Piše Ivan Mrđen: Ni smeh nije za zezanje

„Zar ti nisi u Melburnu“, najčešće su me pitali tokom dosadašnjeg dela praznika, koji u zemlji Srbiji, kao što je poznato, traju od Svetog Nikole do Svetog Jovana, tek toliko da tu stanu dva Božića, dve Nove godine, još nekoliko jačih slava, plus plivanje za časni krst i poneka interna proslava Dana JNA.

Nisam, odgovarah, jer sam uobičajeno menjanje beogradske zime za australijsko leto i ove godine pomerio zbog Tucindana, rođendana satiričnog lista Jež, koji se već tradicionalnom manifestacijom u pozorištu „Slavija“ vremenom pretvorio u slavu srpske satire. Ranije se govorilo i humora, ali ovde više ni smeh nije zezanje...

Upravo tako - „Smeh nije zezanje“ - moj prijatelj Radivoje „Lale“ Bojičić naslovio je večerašnju priredbu u već pomenutoj instituciji (ko slučajno ne zna, na adresi Svetog Save 16), sa početkom u 20 časova (ko slučajno ne zna, dobro je ipak doći malo ranije, jer je ulaz besplatan, pa se najbolja mesta brzo popune)...

Tucindan se već devet decenija i godinu pride poklapa sa datumom kad se sada već davnog 5. januara 1935. pojavio prvi broj Ježa. Koji se, istini za volju, tada zvanično zvao Ošišani jež, ali je vremenom sačuvana i najvažnija ostala suština prirode ove simpatične životinjice koja se bodljama brani od svakog neprijatelja.

I kad je pokrenut kao nedeljnik, i kad je u nekim periodima bio matica moćne izdavačke kuće sa milionskim tiražima, pa i danas kad se pojavljuje tek svaka tri meseca, ponajviše zahvaljujući neumornom „Laletu“ i podršci Slobodana Filipovića i firme „Grafiprof“, uz besplatan doprinos stotine pisaca, aforističara, karikaturista i ostalih autora, Jež je uporno dokazivao da „pravda, istina i sloboda nikad nisu na strani većega i jačega“.

Ovo poslednje sam prepisao iz „Spomenice Ježa“ Dragana Lakićevića, koji je povodom 55. rođendana ovog lista „koji u nas predstavlja čudo kulturne prirode“, još dodao: „Jež liči na svoje vreme i to vreme održava posredno, u mentalnom ogledalu, iskošeno. U toj iskošenosti je poseban značaj i šarm Ježa. Da nije te iskošenosti, Jež ne bi bi bio drukčiji od drugih novina, niti od svojih epoha, a epohe nisu baš uvek bile slavne.“

O ovoj aktuelnoj, možda najneslavnijoj eposi srpske istorije, večeras će, kad ih najavi lepa glumica Jasmina Mila, ponešto reći Nada Karadžić, Simonida Banjeglav, Dušica Milanović Marika, Ninus Nestorović, Savo Martinović, Ranko Pivljanin, Dragutin Minić Karlo, Milan J. Mihajlović, Miodrag Stošić, Vanja Bulić, Novo Tomić, Ljubiša Veljančić, Ljuba Ilić, Rale Damnjanović, Nebojša Redžić, Slađan Martinović Bukovski...

Da baš ne prepisujem celu „poternicu“, kako je neko nazvao plakat za proslavu 91. rođendana Ježa, ovom prilikom bih istakao da nije baš sasvim slučajno što se sve događa baš na Tucindan. Prema pravoslavnom kalendaru 5. januara je pomen više od pedeset hrišćanskih svetitelja, ali osim Nauma Ohridskog, proslavljenog učenika Ćirila i Metodija, u našem narodu nije poznat nijedan, niti je prihvaćen kult nekoga od njih.

Dakle, ne postoji „Sveti Tuca“! Baš kao što ni večerašnja priredba nema „zvezdu večeri“, već je to Jež sam po sebi!

Naziv Tucindan je, prema čuvenom etnologu Miletu Nedeljkoviću (1941-2009) i njegovom „Kalendaru srpskih narodnih običaja i verovanja“ („Valjevac“, Valjevo, 1996), došao otuda što su tog dana ubijaju (tuku) svinjski bravi, namenjeni za Božićnu trpezu, a ponegde bi tog dana bilo dozvoljeno da se deca malčice istuku, ponegde i išibaju, da bi tokom godine bila dobra i poslušna.

U zemlji Srbiji svinjarija koliko hoćeš da ih satiričari tuku, a neposlušne dece još više... Zato, valjda, ovde zaista više ni smeh nije za zezanje!