Piše Sara Radojković: Naučena bespomoćnost

Ovo možda zvuči depresivno, ali biram da verujem da nije. Trenutno sam prilično zadovoljna time gde je micanje te stranice stiglo. Čak iako opet padne i strovali se na početak. A to ume da se desi jer život je, do sada smo valjda shvatili, vraški nepredvidiv.Pa i pored svega izrečenog, mnogo je onoga što ne znamo o sebi samima i svetu oko nas, što nam je ispred nosa ali nam je teško da vidimo. Zato valja okretati stranice ovih pravih knjiga. Čitajući jedan naslov koji je nešto između popularne filozofije i psihologije, ne znam ni sama, naišla sam na pojam – naučena bespomoćnost. I baš je odzvonio u meni. Momentalno sam morala da saznam što više o tome iako je i sam autor knjige dao kratko objašnjenje pojma."Naučena bespomoćnost je stručni izraz u psihologiji životinja i ljudi, koji označava stanje ljudskog ili životinjskog bića u kojem je ono naučeno da se ponaša bespomoćno, pa čak i kada mu se ponovo pruži prilika da pomogne sebi ili izbegne neprijatnu ili štetnu okolnost kojoj je izloženo", najjednostavnije objašnjava Vikipedija.Ukratko, neki naučinici su maltretirali dve grupe pacova. Jednu grupu su blago elektrošokirali ali su oni mogli da zaustave elektronske nadražaje okretanjem točka, dok druga grupa nije imala tu opciju. Kada su, nakon toga, obe grupe pacova postavljene u sličnu situaciju ali su sad i prva i druga grupa dobile način da spreče elektro šokove, druga grupa pacova nije to ni pokušala. Svoju bespomoćnost je usvojila kao neizbežnu i nastavila je da živi sa elektrošokovima iako bi oni prestali da je bilo ko od njih zavrteo točkić.Ono što je kod ljudi i naučene bespomoćnosti najzanimljivije je to što, budući da nismo pacovi, nakon svakog neuspeha mi u stvari elektrošokiramo sami sebe načinom na koji doživljavamo poraz. A malo i živimo u okruženju koje, čini mi se, voli da lamentira, besni i oseća se večito uskraćeno. Ili smo samo time zadojeni od malih nogu.Naravno da nije lako ne uspevati i gubiti, ali osim što veličamo pobednike, mislim da bi stvarno morali da krenemo da obraćamo pažnju i na sve njihove i naše gubitke. Razumem da je mnogo lakše reći ovde se nikad ništa neće promeniti nego pokušati da shvatimo kompleksnosti naših poraza. Ko još želi da gleda u naše nerealno i nepromišljeno postavljanje ciljeva, i na kraju krajeva naše trenutno (važno je reći trenutno) limitirane mogućnosti?Da li ovaj pojam naučene bespomoćnosti rezonuje i sa vama? Ili i vi koristite ove prve mesece nove 2021. godine kao još jednu priliku da kažete hrabro – a da probam opet novi list? Devojke o kojima sam već pisala, ne da su okrenule novi list, nego su okrenule celo pogljave za sve nas dajući nam ničim zasluženu nadu.Pa ipak, ono što bih trenutno najviše volela da znam je: kako se odučava od naučene bespomoćnosti? Imate li neki savet?Slobodno komentarišite.