta. Pretpostavljam da ju je osmislio neki tadašnji (da li visoki?) partijski funkcioner. Nama to uopšte nije smetalo, niti smo ikada obraćali pažnju na tu parolu iz komunističkog miljea. Ovo tim pre što će Trstenik ’73 biti prvi veliki trijumf grupe SOS. Tačnije, osvojili smo prvu nagradu publike! Onu stručnog žirija uzeo je sastav Bezimeni iz Kraljeva, predvođen mladim i talentovanim klavijaturistom Lazom Ristovskim. On će dosta kasnije biti velika zvezda tada najznačajnijih jugoslovenskih bendova, kragujevačkog Smaka i sarajevskog Bijelog dugmeta. Priznanje koje je pripalo Bezimenima nije umanjilo naše zadovoljstvo. Svoju nagradu smatrali smo značajnijom, jer je došla od onih do kojih nam je stalo. Baš nas je bilo briga za tamo neke stručnjake. Trijumf u Trsteniku mi je, između ostalog, ostao u lepom sećanju i zato što je ostvaren u velikoj konkurenciji ozbiljnih i odličnih domaćih rok grupa.

I tako, baš kada sam pomislio da SOS nezadrživo grabi prema vrhu Yu rok scene, pojavio nam se veliki problem. Kao da nam se još jednom, po onom starom srpskom običaju, nije dalo da uživamo u blagodetima rezervisanim za pobednike. Naime, između dva nastupa u diskoteci Flamingo Tasa i Štuks su se žestoko posvađali. Bila je, dobro pamtim, pozna jesen 1973. godine kada se u sastavu pojavio nepremostiv koncepcijski jaz. Tasa je, ukratko rečeno, naginjao prema mekšem zvuku grupe, dok smo mi bili čistokrvni hard-rokeri! Mislim čak i danas da pomenuta razlika u pogledu stilskog opredeljenja nije bila glavni uzrok sukoba dvojice odličnih instrumentalista, već da su proradili gitaristička sujeta i rivalstvo. U najkraćem, Tasa je i dalje svirao na lošoj gitari i pojačalu, dok je Štuks u međuvremenu kupio još jednog gibsona, pojačalo maršal i gomilu efekat pedala. Kada je to video, Tasa je pobesneo i eksplodirao.

Grupa SOS, Foto: Promo

– Slušaj, dosta mi je tvog mučeničkog načina života, da te gledam kako danima živiš na semenkama i koka-koli. Svaki dinar štekaš, a iz džepa jedino što izvadiš jeste kesica s kikiri- kijem. Gomilaš ovde opremu kao da si, bre, Džimi Pejdž. Ja to više ne mogu da gledam i baš me briga za sve!

Iste večeri je pokupio svoje stvari i tiho napustio naš sastav. Uprkos mojoj diplomatskoj vrlini, ništa nije pomoglo da sve bude kao pre. Tasa je u svojoj odluci bio nepokolebljiv. Zanimlji- vo je da se posle toga nas dvojica nismo sreli sve do leta 2000. godine. Znači, bezmalo pune tri decenije! Gotovo čitav život! Taj naš ponovni susret je protekao u brdu emocija, podsećanja na te dane grupe SOS i prve zajedničke svirke. On danas ima čitav lanac optičarskih radnji u Beogradu. U tom poslu je veoma uspešan. Muzika mu je i dalje ostala velika ljubav, pa često svo- jim sinovima zasvira neki od hitova iz našeg vremena.

A šta se zatim dalje dogodilo s grupom SOS? Uglavnom ništa naročito. Nastavili smo da sviramo kao trio, slično Hendriksu, grupi Krim i još nekim sastavima sličnog muzičkog opredeljenja. Štuks je deljao gitare, Steva bubnjeve, a ja bas. Bio sam, umalo to da zaboravim, i vokalni solista! U toj formaciji delovali smo od leta 1973, pa sve do početka 1976. godine. I, ruku na srce, nije nam išlo loše. Naprotiv.

Tako, recimo, uvek se rado prisećam još jednog važnog detalja iz tog razdoblja, pojedinosti koja je iz temelja promenila naše muzičke živote. A sve kao da se odigralo juče. Bilo je kasno popodne kada je telefon uporno i jednolično zvonio u mojoj maloj sobi u porodičnoj kući u Petrovaradinskoj broj 11. Meni se slušalica, iz nekog razloga, nije podizala. Tek posle petnaestog ili šesnaestog oglašavanja, uz pomisao ko li je toliko uporan i dosadan, javio sam se više da prekinem zvrndanje nego što sam imao volju da pričam s nekim.

– Dobar dan, ovde je Robert Nemeček iz Pop mašine, da li mogu da dobijem Mišu? – čulo se iz slušalice.

Od tog njegovog glasa prosto sam se zaledio. Izgubio sam moć govora. Osetio sam kako mi se ruka sa slušalicom znoji i trese. Nemečeka sam izuzetno cenio kao muzičara i kolegu, basistu. On je za moje pojmove bio velika zvezda, dok je Pop mašina kod svakog izazivala ogromno strahopoštovanje. U Jugi je bila hard-rok bend broj jedan! Pomislio sam u trenutku da je bilo dovoljno da izgovorio samo ime i prezime, pa da stanem mirno! Ovako, pošto je dodao i ono: Pop mašina – obuzela me je dodatna trema, ali i nedoumica širokih razmera. A zamalo da uopšte ne podignem telefonsku slušalicu!

– Ja sam, ćao, Roberte – čujem sebe kako mu odgovaram navodno opušteno i nehajno, gotovo prisno.

– E ćao, drago mi je što se čujemo. U stvari, hteo sam da se vidimo, da popričamo. U pitanju je nastup tvoje grupe na jednom festivalu na kome mi sviramo, pa ako ste raspoloženi… Hej!!! RASPOLOŽENI!? Meni Robert Nemeček nešto predlaže i pita me da li smo mi raspoloženi!? Ne mogu ušima da verujem, a svestan sam da sve to nije nikakav san! Pa ja bih sve na svetu sve dao za ono što mi on nudi. To je ono o čemu maštam otkako sam oformio bend. Taj nastup je, naravno, odmah dogovoren. Mesto održavanja festivala bila je čuvena Hala sportova na Novom Beogradu. Rok feštu mi otvaramo, a posle nas svira još nekoliko grupa. Naravno, i Pop mašina. Oni su tada bili u svojoj najjačoj postavi. Robert je svirao bas, Zoran Božinović solo-gitaru, a Mihajlo – Bata Popović bubnjeve. Svirali su čisti hard-rok. Neki su njihov zvuk nazivali i – progresivnom muzikom! Kako god da su ih doživljavali, svako od njih je bio majstor svog instrumenta. Ono što se meni lično najviše dopadalo u vezi s Pop mašinom bila je činjenica da su uvek svirali snažno i do daske! Tačnije, neverovatno GLASNO!

Toliko glasno da te, kad krenu uživo, ta količina zvuka prosto oduva ili ti težište tela pomeri iz mesta!

Hala sportova na Novom Beogradu je bila, kao što joj to i sam naziv govori, mesto gde su se pre svega održavala sportska nadmetanja. Najčešće su se tu takmičili košarkaši i bokseri, a povremeno se igrala i fucika na male goliće. Muzičari su na prepad osvojili taj prostor, pa je ona tako postala i – rok arena! U njoj su održavani najznačajniji jugoslovenski koncerti popularne muzike. Konkretno, ovoga puta je to bila manifestacija čiji je podnaslov bio “Koncert za Marija“. Zagrebačka grupa Tajm, predvođena pevačem Dadom Topićem, nameravala je da se koncertom oprosti od svog basiste Marija Mavrina, jer je Mario tih dana odlazio na odsluženje vojnog roka. Među tada- šnjim elitnim učesnicima domaće rok scena, našao se i sastav SOS. Nastupali su još Grupa Marjana Škrgetića, Grupa 220, Pop mašina, Nirvana i Tajm.

Velika i prostrana sportska dvorana, veliko i snažno ozvuče- nje, velika i moćna pojačala, velika i jaka rasveta, čiji su reflek- tori šarali po prepunoj dvorani… Znači, sve veliko, pa je to rok veče bilo spektakularno! Bilo je to ujedno prvo veliko predstavljanje grupe SOS. Čim smo preko razglasa čuli ime svog sastava, izleteli smo na scenu i složno kao jedan krenuli da terorišemo publiku. Svirali smo zaista veoma dobro! Samouvereno! Pevam, doduše, malo nesigurno, ali na kraju smo, što nam je mnogo značilo, dobili zaslužen aplauz. Za početak, pružili smo više nego pristojan rokenrol nastup.

– Bili ste sasvim u redu – očinski će Robert iza bine i onako usput čujem da mi još kaže:

– Svrati ovih dana kod mene na kafu. U dnevnoj Politici ekspres, koja je jedina redovno pratila domaća muzička zbivanja, sutradan je objavljen prikaz tog kon- certa. Vidno je zabeležen i naš nastup rečima: „Početak je pripao beogradskoj grupi SOS! Zna se da je na ovakvim grupnjacima početak uvek nezahvalan. Posetioci još dolaze, atmosfera je hladna, a zvuk se tek isprobava i podešava. I pored tog uslovnog hendikepa, talentovani mladići iz sastava SOS uspešno su debitovali i tako prebrodili svoj prvi ozbiljni ispit. Ako su poslužili kao neka vrsta ’predjela’, bili su u svakom pogledu
ukusno ’predjelo’.“

Nastup Pop mašine je, u daljem tekstu, prikazan kao tri- jumfalan:

“Robert Nemeček verovatno nikada do sada nije čuo toliko hiljada posetilaca kako mu kliču i skandiraju njegovo ime. Orilo se – Robi, Robi, Robi… Konferansije fešte je imao muke da utiša publiku i predstavi bend posle njih. To se dogodilo tek pošto je

Pop mašina još jednom svirala bis, dok se stotine posetilaca na galerijama njihalo u ritmu njihovog glasnog roka…“

Ostali izvođači su, očekivano, ostali u senci fenomenalne Pop mašine. Zanimljivo je napomenuti da su tadašnji mediji bili zaprepašćeni izuzetno velikim odzivom publike na toj fešti. Karte su unapred bile rasprodate, uprkos činjenici da je te iste večeri na televiziji bila premijerno prikazana prva epizoda tele- vizijske megaserije „Kamiondžije“ s nenadmašnim Miodragom Petrovićem Čkaljom i Pavletom – Pajom Vujisićem u glavnim rolama. S druge strane, rokenrol u Beogradu je tek pripremao slična iznenađenja (i zaprepašćenja) u vidu mas-pokreta. I to u količini koja njegovim protivnicima ni gram šanse nije davala da dođu k sebi i odgovore na pitanje šta nas je to, u stvari, zadesilo!

(Iz autobiografske knjige Miše Aleksića “Uživo!Autobiografija” u izdanju Lagune)

Foto: Promo

Sutra: Borina ispovest je ostala tajna

Komentari

Vaš komentar