Piše Ivan Mrđen: Na vest o smrti Miloša Lazića (1950-2026)

Posao mi je olakšalo što su oni na svojim telefonima odmah pronašli objašnjenje kako je merak “turcizam koji označava duboko uživanje, nasladu, ćef, prohtev ili slatku čežnju, često povezan s nečim što se radi polako i srcem, bez žurbe, kao što su ispijanje kafe, druženje, muzika, ili jednostavno uživanje u lepoti trenutka”. Ukratko. da ta reč “opisuje životnu filozofiju uživanja u malim stvarima”.

Tako smo nekako stigli i do pojma “boem”, ali objašnjenje iz istog izvora da to “označava osobu, najčešće umetnika, pisca ili slobodnog duha, koja živi nekonvencionalnim, nemarnim i bezbrižnim načinom života, često suprotstavljajući se društvenim normama i tradiciji, težeci slobodi izražavanja i življenju za trenutak, obično uz druženje u kafanama” – već je zahtevalo mnogo dodatnih tumačenja…

A onda sam na svom telefonu pročitao tužnu vest, pa sam diskusiju skratio na za moje momke još nerazumljiviji način: “Boem, to vam je bio Miša Lazić!”

Vest o njegovoj smrti je na Fejsbuku objavio moj prijatelj Imre Sabo, tako što je preneo tekst koleginice Milice Nikolić pod naslovom “Boemska rapsodija Miloša Lazića”, uz dodatak u podnaslovu “poslednji beogradski kafanolog”. Iz koga prepisujem nekoliko pasusa:

“Kad je u kući “Politika” odlučeno da se svim novinarima odštampaju posetnice, neko je predložio da se uz ime, prezime, i uobičajene podatke, doda i broj kućnog, privatnog telefona - što je glatko odbijeno. A onda je usledio veleobrt, kad je iskusni kafanski vuk Miloš Lazić izneo predlog da se u naše vizitkarte obavezno udenu kontakti utočišta u ‘bermudskom trouglu’, što je izazvalo salvu smeha.

Nekoliko dana kasnije Mira Žunić, dugogodišnja sekretarica redakcije ‘Ilustrovane Politike’, zamišljeno je priznala: ‘Smejali ste se Mišinom predlogu kao ludi, ali ja godinama nisam čula ništa mudrije’.

I zaista, kad bi reporter poželeo da popriča s nekim na miru i van redakcijske vreve, odvodio bi ga u neku od te tri kafane (‘Pod lipom’, ’Šumatovac’ i ‘Grmeč’), ili bi u njih bežao od sopstvenih briga.

Docnije nam je priznao da je taj način razmišljanja nasledio od svog principala Slobodana Markovića, poznatijeg kao Libero Markoni. A uz to, da ništa ne napiše ‘pod gasom’, kao i da nikad ne sahranjuje ljude, jer se tim odgovornim poslom s mnogo više uspeha bave ‘profesionalci’, koji se ponekad u to upuštaju čak i volonterski, iz puke navike ili ljubavi prema struci.”

Libero i Miloš su, kako je napisala Milica, bili bliske komšije na boemskoj Čuburi (delile su ih samo dve ulice i četiri kafane koje su se isprečile između). Libero ga je, uz pomoć Juga Grizelja, “pogurao” da već 1972, kao student druge godine počne da sarađuje u “Večernjim novostima”, a zatim je izvesno vreme proveo u Beogradskoj hronici RTS-a, odakle je prešao u “Omladinske novine”. Onda ga je Ljubiša Kozomara doveo u “Jež”, zapravo u “ZUM reporter”, prvi srpski tabloid koji bi danas uživao ugled kao usamljeni primer pismenog i čestitog novinarstva.

A kad je konačno došao u “Ilustrovanu Politiku”, već po njegovim prvim reportažama moglo se pomisliti da je ponikao u njoj. Nije birao teme, ali je obično pisao ljudskim sudbinama, češće o zlehudim nego srećnim (kojih je ionako bilo manje), o događajima koji su promicali drugima i fenomenima iz našeg socijalnog miljea, kao što su psovanje, prostitucija, prosjačenje, boemija, falsifikati povesti, sadašnjosti i stvarnosti...

Ali najčešće o beogradskim kafanama, o njihovom personalu i redovnim mušterijama! Nazivao ih je “utočišta za odrasle”, objašnjavao nam duboke razlike između pijanca i alkoholičara, pa smo doznali da prvi piju zbog zadovoljstva i veselog druženja, a potonji u to zaranjaju zarad pomračenog duha i stečenog moranja.

Miša je, inače, pripadao izdvojenoj grupi boema koji se od prethodne dve razlikuju zato što za sobom ostavljaju nešto vredno - pesmu, pripovetku, roman, sliku, muzičku etidu... čak i neko naučno otkriće!

I društvo mu je bilo iz istog kružoka, pa su za istim kafanskim stolom najčešće sedeli slikari Zuko Džumhur, Danče Manović i Moma Antonović, glumci Petar Kralj i Slobodan Aligrudić, pesnici Branimir Petrović I Ambrozije Marušić, novinar Rajko Čukić i slična bratija, često pojačana privatnim zanatlijama iz komšiluka i “simpatizerkama”…

Miša ima svoje mesto i na jednoj od pedesetak karikatura najpoznatijih gostiju čuvenog bifea “Herceg Novi”, jedinog ugostiteljskog objekta u Skadarskoj ulici koji ne pripada “Skadarliji”…

* * *

Ovde bih se vratio na Miličino zapaženje da je Lazić pisao o “događajima koji su promicali drugima”. Tako je pre više od dvadeset godina u nekoj kafani čuo kako sam ja mojoj unuci Tamari, tada našoj jedinoj mezimici iz treće generacije, za svaki od prva tri rođendana poklonio po knjigu. Zbirku kratkih priča “Pace” za prvi, zbirku pesama “Tašin bukvar” za drugi i delo pomalo neodređnog žanra “Tašin dnevnik” za treći…

O tome je u “Ilustrovanoj” 11. septembra 2004. godine objavljena njegova reportaža pod naslovom “Ljubav koja se lako pamti”, uz prelepe slike kolege Saše Džambića. Kasnije sam i za rođendane ostalih unučića objavio još ukupno dvanaest knjiga, što priča, što pesama, što dnevničkih zapisa, ali slavu ove prve tri ništa nije moglo da dosegne… Između ostalog, i zahvaljujući tome što ih je Miša Lazić ovekovečio…

* * *

Ja sam se njemu “oduživao” postepeno, nekako na parče, onako kao što bi i on najviše voleo, jednom sjajnom anegdotom vezanom baš za njegov ugled i uticaj u beogradskim kafanama.

Stariji će se prisetiti da je Mišin otac bio poznati gradski funkcioner Đorđe Lazić, mada na njegovu novinarsku karijeru to nije imalo baš nikakvog uticaja.

Da skratim priču, jednom se duboko iza ponoći, Miša vratio kući i zatekao oca kako ga budan čeka. Tada mu je stariji Lazić rekao:

“Sine, Mišo, znam da si se povremeno pred policijom ili u kakvim nevoljama izvlačio na mene. E, sad došlo vreme da se i meni dogodi nešto slično, da se okoristim tvojim autoritetom. Uđem ja juče popodne u ‘Malu Vlatavu’, sve puno k’o šibica, već sam krenuo ka vratima, kad konobar podiže jednog što je već kunjao za stolom, pa mu reče: ‘Drugar, diži se, treba nam mesto za tatu Miše Lazića!’ Meni bilo malo neprijatno, a opet drago što te u komšiluku toliko cene…”

* * *

Pošto sam na putu, zaista mi je žao što neću moći da prisustvujem ispraćaju mog dragog kolege i prijatelja. Umesto cveća i sveća, siguran sam, i njemu bi mnogo više značilo ovo malo podsećanje…

********************************