Piše Luna Lu: Što se boje misli moje

Veoma često u poslednje vreme imam osećaj da živimo halucinaciju. Haludžu, epskih razmera.U potpunoj magli dezinformacija i manipulacija - neko pokušava da nam stavi nešto u piće.Ponekad se čini da i uspe.I onda usledi - čist trip. I to loš trip.Jer ko bi pri čistoj svesti mogao i da pretpostavi da će eto, na primer, u snažnoj konkurenciji filmova koji su ocenjeni na međunarodnim festivalima visokim ocenama, nagradama i zapaženošću - naš kandidat za Oskara biti "TV drama" - "Što se bore misli moje".*Blam, blam, blamčina - kako je ispasti po ko zna koji put naivna magarčina. Da, naivno pomisliti da bi sama struka i esnaf mogli kvalitet da lansiraju u svet, a izbor da bude fer, ni po babu ni po stričevima.*Reditelj Srdan Golubović je ovaj slučaj jasno i precizno definisao rečima - " Ne zanima me da li iza ovog izbora stoji gramzivost, korumpiranost, glupost ili osveta loših djaka, svejedno je. Ovaj izbor govori o jednoj zemlji koja ne voli svoju umetnost, ne voli svoje umetnike, ne voli njihove uspehe, zemlji koja guši i ubija sve ono što odskače od prosečnosti, mulja i poltronstva, vrhunskih vrednosti naše današnje stvarnosti."*Život u narko kartelu uopšte nije zabavan niti bogougodan.U sistemu potpuno poremećenih vrednosti i spleta devijacija koje se slave i promovišu - sve je naopako.Progoni se kvalitet, talenat, originalne priče, nestandardna rešenja i smisao.Savest kao pojam je do te mere apstraktna kao da ju je ilustrovao Džekson Polok.*Članovi komisije koja je učinila sve da ni slučajno ne pošalju dobre filmove na najveću platformu za promociju domaće kinematografije - mirno spavaju.Bole ih uvo za sve - oni imaju svoje sne - vokmen im je pod jastukom. Obavili su domaći.Zadaćica je ispunjena.Misija im je uspela.*U finalu, izdejstvovala ekipa da ipak na dva velika festivala nagrađen Bjelogrlićev film - "Čuvari formule" - za jedan bod izgubi od sklepanog filma koji deluje kao da je sastavljen od TV serije. Pride, sa potpuno irelevantnom temom u ovom civilizacijskom trenutku za planetu Zemlju i našim mestom na njoj. Koga briga za kičasti vikend ljubić sa propagandnom svrhom da pokaže kako su vazda vladari Srbije bili u nemilosti velikih sila, a da oni "mudri" koji sede na više stolica - često to plate glavom. Još jedan blagougodni narativ - pesma za predsednikove uši. Verujem da su autori ovog filma i sami zapanjeni osvojenom kartom za Holivud na ovoj lutriji.I sama izjava reditelja svedoči o tome - "Apsolutno nismo očekivali - evo slavimo u kancelariji."*Priča o zabranjenoj ljubavi kneza u godinama i mlade mu rođake koja je prekinuta višestrukim ubistvom - svakako može da se snimi na 101 način. I iz ugla perverznog erotskog žanra i iz ugla ubica koji su ostali nepoznati. Može i za Netfliks, a može i za HBO. Ali, koga briga za Obrenoviće u Kodak teatru 2k24.Svet je žedan priča koje povezuju ljude ("Čuvari formule"), postavljaju neprijatna pitanja i preispituju porodicu kao nukleus ("Lost Country") ili šire percepciju kako sve život jedne žene može da se živi ("Da li ste videli ovu ženu?").*Na tom marketu filmova i ideja nacionalne kinematrografije dobijaju šansu da im se otvore vrata i da razvijaju tu tako važnu industrijsku granu koja itekako može da donese novce, a i ugled.Ali, izgleda da se domaći establišment odrekao ugleda - sramotu je uveo kao dominantni format u javni život.Što se više blamiramo oni rastu kao kvasac. Izgleda im je dovoljno to što smo osvojili bronzano - treće mesto na listi indeksa globalnog organizovanog kriminala u Evropi. Odmah posle Ukrajine na drugom i Rusije na prvom mestu - najjači smo u trgovini narkoticima, oružjem i ljudima.Mafija za primer. Malo li je - na to su oni ponosni.A te pokretne slike, umetnost, kultura - to je sve njima suvišno i nikad neće razumeti zašto se oko toga diže tolika buka.