"Draga gospođo, zašto ne odete u invalidsku penziju kad već imate ovako ozbiljnu dijagnozu i kako ste vi uopšte došli sami u tako uznapredovalom stadijumu Alchajmerove bolesti?" upitala je zabrinuta doktorka opšte prakse svoju pacijentkinju. Tada je gospođa R. prvi put saznala da u njenom zdravstvenom kartonu stoji šifra teškog oboljenja.
Gospođa R. je samo jedna među brojnim pacijentima, kojima je psihijatar u palilulskom Domu zdravlja upisao tešku neurološku i psihijatrijsku bolest od koje nisu bolovali.
Naime, pomenuti lekar je radio na ispitivanju leka koji se koristi kod ljudi sa oštećenjem mozga, pa pošto su mu zafalili pacijenti sa tim dijagnozama odlučio je da „frizira“ postojeće zdravstvene kartone. Delio je šifre „šakom i kapom“ i uklapao podatke onako kako mu je bilo potrebno da završi svoju „privatnu kombinaciju“.
Dom zdravlja je pokušao da zataška stvar i umiri besne pacijente brišući im dijagnoze mimo svakog reda i procedure, baš kao što im je nezakonito i bez osnova beskrupulozni lekar iste upisivao.
Priča dostojna najgorih horora privukla je pažnju Srbije nekoliko dana i to zahvaljujući istraživačkim novinarima. Javnost se na sve to brecnula jednim glasnim „strašno“, ali vrlo brzo i ta afera postala je stvar prošlosti.
Zašto je krajnje neetičan i opasan postupak jednog lekara izazvao tako blagu reakciju? Možda zato što je monstruozni psihijatar samo jedan u nizu onih koji upodobljavaju i friziraju stvarnost baš onako kako im je potrebno za njihove „privatne kombinacije“.
Bar jednom nedeljno prisustvujemo friziranju stvarnosti kada nam se pomoću grafikona i pametnih tabla sa nacionalnih televizija objašnjava da živimo u zlatnom dobu. Tako predsednik naše osiromašene živote „farba“ ružičastom bojom i uklapa u zamišljeno blagostanje iz svojih predizbornih obećanja. Nadležni autoriteti ubeđuju nas da su šamaranje žena u rijalitiju i davanje medijskog prostora višestrukom silovatelju edukativne mere u borbi protiv nasilja.
Friziranje prošlosti prema matrici „svi naši su anđeli, svi njihovi su crni đavoli“ izgleda da je već odavno završeno jer tu sliku retko ko dovodi u pitanje. Poraze i posrtanja odavno prikazujemo kao grandiozne pobede i svako ko se drzne da primeti da to nije baš tako može da bude samo izdajnik. Vazduh koji smrdi i život na obroncima rudnika proglašavaju se normalnim.
Kad se posloži sve naše crnilo za koje nas ubeđuju da je belo, da belje ne može biti, ne čudi slučaj psihijatra sa početka ovog teksta. Palilulski Dom zdravlja je Srbija u malom. Sve je dozvoljeno zarad „privatne kombinacije“ pojedinaca.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar