Tri hiljade godina čežnje Foto: Supplied by LMK / ipa-agency.net / IPA / Profimedia

Nakon što sam reprizirao Mad Max: Fury Road (i to “Chrome Edition” verziju), shvatio sam da je George Miller, pored toga što je genije, režirao i neke od mojih (naj)omiljenijih filmova: Mad Max serijal, The Witches of Eastwick i Babe: Pig In The City. To je učinilo da njegov novi film, Tri hiljade godina čežnje, dočekam kao nešto što mora da mi se dopadne. Što nije uvek najpametniji pristup, priznaćete.

U ovom hibridu arthausa i blokbastera, Miller daje svoju adaptaciju mita o Aladinovoj lampi i tom prilikom čini nešto hrabro, ali pravi relativno trom i suštinski dosadnjikav film, koji će možda naći fanove u, recimo, Guillermu del Toru i njegovim fanovima.

Miller je rešen da na terenu jednog “razmišljajućeg filma”, pre svega namenjenom arthaus publici, napravi jednostavnu fantaziju koja je u osnovi blago erotična ljubavna priča, čija čednost možda korespondira s Millerovim godinama (napunio 77). Heroina arthausa, Tilda Swinton, rutinski, ali sjajno, igra naučnicu Alitheu koja se bavi “naratologijom” tj istorijom i strukturom priča. Na jednom buvljaku u Istanbulu ona nalazi lampu iz koje, posle više hiljada godina čekanja, izlazi Duh (“Đin”) (Idris Elba), spreman da joj ispuni tri želje.

Tri hiljade godina čežnje Foto: Supplied by LMK / ipa-agency.net / IPA / Profimedia

I taman kad se mi ponadamo da nam je Miller spremio modernu bajku sa možda malo atipičnim junacima (50+), njegov film zauzima sasvim drugi smer i postaje neka vrsta Duhove “hiljadu i jedne noći” tokom koje on Alithei priča priče o svom životu, kako je i pod kojim okolnostima završio u boci, potom izlazio iz nje, i ponovo završavao u istoj. Svaka od tih priča data je u relativno kratkim crtama i maestralno dočaranim scenama koje, nažalost, samo naslućuju kakav se vizuelni epik krije ispod osnovne priče.

Miller je reditelj bogate mašte, vešt u kombinovanju žanrovskih elemenata usled čega njegove postavke uvek deluju sirovo, divlje i živo.

Međutim, osnovna priča, koja je u suštini jedan dugački razgovor glavnih aktera, protegnut od Istanbula do Londona, manje-više jeste samo “nedešavajući” susret tokom koga Alithea ima problem da u sebi probudi i spozna tri želje, koje mora da poželi da bi Duh dobio dugo čekanu slobodu. Kroz taj odnos razvija se ljubav, ali ona ostaje skučena u rečima, uprkos sitnim i povremeno vrlo duhovitim dramskim minijaturama.

Tri hiljade godina čežnje Foto: Supplied by LMK / Landmark / Profimedia

Miller se ovim filmom raspituje da li u današnjem svetu ima želje i potrebe za “pričom”, za fantazijom, za životom koji prevazilazi ovaj koji živimo. Čak i kada nam je nešto takvo ponuđeno. Da li smo odrođeni od želje da kreiramo svoju priču, kao i da li je nešto kao moderna bajka danas uopšte moguća.

Nažalost, propitujući sve to on nam sam ne demonstrira previše strasti i magije da bi nas u to ubedio, već ostaje neočekivano akademski hladan i uzdržan. Kao i sama Alithea.

OCENA: 6/10

Bonus video: Feđa Štukan o današnjem shvatanju reči „Jugosloven“ i filmskoj autobiografiji

Komentari

Svi komentari (0)