0
Pitali me, ovde u Melburnu, moji prijatelji poreklom, rodbinom i dušom sa naših prostora o čemu razmišljam i kako se osećam ovih dana kad se u zemlji Srbiji opet pojavila nada da nešto može da se promeni. S tom razlikom što je sada na društvenoj sceni potpuno nova snaga, koja to možda može i da izvede…
Pokušah da se našalim sa odgovorom “k’o Taško Načić u filmu ‘Halo, taksi’”, što je mojim sagovornicima bilo za nijansu blesavije od svih onih priča sa margina najnovijeg naprednjačkog mitinga ili pevanja onoga kome se predsednik svega i svačega javlja čak i kad zove sa skrivenog broja.
PROČITAJTE JOŠ:
Nije puno pomoglo ni pojašnjenje da u tom domaćem filmu iz 1983. godine, scenariste i režisera Vlastimira Radovanovića (1926-2012), postoji lik po imenu Branko (Taško Načić, 1934-1993), koji dok svi ostali taksisti jure kriminalce koji su oteli njihovog kolegu Šugera (Velimir Bata Živojinović, 1933-2016) mora u suprotnom pravcu da vozi neke taštine stvari. Sve sa fikusom na krovu taksija…
* * *
Jednom rečju, žao mi je što nisam tamo gde u ovom trenutku treba biti. Mislim da ne moram da objašnjavam da bih minule subote svakako krenuo ka Kragujevcu, zbog čega već treći dan po ko zna koji put gledam snimke i objave mojih prijatelja i svih učesnika “trećeg srpskog ustanka”. Biće da sam u tome malo preterao, čim je naša princeza Ana na pitanje šta radi deda, odgovorila sa: “Eno ga, nešto pumpa!”
S druge strane, mislim da je daleko veći profesionalni izazov ovog Sretenja bio u Sremskoj Mitrovici. Iako je sve uglavnom očekivano i dobro poznato, trebalo je na licu mesta videti sve te autobuse, uglavnom sa prekodrinskim registracijama, uočiti sve nijanse našeg propadanja, od onih najviđenijih okruženih telohraniteljima preko lokalnih “malih bogova” sa spiskovima do plaćenih “dobrovoljaca”, sa kojima izgleda još jedino Nemanja Šarović ume da razgovara…
Baš zbog toga smatram izuzetno važnom objavu koleginice Verice Marinčić iz Inđije, koja je za IN Medija pratila svoje sugrađane na putu preko Srema, a onda više nego uverljivo opisala sve što je doživela na licu mesta…
* * *
“Bili smo u Sremskoj Mitrovici, poslom. Situacija je takva da nije bilo više od 25.000 učesnika skupa. Sudeći po broju autobusa. Iza sebe su ostavili toliku količinu smeća i nekulture da sam lično zabezeknuta. Pobacane zastave Srbije i izurinirane na sve to nalaze se na svakom pedlju napaćene Sremske Mitrovice, čak i u toaletima.
Prilazili su nam učesnici skupa i pretili, branili da snimamo i fotografišemo, jedan je podviknuo ‘oni su naši protivnici’. Na sve strane sevale su zadnjice koje šoraju po šoru, Mitrovčani slikaju u neverici, policija se smeje, rulja traži svoje autobuse.
U jednom trenutku stariji čovek i žena zatraže pomoć jer ne znaju gde je autobus broj 6, pošto su svi autobusi bili numerisani, oni su iz broja 6. Koliko su se sećali to je negde nadomak železničke… Uđem u jednu prodavnicu da pitam mogu li im pomoći, kad sa kase malena prgava Sremica krene da se dere na mene: ‘Maaaaaaarš odavde, marš! Došli ste da nam uništite grad, jebao vas Vučić. Marš napolje stoko!’.
I ne samo ona, svi u prodavnici ostrviše se na mene jedva uspeh da objasnim da nisam od tih… mislim nisam, pobogu. Dolazi smenovođa ili šefica, kako god, i kaže da se izvinjava meni što se izderaše svi, ali da im je dosta maltretiranja i nekulturnih bahatih ‘gostiju’. Kasirka i dalje šizi, ljuta ‘piši, molim te, napiši da je ovo nenormalno, da mi u svom mestu nemamo mira i da nam više nikad ne dođu. I neću da im pomognem, neka im Vučić nađe put do kuće’.
Ispred prodavnice nalazi se pas, preplašen, šćućuren uz neku ogradu, nalik labradoru, mlad. Koleginica ulazi u prodavnicu da mu kupi hranu, pas neće da jede prestravljen je, zatrpan smećem, većinom limenkama piva. U okolnim ulicama, bauljaju ljudi po mraku i zimi ne znajući gde su.
Nailazi čovek iz Subotice i kaže da je autobus kojim je došao otišao bez njega a da su mu na skupu ukrali telefon i da ne zna kako će stići kući, uputismo ga na policiju koje je baš bilo svuda okolo. Čovek je plakao.
Naišli smo na ženu koja nam je rekla da je živela u Americi oko 40 godina i sad je došla na miting i ne može da veruje kakvu je nekulturu doživela, videla i da je prošla ceo svet da se nikada nigde nije zagubila a da sad od stresa ne zna gde se nalazi. I rekla je da je verovala da je Vučić za pristojnu Srbiju i da se lično uverila da je sve što priča neistina. Pa sad….
Na putu do kola nailazimo na ekipu Slovenačke televizije, stali smo da popričamo… divan neki svet, koji je sa skupa u Kragujevcu došao u Sremsku Mitrovicu da izveštava. Ukratko kažu da je razlika neverovatna.
Kroz smeće i kolone autobusa koji se satima nakon skupa nisu uspeli izvući iz grada, naiđosmo na autobuse javnog prevoza Inđija. Da, iste one koji ne stižu po đake i stare u selima. Po povratku iz SM odlazim u pekaru po hleb gde mi mlada devojka kaže da je promrzla jer je danas skoro tri sata čekala gradski autobus da bi iz Slankamena došla u Inđiju na posao, a autobusa nije bilo. Nije čekala na pravom mestu, očigledno, jer da je htela u Inđiju gradskim autobusom to je mogla iz Mitrovice.
Elem, da zaključim Dan državnosti iz perspektive SNS je potpuna okupacija gradova i uništavanje imovine, bezbednosti, higijene i harmonije. ‘Deklaracija o Vojvodini’ koja je ‘usvojena’ na ovom skupu je deklaracija o potpunom uništenju, zagađenju i nekulturi koju sa sobom donose, ostavljaju i propagiraju. Skrnavljenje svega što jedna država treba da ima i poštuje, počevši od zastave, naroda i slobode. Poražavajuće.”
* * *
Čitajući tekst koleginice Marinčić zaista sam imao osećaj kao da sam bio tamo. Za sve to nema bolje ilustracije od fotografije Marka Zamurovića, snimljene iste te sretenjske subote u Sremskoj Mitrovici, koja je takođe objavljena na društvenim mrežama. Uz reku autobusa i poruku sa bilborda „Srećemo se na Sretenje“, oštro oko kamere uhvatilo je i detalj „velike nužde“ u kojoj se našao neko od učesnika ovog „istorijskog skupa“.