Čitajući, gledajući i slušajući sve što je ovih dana izrečeno i pokazano na konto manijaka koji je, zloupotrebljavajući poziciju učitelja i pedagoga, zlostavljao i napastvovao devojčice kojima je, po ulozi u kojoj se nalazio, trebao biti drugi otac, došao sam do zaključka kako živim u savršenoj zemlji u kojoj je do tančina iznijansiran delikatan odnos prema slabijem polu. I u kojoj se nekako, usled te savršenosti i primerne maksimizirane zaštite i respekta spram žena i uprkos njima, odigrala ružna epizoda sa negativcem i skotom koji je samo jedan mračni izuzetak, ljaga na našem svetlom obrazu, bruka i sramota. Ju ju ju, tcu, tcu, tcu, ma nije moguće, kako je mogao, gospode bože...

Koga mi to lažemo? Spram koga to mi svi ostali, tako smerni i uviđavni spram žena – na ranu da nas priviješ, ispadamo dobri i pažljivi, dok se, u opštenarodnoj sablazni, iščuđavamo i pitamo kako je samo mogao? Mogao je. Mogao je, jer mu, osim pameti, nedostatka obzira i elementarne ljudskosti, ne samo da nije smetao opšteprihvaćen društveni kontekst u kome se i po kome se određujemo/komuniciramo/ opštimo sa ženskim polom, već ga je, na neki način, inspirisao i stimulisao na gnusnu rabotu.

Osvrnimo se, za promenu, malo na sopstvene stavove, vokabular koji koristimo opisujući žene i komunicirajući s njima, pogledajmo, na kraju, i surovu statistiku koja pokazuje da je samo prošle godine u ovoj zemlji (ono što se zna) ubijeno 26 žena i to od onih najbližih.

„Sedam žena ubijeno je nožem, pet sekirom, tri pištoljem, tri su prebijene do smrti, jedna je ubijena automatskom puškom, jedna aktiviranjem bombe, dok su dve žene ubijene na druge načine“, beleži jedna nevladina organizacija koja se bavi tom problematikom.

Prethodne, 2019. ubijeno je njih 28, a u tom femicidu je četrdesetoro dece ostalo bez majki. Ova godina je tek počela – ima vremena da se balkanski mačomeni naoštre i razmašu – taman da se zaboravi ova grozota u kojoj je jedan bednik zlostavljao devojčice koje su došle sa namerom da ih nauči glumi, a on je praktikovao seksualno obrazovanje i to ono praktično.

Dakle, lažemo se i to masno. Učitelj glume nije izolovani incident, on je samo epizoda jedne mračne, dugometražne serije svakovrsnog nasilja nad ženama koje je ovde ukorenjeno kao deo folklora, dokaz muževnosti i muškosti, podrazumevajući ( vrlo retko, faktički samo u drastičnim slučajevima) kažnjiv stav.

Pa da krenemo, smerni, uviđavni i pošteni? Šta radi većina takozvanih gazda, direktora, vlasnika firmi – mahom neotesanih dripaca sa snopovima praziluka koji im vijore iz ugojenih i masnih dupeta – sa svojim uposlenicama? Obraćaju im se sa dužnim poštovanjem i na pertu, poštuju i paze da ih slučajno ne povrede rečju ili gestom? Ne, dobacuju im ogavnosti, štipaju ih za pozadine, navaljuju kao mutavi, ucenjuju seksom za bedno radno mesto, maltretiraju i iživljavaju se nad njima. Kad bi sada progovorile sve žene koje su, barem jednom bile izložene ovakvom ponašanju, ne bi ih sudovi saslušali do 2030 godine a novine ni o čemu drugom ne bi pisale. Koliko je studentkinja prećutalo „konsultacije u kabinetima“ koje su bile jedini uslov da polože ispit?

Kako mi ostali gledamo na žene dok prolaze ulicom ili ulaze u kafanu i kako ih kvalifikujemo? Ovako, gospodo: kao „dobro meso“, „fuksu“, „vrhunsku pi..u“ ili „krš ribu“; onoj tamo „ku..c viri iz očiju“, ona druga se sigurno „j..e kao štuka“, ona što nas odbija je „kurv…na koja samo tvrdi pazar“ ili „frigidna kučka“… U svakom slučaju, sve žene su kurve, izvini majko i ti si žena.

Neka me demantuje onaj koji nešto slično nije izgovorio barem jednom u životu. Naravno da ih ima, ali oni su statistička greška, većina na ženu gleda kao na robu i roba i u skladu sa tim se prema njima i ophodi. One su na poslovima potplaćene, maltretirane, stigmatizovane, ako su negde i uspele „uradile su to preko kreveta“, „dale su gde treba“, unapredile su ih „utegnuto dupe i odgovarajući broj sisa“.

Koliko žena sme da se požali muževima ili svojim momcima da ih šef, kolega ili, pak, poznanik seksualno uznemirava? Malo, jer će ih većina njihovih dasa sumnjičiti da su one krive, po principu „sigurno si mu dala povoda“. Koliko njih je prećutalo silovanje, jer su svesne da ih sredina ne samo da ne bi razumela, već bi ih i sumnjičila i stigmatizovala?

Ovaj narod je izmislio poslovicu „ne skoči ker, dok kučka ne mahne repom“, ovde se žensko dete zove „popišuljom“ a najvećem broju roditeljia je ideal njihovog uspeha dobra udaja. U našim filmovima su ljubavne scene isečci „švedskih akcionih“ i ne inspirišu na blagost i lepotu ljubavnog odnosa, nego na sirovo i divlje nasilje. Ovde se u muškom društvu dive drugaru koji je „drolji opalio šamar“.., umesto da jedan opale njemu i pitaju ga „kako to izgleda“?

E, iz tog i takvog ambijenta je ponikao Mika Aleksić, on je osokolio ono manijakalno u njemu, na sve je to on računao kad je pipao, mazio i na druge načine merio zrelost devojčica, ne mareći za to što im uništava živote. Da, on ih je, kako je govorio „čeličio“ za svet u kojem će ih čekati ostale Mike u obliku poznanika, momaka, kolega, rukovodilaca, muževa… da nastave njegovim „svetlim“ tragom. U čudu bismo se našli kada bi sada progovorile odrasle glumice i otkrile mračne tajne kastinga u kojima su razni predatori njihov talenat i glumačku ekspresivnost hteli prvo da izmere u krevetu i samo one znaju na koliko su „harija vajnštajna“ nailazele u karijeri i koliko rana nose na svojim dušama. Promenimo sebe i društveni stav prema ženskom rodu, pa onda možda neće biti ni Mike. U suprotnom, sve je bedno licemerje.