Tigrasti mačor odrastao ovog leta u Tajnom vrtu, dvorištu u kome čuvamo drveće od lica Goran Vesić - obilazi stanove po zgradi. Traži nekretninu u kojoj će da prezimi.

*

Prosto mi je neverovatno kako je prošla nedelja počela tragikomičnim raportom iz foajea hotela u Nišu o sukobu dva reditelja, a završila se tužnim prizorima sa sahrane omiljenog glumca nacije.

Surovi kosmički dramaturg – prekinuo je rijaliti sa početka radne nedelje i zadao otrežnjujuću šamarčinu realnosti.

I kao da je poručio – Evo vam na kraju avgusta pride i par novembarskih dana sa kišom i hladnoćom da se presaberete.

*

I, voila! – eto nas u tizeru jeseni.

Svako u svom bluzu.

Shvatamo kako nam je život bio jednostavan dok nam je samo bilo neopevano vruće i dok smo se topili na 40 stepeni – živeći siestu i iluziju da će godišnji odmor trajati zauvek plus jedan dan.

*

Na ovom rolerkosteru stajanja nema – tu i tamo ima predaha, a onda nivo koji dolazi postaje izazovniji od onog koji smo prešli – kao u svakoj igrici.

Spremaj džojstik – zezanje kreće.

*

Iz japanki ulazimo u živo blato predizbornog ludila – borba za vlast u Beogradu se zahuktava i postaće sve luđa i krvoločnija.

A jedna od ključnih karata u ovoj partiji „Monopola“ je – (čuju se fanfare) – metro.

*

Realno više puta u životu sam srela jednoroga nego nekog ko zaista veruje da će se voziti metroom kroz Beograd i sa lakoćom stizati brzo i bezbedno sa jednog na drugi kraj grada.

Meni je 51 godina i ne postoji trenutak u mom životu gde neko od političara nije u nekom trenutku manipulisao rečju „metro“ u svojim obećanjima i „To Do“ listama.

*

Dobro, jedino nije S.Milošević.

On nas je devedesetih zaluđivao pričom o „Brzim prugama Srbije“.

To je u atmosferi građanskog rata, izolacije i inflacije bilo toliko apsurdno i bizarno da je nastao čitav jedan muzički andergraund pokret pod nazivom „Brzi bendovi Srbije“.

I ti bendovi su kidali i bili jako važni – čak je uz njihov saundtrak i pao sa vlasti.

A od brzih pruga nije bilo ni – b, ali su bar postojale.

*

Realno sada nemamo više ni pruge, ni Železničku stanicu – ni vozove – osim onog što „japanskom“ brzinom vozi od „iza ćoška“ do mesta za slikanje u promotivne svrhe Svemoćnog sa pažljivo odabranom svitom.

*

O tome koliko će zaista ta priča o ponovnom ulasku vozova u naše živote biti važna govori i činjenica da u planu za metro ne postoji linija koja povezuje novu železničku stanicu, za koju većina stanovnika nema pojma gde se realno nalazi – sa ostatkom grada.

*

Uopšte, taj metro, sada izvesniji nego ikada jer je stigao kredit (šuška se šuške su legle na račun) – neće povezivati ništa što se zaista tiče građana.

Po svoj prilici, to će više biti kao neka lokalna linija koja stoji na usluzi stanovnicima čudesnog grada na vodi.

Oni suštinski kao da žive u Diznilendu pa imaju jednu vožnju više u svom zabavnom parku.

A mi možemo da se kostimiramo u Dizni junake, da se zlopatimo po raspadnutim autobusima, da čekamo taksije po pola sata, da se bacamo pred vozila ne bi li nas povezla – ma možemo da dubimo na trepavicama – trenutnu gradsku vlast koja radi za interese firme BelgradeWaterFront baš zabole.

*

Šibicarskim metodama, da zamažu oči i bace zvezdanu prašinu otvorili su mogućnost da građani „kažu šta misle“ o njihovoj fantazmagoriji u kojoj metro povezuje dve livade – tako što mogu da biraju boje BGD metroa.

*

I prosto je fascinantna ta tvrdoglavost i arogancija sa kojom se odnose prema mišljenju struke i argumentima razuma tako što ih ne konstatuju ni 2%.

Sve u svemu, mene ostavlja bez teksta ta njihova odlučnost da u inat svima urade sve pogrešno i van svake logike, a poruka je „šta nam možete – može nam se“.

A da li je to zaista tako – ostaje da vidimo – nova sezona „Igre prestola – za Bgd“ može početi.

Winter is coming.

*

I #BeSafe, a Aja Jung neka spremi svoju kartu za nevidljivi metro tu je jednorog da je prebaci do prve stanice na livadi na kojoj će se ispod Železničkog mosta piti kafa.