Piše Miljana Nešković: Diktatori među nama

"Po meni, trebalo bi da legalizujemo ubistvo ako nam neko provali u stan, šta ima neko da mi upada u stan, treba da možemo da se branimo kao u Americi“, izjavila je nedavno voditeljka programa na jednoj televiziji s nacionalnom frekvencijom."Da se ja pitam, znaš kako bih raščistio sa kriminalom za mesec dana, sve bih ih postrojio", primetio je juče čovek ispred upaljenog televizora jedući hladnu gibanicu od juče.Rečenice koje počinju narcisoidnim uvodima kao što su „po meni“, i „da se ja pitam“, uvukle su se u svakodnevne razgovore, maltene su postale deo načina na koji razmišljamo. Takav egocentrizam iz nehata bio bi smešan, da nije toliko drastično zastupljen. Iz usta takozvanih „običnih ljudi“, prečesto se čuju sumanuto apsolutističke izjave.Igrom komedijanta slučaja, ljudi su u ćakulanju počeli sasvim spontano da koriste primere u kojima se „oni lično pitaju“ ili „postrojavaju“ bilo koga zbog bilo čega. Kako smo došli u situaciju da nekome bude sasvim normalno da se javi u emisiju, i to emisiju u kojoj sede vrlo obrazovani i osvešćeni ljudi, i „naruči“ filmadžijama malo više ovoga ili onoga u domaćoj kinematografiji, kao da naručuje omlet sa malo više ili manje sira u lokalnoj kafani? Da li je moguće da smo toliko odlutali od koncepta demokratičnosti u svakodnevnom životu, da smo zaboravili čak i poentu kinematografije?U nekim mirnijim i „normalnijim državama“, političari i političarke koji se kandiduju za najodgovornije funkcije u državi započinju govore sa „Lično će se zalagati da se promeni...“, ili „Boriću se svim legalnim sredstvima da se ovaj zakon donese“…. Sve drugo bilo bi neumesno i odbojno. Ko želi da bira predstavnika koji nastupa iz pozicije „kad se dokopam nekakve vlasti, ima da zavedem red!“?Niko ko ima građansko samopoštovanje. Ljudi koji nisu izgublili kompas znaju da ovcama treba predvodnik, dok građani traže službenike. Samim tim, ni oni ne bi želeli da budu predvodnici, čak ni unekakvim fantazijama."Na Balkanu ništa ne može bez džumbusa“, citat je iz pozorišnog komada „Korešpodencija“. Sklonost ka preuveličavanju i intenziviranju strasti jeste malo i deo lokalnog temperamenta. Živeći u konstantnom „džumbusu“, većina ljudi ni ne primeti kad se izrazi kao da u njima čuči diktator ogromnog naredbodavnog apetita, s nedvosmislenom namerom da se meša u sve – od vakcinacije dece, preko izgradnje puteva, pa do toga da li tinejdžeri treba da se šminkaju. Mnogi te svoje reči neće doživeti ozbiljno, kao simptom kolektivne težnje. No, radimo to prečesto.Dozvolili smo da se u svakodnevnoj komunikaciji sve brže i brže odvajamo od parlamentarizma kao načina na koji želimo da donosimo odluke. Ljudi koji toliko govore o demokratiji, trebalo bi da budu demokratični u svom životu. Način na koji se danas ponašamo i govorimo neminovno oslikava šta bismo radili kada bismo „imali moć“. Isto tako, bolje nego naši politički stavovi, ukazuje na tretman koji očekujemo od onih koji su u poziciji da odlučuju. Narodu sa toliko malih diktatora po glavi stanovnika, država koja liči na diktaturu i nije toliki problem. Po principu: „Nije problem vlast koja ugnjetava, nego to što mi nismo deo nje“.Ukoliko želimo da budemo demokratsko društvo, parlamentarizam u odučivanju treba da bude nešto čemu težimo na svim poljima, jer u konstruktivnim raspravama i drugim mišljenjima vidimo prostor za rast i poboljšanje svojih ideja. Tužna je istina da većina ljudi ne veruje u to. Stekli su osećaj da je parlamentarizam nužno zlo – ono što moraš da trpiš ako nisi dovoljno moćan da te svi slušaju. To nije samo neprirodno i nezdravo, nego je i nemoralno. Već sama tendencija pojedinca da lično odlučuje o svemu je etička devijacija. Ipak, nekako se to „da sam ja neka vlast“ nametnulo kao normalno.Možda predugo nemamo mogućnost da odlučujemo ni o čemu, pa refleksno počinjemo da zamišljamo sebe u poziciji onoga koji drugima oduzima prava izbora. Svakako, uverena sam da u ovom nagonu leži klica ogromnog zla. Iz nje niče glorifikovanje onih koji zaista ostvare diktatorske namere umesto zgražavanja nad njihovom neprosvećenom ambicijom. Odatle potiču i salve nezadovoljstva i besa koji tako preteće kulja iz svih pora društva. Jer šta drugo mogu diktatori u duši, koji podanike nemaju, nego da besne?U podeli u kojoj si ili gazda ili rob, nije čudno što ljudi teže tome da oni budu ti koji će isto tako sebično nešto raspređivati, i time osvojiti sopstvenu slobodu. Nije neobično i što ovu slabost u kolektivnom u vrednosnom sistemu mnogi zloupotrebljavaju. No, to što smo maltene digli ruke od svih koji se tako osećaju nije lepo. Kao da nema svrhe podsetiti se da postoje i drugačije priče, da svet ne mora tako da izgleda i da je podela na potčinjene i povlašnjene poput bolesti koju treba svi zajedno da pobedimo, a ne nepromenljiva kojoj moramo da se prilagodimo. Na kraju dana, uvek se ispostavi da je prihvatljivo samo ono što prihvatimo. A društvo u kom postoje samo gazde i robovi ne sme da bude prihvatljivo nikome, čak ni onima koji su u poziciji da jednog dana postanu „gazde“.