Desilo se napokon i to. Srbija ima novu vladu. Precizni analitičari su izračunali da je tačno 206 dana bilo potrebno da dobijemo premijerku i 28 ministara. I to sve uz pompeznu najavu da su u pitanju ljudi koji će voditi zemlju kroz teška ratna vremena koja nas čekaju.
Kada skinete optimistične naočare državnih medija, novi tim Ane Brnabić, treći po redu, više izgleda kao kabinet za kupovinu vremena, vlada za veštačko disanje ili štaka za obezbeđivanje vlasti.
To da premijerka nije sama birala članove vlade, više ni za koga u ovoj zemlji nije vest, odavno je jasno da to radi neko drugi. A ni to što se većina ministara, bez obzira na to što neki imaju zavidne biografije, neće ništa pitati u svojim resorima, nikome više nije važno. I ptice na grani znaju da se sve odluke u Srbiji, od upisa u obdanište do nastupa u Ujedinjenim nacijama, donose na jednom mestu.
Čime se onda naša javnost od aprila zamajavala? Iskreni budimo, igrali smo se igrice za koju smo manje-više na početku znali kakav će imati rasplet.
Prvo, velika zapitanost ko će biti mandatar, zatim dileme kome će ministarstva sile ili ko će da nas predstavlja po svetu, mada u to ko će i ovog puta držati ključ od kase čak ni oni najnaivniji među nama nisu nijednog trenutka sumnjali.
Veliki vođa je malo promešao karte i morate priznati opet nas zadivio svojom kreativnošću. Nešto staro, nešto novo, ali i nešto staro što se predstavlja da je novo, neki naši kadrovi, što su pristali da budu njegovi, imena iznenađenja.… U svakom slučaju, maštovitosti mu ni ovog puta nije manjkalo.
Ali ispod silne šminke i fasade, cela istina o političkom životu Srbije krije se u tvitu kojim jedan viđeniji naprednjak ispraća svoju partijsku drugaricu: „Deset godina si ministar, a ništa nisi uradila za stranku….“
To je ključ svega. Doprinos stranci kao mera svih stvari i svih vrednosti, stranka kao ishodište života i uspeha. Ako si dobar za stranku, možda će i ona tebe da „pomazi“.
Opšte dobro, interes građana, demokratija, institucije… sve su to puste reči koje su u današnjoj Srbiji lišene i sadržaja i smisla. Koriste se često u igricama na javnoj sceni i to ih najčešće koristimo mi koji nismo znali da igramo one ozbiljnije igrice u jednoj jedinoj pravoj stranci.
Nismo znali, nismo hteli, bilo nam nešto „gadno“, bilo nas sramota, šta god da je razlog, na isto se svodi. Ni na šta ne možemo da utičemo i ni o čemu se ne pitamo, ni o čemu ne odlučujemo. I toga smo, nadam se, svesni.
Odluku smo doneli jedne nedelje početkom aprila i sada jedan odlučuje umesto svih nas. A nama ostaje da igramo igrice, koje je taj neko smislio za nas. I to vrlo maštovito.
****
BONUS VIDEO: Brnabić kao da je u sred Skupštine Srbije priznala da joj je baš Vučić pravio Vladu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar