Piše Ivan Mrđen: Gde mi to živimo…

Isto je i sa pričama koje će se tek otvoriti ako je zaista uhapšen najpoznatiji pečenjar elektro-energetskog sistema i ako budu dostupni javnosti rezultati istrage i optužnice, baš kao što svašta polako isplivava na površinu u vezi sa udruženim zločinačkim poduhvatom koji je doveo do pada nadstrešnice ispred rekonstruisane i dva puta svečano otvarane železničke stanice u Novom Sadu…

Ista je matrica, od bestijalnog naduvavanja troškova i tokova “viška novca” ka Srpskoj naprednoj stranci i privatnim džepovima do mafijaških obračuna uglavnom zbog toga što neko ili nešto nije “ispoštovan/o”…

***

Ispovest Beograđanke Aleksandre Haravan će takođe izazvati takav komentar, jer njen primer jasno pokazuje kako izgleda kad se sprega obesti, veza i korumpiranih institucija obruši na nekog ko je po prirodi i karakteru veoma daleko od aktuelnih njuški sa naslovnih strana.

U tom smislu u uspeh ove zime našeg nezadovoljstva treba ubrojiti i činjenicu da takve priče više neće biti zanemarivane i prećutkivane…

Aleksandru je udarilo vozilo Ministarstva finansija Republike Srbije u blizini pešačkog prelaza, tačnije na trotoaru, 14. januara 2016. godine u 18.30 časova u Resavskoj ulici u Beogradu.
"Vozilom je upravljao vozač ministarstva Vladimir Rogan, bez putnog naloga i van radnog vremena. Naneo mi je niz teških telesnih povreda, dva preloma glave, prelom obe butne kosti, prelomi oba kolena, prelom skočnog zgloba desne noge i niz sitnih preloma stopala… Za to postoji dokumentacija sa mesta nesreće gde piše da je počinio teško krivično delo i da su mi nanete teške telesne povrede”, objavila je Aleksandra ovih dana na Fejsbuku.
Ona je sačuvala kompletnu medicinsku dokumentaciju kao dokaz o njenom stanju pre i posle nesreće. Korisnica je elektromotornih invalidskih kolica od 1990. i nikad nije imala problema u funkcionisanju na javnim mestima sa njima. Bila je potpuno funkcionalna i bez bolova tokom života, sve do nesreće. Tačnije, do momenta kad ju je bahatost vozača Vladimira Rogana prosto katapultirala iz kolica…

“Prognoza u Urgentnom centru bila je: SMRT. Međutim, nekim čudom sam preživela i postala medicinski fenomen. U bolnici sam bila dva meseca, a kod kuće u krevetu sa teškim posttraumatskim sindromima od kojih sam narednih godinu dana imala jako teške i učestale napade panike. Obe noge su mi bile skoro pola godine u gipsu.”

Posledice su katastrofalne i uništile su ne samo Aleksandrin život, već i život cele porodice, posebno njene majke i tetke…

“Ta nesreća bila je državna tajna i niko od medija nije smeo da piše niti da izveštava o njoj. Svedoci su saslušani svi odjednom tek nakon godinu dana od nesreće od strane Prvog osnovnog Javnog tužilaštva u Beogradu. Mene su kao svedoka/oštećenog saslušali tek nakon 18 meseci od nesreće.

Za svo to vreme niko se iz Ministarstva nije oglasio niti pitao kako sam i u kom sam stanju niti je iko od njih došao u bolnicu da me poseti. Saslušanje je bilo u kućnim uslovima, jer nisam bila u mogućnosti da idem u Tužilaštvo zbog posledica nesreće. To je već bila 2018.godina. Nekoliko dana nakon toga dobila sam zapisnik sa mog saslušanja i nakon toga više nije bilo nikakvih obaveštenja niti poziva za bilo šta”, tako izgleda kad mrak u kome živimo postane još gušći, i zbog institucija koje ne rade svoj posao i zbog medija koji prećutkuju ovakve slučajeve.

***

Kad se dogodio zločin na železničkoj stanici u Novom Sadu, Aleksandra je odlučila da istraži šta se desilo sa njenim slučajem.

“Verovatno sam isuviše naivna, jer sam godinama očekivala da dobijem poziv za suđenje s obzirom da je počinjeno teško krivično delo i da će po automatizmu slučaj biti prosleđen iz Tužilaštva na Sud. Tad nastupa novi šok za mene. Saznajem da je Vladimir Rogan od strane Tužilaštva oslobođen krivice još u aprilu 2021. godine, a da ja navodno nisam primila obaveštenje o tome. Saznajem takođe da više ne radi u Ministarstvu finansija već da je sada zaposlen u Bezbednosno-informativnoj agenciji.”

Tako je saznala, sasvim slučajno, da joj je navodno ostavljeno obaveštenje u sandučetu, kako bi u pošti preuzela dokumente iz Tužilaštva. U Tužilaštvu nailazi na ženu koja radi u arhivi i nalazi njen predmet, ali ne vredi da objašnjava kako ništa nije dobila…

“Na moje zaprepašćenje žena mi veruje u sve što sam joj rekla. Kaže, da mi nažalost ona ne može ništa da pomogne i da je vrlo svesna u kakvoj državi živimo i da mi verovatno obaveštenje nije ni poslato, iako na koverti stoje neki pečati, za koje sam kasnije kod kuće videla da su isti po brojevima na pečatu i za dostavu meni, kao i od pečata za povrat Tužilaštvu.”

To pokazuje da pismo nisu ni poslali, ali su odmah zaveli kao da je vraćeno kao ”neisporučena pošiljka”, što se obično radi kad treba smandrljati neku istragu… I na brzinu, u potaji, okončati postupak kojga zapravo nije ni bilo!

***

Aleksandra Haravan je ovih dana na Fejsbuku objavila svoju priču, uz komentar:

“Pogibija 15 ljudi i dvoje teško povređenih padom nadsteršnice na železničkoj stanici u Novom Sadu podstakla je narod da masovno izađe na ulice i jedini zahtev je da svaka institucija radi svoj posao. Dosta je bilo korupcije i poziva telefonom da bi se stvar zataškala, a svaki zločinac da ostane na slobodi.

Neću nabrajati pojedično slučajeve za koje svi znamo, a da za iste niko nije odgovarao. Ako za njih niko nije odgovarao, zamislite koliko ima nas, poput mene za koje se nikada nije čulo niti saznalo, jer smo bili zabranjeni za javnost kao vest.

Bravo za sve studente koji su pokrenuli ovako veliku pobunu protiv zla koje vlada i hara ovom državom. Oni od zla ne prezaju. Oni ne prezaju ni od čega, niti imaju trunku morala, odgovornosti ni humanosti u sebi.

Za mene je život gotov i postao je bez ikakvog smisla, ali to ne znači da buduće, mlade generacije moraju da prolaze kroz sve ono što smo mi stariji od kraja 80-ih prolazili i doživljavali.

Dosta je bilo!!!”