Svedočimo neverovatnom trenutku, izuzetno značajnom za naše društvo. Zahvaljujući snazi, mudrosti i hrabrosti izuzetnih žena i devojaka pružena nam je prilika da budemo bolji. Ali to će ići znatno teže dok ti, moj brate, moj prijatelju, moj kume, moj ljubavniče ne shvatiš da kada se žene bore za sebe i protiv patologije gajene u plodnom tlu patrijarhata, ne bore se protiv tebe lično. Bore se za svoju slobodu. Bore se za sve ono o čemu vi nikada niste ni razmišljali jer vama je dato rođenjem. Dat vam je naravno i težak balast mačoizma i to niko ne poriče, ali baš zato, potrebno je da budemo saveznici.
Piše: Sara Radojković
Realnost oko nas je prilično složena. Niko vas nikada nije učio da je žensko iskustvo življenja i percepcija realnosti oko vas potpuno drugačija. Niko nikada nije razvijao vašu empatiju, naprotiv gušili su je, jer empatija jeste veliki teret onda kada pokušavaš da odgovaraš nametnutom imperativu toga da BUDEŠ MUŠKO.
Kroz celu istoriju i kroz cele vaše živote usađivano vam je da morate biti ti koji će da štite, znaju najbolje, upravljaju i odlučuju. Međutim, svet se za jako kratko vreme promenio strašno puno. I šta se dešava sada kada vam kažemo da nam ne treba da nas štitite već da podržavate naše osnaživanje, kada ne treba da znate „najbolje“, već da znate najbolje da saslušate, kada ne treba da upravljate ili odlučujete umesto nas već da nas poštujete u tome da svojim bićima upravljamo same a da odluke vezne za nas donosim zajedno i nikako drugačije? Kako se povodom svega toga osećate? Koliko sebi zapravo dozvoljavate osećanja? Da li vas ona plaše, da li znate šta sa osećanjima uopšte da radite?
Da, drugačiji smo, to niko ne spori. Ali zašto jednu drugačijost pretpostavljati drugoj. Ne treba da budemo jednaki u smislu isti jer ne postoje ni jedna dva preslikana bića, već jednaki u smislu – ravnopravni, jednakih prava da rastemo i realizujemo se. To su osnovne potrebe svakog ljudskog bića.
Šta je ono čega se najviše bojite – da nećete biti potrebni, da ćete se pokazati kao slabi, da ćete uvideti da ste često grešili? Ko je taj vrhovni autoritet koji sme odlučivati o nečijoj snazi, osim mi sami za sebe? Postoji li nepogrešivo ljudsko biće na ovom svetu? Šta se dešava kada se ispostavi da je ogoljenost i ranjivost najveća snaga koje jedno ljudsko biće može da pokaže?
Prijatelju, brate, kume, ljubavniče, ni jedna promena a pogotovu ona na bolje nije laka. Svaka transformacija zahteva jako veliki napor i puno vremena. Zbunjeni ste i posežete za lakim rešenjima – nevericom, racionalizacijom zla koje se ne može objasniti tako lako, ili još gore zamenom teze i napadima.
Ali stvari su često mnogo jednostavnije od onoga kako izgledaju. Nekada je sve što je potrebno da nam verujete, da budete tu i da nas pitate – šta ti je od mene potrebno? Ili, ako je to trenutno previše teško za vas, samo nam na našem putu ka oslobađanju na koji tek sve smelije zakoračujemo, nemojte smetati.
Bolja budućnost zavisiće od naše iskrene spremnosti za dijalog i toga koliko umemo da se poštujemo u svim našim različitostima dok god moja različitost direktno ne ugrožava tvoju.
Hej, sad mi ne treba da budeš muško, niti mi je to ikada trebalo, treba mi da mi budeš prijatelj, osoba koja će me poštovati na onaj način na koji bi volela da bude poštovana.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare